Patriota, dužnik državi i poslastičar

Zagrebemo li makar površinski u život novog ministra kulture Bratislava Petkovića naći ćemo nekoliko zanimljivosti. Novi ministar poznat je kao vlasnik Muzeja automobila i kao vlasnik jedne od najstarijih poslastičarnica u centru Beograda.

Za medije je sporna činjenica da novi ministar kulture ima dug prema državi koju predstavlja, i to kao vlasnik poslastičarnice kojoj je u poslednjoj godini dana blokiran račun zbog neplaćanja poreza i doprinosa u iznosu od oko 8,5 miliona dinara, zbog čega se ministar nalazi na 317. od 500 mesta na listi najvećih srpskih dužnika za neplaćeni porez.

Dug dugujem, pa šta?

Rekao je ministar da će podići kredit kako bi isplatio dugovanja, a nema sumnje da će mu uz novu funkciju kreditori izaći u susret. O moralnoj dilemi ministar ne razmišlja, baš kao što o tome ne razmišljaju ni oni koju su ga tu postavili. A kad već spominjemo moralnu dilemu ministar je nije imao ni kad je vrata svog muzeja trebalo otvoriti za promociju knjige Milana Lukića. To je onaj Lukić koji je za spaljivanje najmanje 119 muslimanskih civila, većinom žena, dece i staraca, u dve kuće u Višegradu u junu 1992., kao i za ubistva još 12 muškaraca na obali Drine, jedne žene u Višegradu i mučenje nesrpskih pritvorenika u logoru Uzamnica u Hagu osuđen na doživotnu robiju, a u Srbiji još na 20 godina zbog otmice i ubistva Muslimana iz pribojskog sela Sjeverin.

Ministar kaže da je samo otvorio vrata svojim prijateljima jer je napolju bila zima, pa nisu mogli na ulici da rade promociju. A ti prijatelji su iz njegove bivše stranke, one radikalne, a knjiga je poznata pod nazivom “Ispovest haškog sužnja”. Otvorio je vrata svog muzeja, u kom se nalazi pozorište “Moderna garaža”, i veličinama poput Miroslava Toholja, Rajka Petrova Noga, Gojka Đoga i Milorada Vučelića koji su se u ministrovoj “garažici” podsećali lika i dela Miloševićevog barda, Brane Crnčevića.

Sad kad smo razotkrili šinjel ispod kog dolazi “kulturni ministar” biće jasnije određene izjave koje je novi ministar pružio javnosti, a koje otkrivaju smer kojim će se kulturna politika kretati. O predstavi Olivera Frljića o Zoranu Đinđiću ministar je “Politici” rekao da je to: “Najgora vrsta pozorišnog otpada, diletantska u svakom pogledu. To je daleko od dobrog pozorišta, a sve to još i za državne pare. Svaki bi građanin za čin pljuvanja i povraćanja po zastavi na ulici bio odmah uhapšen”.

Patriotska umetnost

To nije sve. Pravac kulture ministar je dodatno podcrtao rečima: “Umetnost mora da bude patriotska, zato moramo da aktiviramo ljude koji su skrajnuti. Da insistiramo na tradicionalnim nacionalnim vrednostima”.

Glupostima poput onih da bi želeo da izmesti Muzej Nikole Tesle na mesto Narodnog muzeja, koji bi opet izmestio u glavnu zgradu “Pošte Srbije”, jer “ko danas više šalje pisma?”, nećemo dati puno prostora. Čemu? Da li će to uticati da javnost rad ministra stavi pod posebnu lupu? Da li se ovi stavovi razlikuju od stavova dosadašnjih “kulturnih ministara”, od kojih su neki u svoj kabinet donosili i biste Draže Mihailovića?

Razlikuju se isto onoliko koliko se razlikovala politika Demokratske stranke i Borisa Tadića od politike Srpske napredne stranke i Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. Stvar je samo u pakovanju.