Pobeđuju ideje sa “događanja naroda”

Dolazak Bratislava Petkovića na mesto novog ministra kulture Srbije pratile su izjave o patriotskoj kulturi, o tradicionalnim vrednostima, o dilentatizmu Olivera Frljića, o potencijalnim hapšenjima onih koji oskrnave nacionalnu zastavu… O situaciji u kulturi razgovarali smo sa piscem Filipom Davidom.

Novi ministar kulture Srbije dolazi iz miljea “patriota” koji su krajem 1980-ih pripremali teren za rat. U svom Muzeju automobila, gde postoji tzv. Garažno pozorište, čak je otvorio vrata za promociju knjige Milana Lukića, jednog od retkih ratnih zločinaca koji je kažnjen doživotnom robijom. Šta nam to govori o novom ministru?

Bio sam vrlo iznenađen kad sam saznao da će se u toj garaži održati promocija te knjige. Tad još nije bio ni kandidat za ministra. Bio sam iznenađen jer novog ministra kulture poznajem. Najmanje što sam mogao očekivati jeste da se tako nešto dogodi. Petković je bio jedan od osnivača Demokratske stranke, pa se desio neočekivani prelaz u Srpsku radikalnu stranku, a onda i u novu frakciju naprednjaka. Šta se tu događalo sa njim mogu samo da pretpostavim, ali sramota je da se održi promocija knjige jednog od najvećih zločinaca. To je prošlo dosta neprimetno i tek je sad zapaženo, kad je Petković postao ministar, ali to je u skladu sa partijom iz koje ministar dolazi, pa se on ponaša po tim aršinima.

Petković je najveći deo života proveo na kulturnoj margini. Ne mislim pritom ništa loše, ali nikad nije uspeo da uđe u glavne tokove kulture. Mislim da kod njega postoji frustracija i da je zbog toga počeo da se približava ekstremnim krugovima. Ne zaboravimo da je on ipak završio pozorišnu režiju i zato se prvo obrušio na pozorište i na Olivera Frljića. Njegove izjave su na neki način zvono za uzbunu da se suprotstavimo takvoj kulturnoj politici, ali intelektualne snage su neusaglašene, u svađi su i nema ozbiljnog otpora. Devedesetih je postojao Beogradski krug, u kom je bilo 300 do 400 najznačajnijih beogradskih i srpskih intelektualaca, koji su se žestoko protivili politici Miloševića svojim govorima, tekstovima… Danas, sa časnim izuzecima, toga više nema i to znači da oni mogu bez velikog otpora, straha da će se neko suprotstaviti, sprovoditi kulturnu politiku.

Povratak u osamdesete

Na šta vas asocira “patriotska” umetnost?

Tako nešto anahrono izjaviti, danas je iznenađujuće. Prvo pitanje je ko će određivati ko je patriota, a ko nije. Znamo iz istorije književnosti da je Tomas Man bio proglašen za izdajnika kad je napustio Nemačku, a onda se pokazalo da je on, koji se suprotstavio tom režimu, bio najveći patriota. Takvih primera ima bezbroj. Postoji samo dobra i loša umetnost, ne postoji patriotska i nepatriotska. Svaka dobra umetnost je “patriotska”. Kad se na našim prostorima govori o patriotizmu, važi ono što je engleski filozof Džonson rekao – da je patriotizam poslednje utočište protuva. Iza patriotizma su se krili oni koji su činili najveće zločine. Ovde ima još jedna stvar. Kad je uspostavljena nova vlast, bilo je govora o raznim resorima, kako ih podeliti. Jedino nije bilo govora o Ministarstvu kulture. Smatra se da tu ima najmanje para a najviše problema, ali preko tog Ministarstva se ispoljavalo ono što će biti dominantna politička ideja u izbornom ciklusu. Setimo se samo kraja 1980-ih i početka 1990-ih. Preko kulture su dolazile ideje etničke mržnje i netolerancije. Političari su preko kulture pripremali teren za ono što će se dogoditi. Postoji ona stara poslovica koja kaže da se samo budala dva puta spotakne o isti kamen. Meni se čini da se sada sve ovo vraća na kraj osamdesetih. Preko kulture se plasiraju ideje o visoko-nacionalnoj kulturi, sve ono što je svojevremeno kritikovao i Rade Konstantinović. Ovo mišljenje o tradicionalnoj kulturi je ideja “filosofije palanke”. Bojim se da se to palanačko mišljenje, za koje su neki verovali da je prošlo, sad vraća na velika vrata. Sva ta retorika podseća na taj duh. Može se reći da se taj politički i kulturni krug zatvorio i da sad ovde pobeđuju ideje sa mitinga “događanja naroda”. Čemu to vodi, zaista ne znam, jer ni svet više nije usmeren ka nama. Bitno im je da nema sukoba, računajući da je narod dobio to što je tražio na izborima.

Verujete li da danas postoji isti razorni potencijal kao što je postojao krajem osamdesetih? Često ste današnju Srbiju upoređivali sa vajmarskom Nemačkom. Zašto?

Zato jer se tu pokazalo da se jedna slabašna demokratija može lako pretvoriti u diktaturu. Ako sad posmatramo parole sa kraja osamdesetih, možemo zaključiti da je većina tih parola danas ostvarena. Paradoksalno je da se to uglavnom desilo posle 5. oktobra 2000. Živeli smo u zabludama promena i nismo to ni primetili. Uostalom, otpor Miloševiću tokom devedesetih nije proizlazio iz otpora prema takvoj politici, nego zbog razočarenja što ta politika nije dala rezultate. Danas vidimo da ta politika i dalje funkcioniše. Postoji jedna zastrašujuća konstanta. Ko je i tad očekivao da će doći do rata? To nije izgledalo logično, pa se dogodilo. Sukobi lako krenu, ali se teško zaustavljaju. To moramo imati na umu, ali ovde nema svesti o tome, ne postoji čak ni strah da se to može ponoviti.

Ćosić je sve ogorčeniji

Koliki je uticaj pisane reči kod nas, ako znamo da je gotovo polovina stanovništva funkcionalno nepismena? Da li su ti “intelektualci” iz Kluba književnika i akademici zaista imali toliku moć?

Sam uticaj pisane reči u pozitivnom smislu, da se može kritikom nešto uraditi, nije toliko velik. Jeste, međutim, u negativnom. Taj uticaj pisaca proizilazi iz jednog sovjetskog modela da su pisci izraz narodne svesti. U našem društvu pisci su imali tu vrstu ugleda, ali se uticaj postepeno gubio. Pogledajte Francusku 7, koja se do kraja uključila u miloševićevsku kampanju, kompromitovali su se do kraja. Reči koju su oni izgovarali izgubile su značaj. To je najgore u društvu, kad reči više ne znače ono što bi trebalo da znače. To je i Orvel pisao. Sve je obrnuto od onoga što jeste. Još je Pekić pisao kako je strašno kad imate potrebu da izmislite novi jezik da biste rečima vratili značenje. Ostale su samo ljušture. Čitajući tekst državne propagande, morali ste da ga pretvarate u suprotnost da biste ga shvatili.

I u tom smislu, koliko je uloga Dobrice Ćosića precenjena?

Dobrica Ćosić je pisac izvan svih kategorija, jer je njegov uticaj bio ogroman. Ako pročešljate tekstove “oca nacije”, zapanjite se količinom netolerancije, pa čak i šovinizma. Ćosić je dugo vremena uživao ugled disidenta. Adam Mihnjik je prvo odlazio kod Dobrice Ćosića kad bi došao u Srbiju i dugo je vremena bilo potrebno da shvati da on stoji iza velikodržavnih projekata. Milošević je imao puno poverenje u Dobricu. U “Vremenu zmija” Ćosić govori krajnje prezrivo prema Albancima, da je to jedan primitivan narod, izvan civilizacije… U našem vremenu, to je nezamislivo za jednog intelektualca. Njegova mržnja prema “zapadu”, ta vrsta retorike, ne može ni u kom slučaju čitaocu da bude putokaz. A te njegove knjige su bestseleri. Imam utisak da što je stariji da postaje sve ogorčeniji i sve ratoborniji. Tu postoji i jedan paradoks. Sad se govori o rehabilitaciji Draže Mihailovića. Koliko znam, Dobrica se suprotstavljao, a četnici, odnosno oni koji pripadaju naslednicima pokreta, ne žele da ga prihvate. Ali njihove ideje su gotovo istovetne. On stoji iza projekta “Velike Srbije”. Ako pratite istorijat tog programa, to je četnički program. Imate Dobricu koji je bio partizan, a sa druge strane taj četnički pokret sa svojim idejama, i oni se nalaze negde. Netolerancije ima, ali postoji i duboko prožimanje.