Nukleus tihe patnje

Ivana Šojat Kuči: “Ruke Azazelove” (Fraktura, 2011)

Knjiga priča Ivane Šojat Kuči “Ruke Azazelove” dolazi posle romana “Unterstadt” (2009), koji je ovenčan sa četiri domaće (hrvatske) nagrade, među kojima su “Kozarac” i “Đalski”, te jednom regionalnom, tuzlanskom “Meša Selimović”, koja, zanimljivo, nije navedena na klapni romana. Podatak o romanu sa lovorikama pominjem ne toliko zbog velikih očekivanja sa kojima je dočekana nova knjiga ove autorke, koliko zbog sižejne građe romana “Unterstadt”, stradanja Nemaca posle Drugoga svetskog rata u Osijeku, koja se u vidu iskopanih kostura “prelila” u jednu od devet priča knjige “Ruke Azazelove”. Ovo tematsko ponavljanje našlo je sasvim adekvatno uhlebljenje u kompoziciji knjige priča, koja ne predstavlja prozni ciklus iako je mesto radnje, Osijek, zajedničko svim pričama i iako između priča postoji labava međusobna veza.

Dakle, autorka je ostala na terenu i u miljeu kojim je suvereno ovladala, ali je vremensku osu pomakla ka nama, tik uza savremenost. Čudni kuriozitet ili novu autorsku tendenciju predstavlja posvećenost savremenih hrvatskih autora fenomenu starosti: uz Ferićev roman “Kalendar Maja” nanizale su se knjige priča Nevena Ušumovića “Rajske ptice”, Marka Pogačara “Bog neće pomoći”, roman Vedrane Rudan “Kosturi okruga Medison”, kao i ova knjiga Ivane Šojat Kuči. I literatura, dakle, na svoj način očitava trijumf bele kuge unutar ostarelih nacija. Ali, ovde je reč i o nečemu drugom – o mogućnosti međusobnog razumevanja generacija roditelja i potomaka i o neizbežnom odnosu prema smrti koja nije više, ako je ikada bila samo to, apstraktan i kontemplativan pojam.

Patološke devijacije

Ivana Šojat Kuči se u knjizi “Ruke Azazelove” opredelila da tretira mučne odnose dezintegracije porodičnih odnosa. Ipak, tu nije samo, očekivano, reč o izgubljenim godinama, bračnom nasilju, prevarama, alkoholizmu, razvodima i iseljenjima, ili, manje očekivano, o suicidu roditelja ili majkoubistvu, nego i o doživotnom životu uz roditelja. Taj je fenomen najrazrađeniji u priči koja je dala naslov zbirci i koju zbog duljine možemo videti kao mini novelu. Autorka u pričama rodno varira odnos roditelj-dete, mada je najčešći odnos majke i sina. To je slučaj i u naslovnoj priči zbirke, koja nas upoznaje sa posesivnom i unesrećenom majkom, operskom pevačicom, udovicom 40 godina starijeg muža, koja svoj egzistencijalni jal ispoljava u formi zlobnih komentara i agresivnog tutorisanja slabovoljnog sina, koji ostaje samac i devac do poznih godina. Očekivano, naratori-potomci uspostavljaju prisan odnos sa bakama, svojim i tuđim, prate njihove poslednje dane, obeležene usamljenošću jer su im deca negde daleko, u Zagrebu ili u stranim zemljama. Svet braka u ovoj knjizi jeste svet neuzvraćene ljubavi i međusobnih uvreda supružnika, tihe patnje i trajne besperspektivnosti. Roditelji, u prvom redu majke, date su kao samoživa bića lišena nežnosti, čiji nedostatak u jednom slučaju od deteta čini teškog delinkventa, a čija verbalna tortura podstiče u sinovima strah od samostalnosti i nezdravu vezanost uz majku.

Protest patnjom

Autorka u dosta priča poseže za snovima koji sublimiraju krivicu neosveštenoga životnog neuspeha i uskraćene slobode, odnosno neku vrstu samokastriranosti ovih likova. Mučnu tugaljivost prosedea Ivana Šojat Kuči ne razvija na sladunjav ili larmoajantan način, iako je atmosfera statična a likovi pasivni i često beže u prošlost ili čeznu za idealizovanom harmonijom detinjstva. Način pripovedanja se ponavlja iz priče u priču, što ujednačava profile likova i derogira variranje njihovih individualnih sudbina. Likovi su sapeti svojom introvertnom zakočenošću, radnja se odvija predvidljivo i pravolinijski, ka neizbežnosti biološkog kraja ili ka žabokrečini pristanka na status quo. Tek u priči “Popravak” postoji pripovedna inovacija: narator je gnevan, smešten u umobolnicu u kojoj ga zlostavljaju cimeri, dok pedagog ili upravnica simulira jalovu brigu i pomoć. Azazel, demon kome su Jevreji za Jom Kipur slali žrtvenog jarca u pustinju, faustovski iskrsava, ali bez dovoljno motivacije i svrhe.

U stvari, najveći dobitak, ali i problem priča Ivane Šojat Kuči predstavlja njena želja da pruži patološki presek života provincijalne malograđanske sredine. Dinamika socijalnog života je zanemarena, narativne tehnike ujednačene a poenta repetitivna, donekle biblijski pesimistična. Privremena patnja trajanja, kako bi rekao Kiš, ponajviše je besmislena i konstantna patnja. Horizont smrti koji se nudi likovima gotovo da je obećanje utehe i traženog izlaza.

Umesto jeze i užasa, koje uz ime Stivena Kinga promotivno priziva klapna knjige, “Ruke Azazelove” Ivane Šojat Kuči donose bezizgledan umor blagonaturalističke proze, koja više sliči rezignaciji konstatovanja nego gorčini pobune.