Krenule smo u osvajanje sveta
Jelena i Nevena Buča, Marija Mirković i Nataša Mihajlović 2009. godine osnovale su grupu The Frajle. Tri godine kasnije, The Frajle prerastaju u regionalnu atrakciju. Svojim karakterističnim “vojvođanskim tangom”, odnosno mješavinom raznih glazbenih stilova, sjajnim scenskim nastupom na granici kabarea, glasovima i šarmom osvajaju publiku gdje god da nastupe. Ovih će se dana pojaviti u prodaji njihov prvi album “Naš prvi album sa putovanja” u izdanju diskografske kuće Aquarius Records.
Sve četiri iza sebe imate veliko scensko iskustvo, no kako ste se pronašle? Što vas je spojilo?
Svaka od nas je u muzici ceo život. Ali, te 2009. godine spakovale smo kofere, gitare, štikle i krenule u Crnu Goru, misleći da ćemo se samo dobro provesti, zaraditi malo para i svirati na obali repertoar koji smo na brzinu sastavile, jer do tada nismo zajedno radile. Ispostavilo se da ta žurka traje i danas. Shvatile smo da se mnogo dobro zabavljamo, da najbolje stvaramo kada smo zajedno, a i publika se pitala ko su te četiri Novosađanke. Zahvaljujući njihovim aplauzima i našim ambicijama da im svojom muzikom život učinimo lepšim, ostale smo i danas na okupu.
Mala pozorišna predstava
Unatoč vašem izuzetno dobrom statusu u Srbiji, a naročito u Vojvodini, prvi ste album odlučile objaviti za hrvatsku diskografsku kuću Aquarius Records. Kako to?
S obzirom na to da planiramo put oko sveta, ovo je tek početak. Album izdaje i PGP RTS u Srbiji, a izlazi i u ostalim zemljama u regionu. Smatramo da treba da podelimo sve svoje emocije, priče, kroz note i reči, sa svim ljudima koji veruju u dobro, koji veruju u ljubav. Tako smo, kao pravi čergari, spakovale instrumente i krenule polako u osvajanje sveta.
Kako prolazite na nastupima, koje ste imale širom regije, s obzirom na to da ste još uvijek dosta slabo zastupljene u medijima?
U medijima se pojavljujemo isključivo kada želimo nešto važno da kažemo i da najavimo, nikako po svaku cenu, zbog popularnosti i priča koje nemaju veze sa našim radom i muzikom. Naša mala putujuća kuća ide od malih mesta do velikih gradova i trgova, od čoveka do čoveka, kako bismo raširile svoje note. Veliki koncerti u SNP-u u Novom Sadu, Dom sindikata u Beogradu, zatim nastupi na Exitu, filmskim festivalima, teniskom terenu ove godine u Umagu kao gosti Oliveru Dragojeviću, sve su to bili značajni koncerti sa više hiljada ljudi. Dolazimo i do onih koji ne mogu da dođu do nas, pa obiđemo vrtić, bolnicu, manastir, avion… Na naš koncert dolaze ljudi koji nas vole, a i slučajni prolaznici, pa ostaju do kraja, i dođu nam opet, deca, bake, deke, momci, devojke, parovi, samci… jedino ćete tako stvarno osvojiti njihova srca, a oni će svaki put dolaziti sa kojim članom više.
Puno pažnje poklanjate scenskom izgledu, scenskom nastupu i kompletnom imidžu grupe. Nije čest slučaj na ovim prostorima da netko na samom početku ima tako profesionalan pristup šoubiznisu…
Mnogo je iskustva iza nas i znamo da je i vizuelni identitet veoma bitan. Želele smo da kostimima ispratimo našu muziku i pošto sa njom putujemo kroz vreme, tako se igramo i sa kostimima. To je mala pozorišna predstava sa pričom i pesmom, slična kabareu, koju mi stalno usavršavamo. U vremenu brzog protoka informacija umetnici objedinjuju stilove i deluju na sva čula, ali jedno ostaje uvek isto i to je ključ, a to je emocija.
Vaši su spotovi na YouTubeu prešli brojku od 100.000 pogleda. Čemu pripisujete takvu popularnost, svojim pjesmama, dobrom PR-u ili nedostatku sličnih izvođača na ovim prostorima?
Počele smo postavivši prve demo video-snimke na YouTube. Možemo reći da smo YouTube generacija. Ljudi su počeli da gledaju i da nam dolaze na nastupe. Mnogo smo radile i jednog momenta shvatile da se traži karta više i da su se pregledi povećali. Na neki poseban način, svaka je od nas doživela tu obradu i mislimo da je publika to prepoznala. Što se autorskih pesama tiče, isti je recept u pitanju. Svaka od nas je dodala neki svoj začin, a publici se svidela naša muzička kuhinja.
Udale smo se za muziku
Godine 2010. na svom nastupu na Exitu izvele ste ceremoniju vjenčanja. Zašto?
Otvaranje nultog stejdža festivala Exit bilo je u avionu, na 10.000 metara visine, gde smo svirale putnicima iz Londona koji su dolazili na Exit. Nekoliko dana kasnije, nastupale smo na stejdžu uz podršku DJ-a u venčanicama, udavši se za muziku. Muzika je naša ljubav, način života, njoj se treba potpuno dati, prepustiti, pa smo odlučile da joj odamo počast vernosti. Mislim da ćemo joj ostati verne do kraja života. To je prava ljubav koja ne prolazi.
Svoju glazbu opisujete kao “vojvođanski tango”. Što bi to točno bilo?
Kada je izašla naša prva pesma “Ich liebe dich”, niko nije mogao da odredi muzički pravac kome pripada, a neki su rekli da je to “vojvođanski tango”. Pošto smo sve četiri veoma različite, a sve smo uključene u muzičko stvaranje, otuda i mešanje raznih muzičkih uticaja i struja, pa nije ni čudo što ni same nemamo definiciju svoje muzike. Neki je čak nazivaju “vesela muzika” ili “ženski bećarac”. A mi ponekad kažemo da je to pravac frajlizam – širenje ljubavi i pozitivne energije kroz muziku.
Počele ste s obradama svjetskih pop hitova koje su vas i proslavile. Hoćete li nastaviti s obradama ili će se vaša karijera dalje zasnivati na autorskim pjesmama?
Pošto je naša forma izražavanja nalik kabareu, ništa nije isključeno. Postoje numere koje su imitacije, gde i publika učestvuje, ponekad imitiramo i same sebe. Ljudi jako vole naše pesme, ali i obrade u našem izvođenju, dobre stvari se ne menjaju.
Pojavili su se komentari da su Frajle ženski Balašević. Koliko je Balašević utjecao na vaš glazbeni izraz i tko je zapravo vaša glazbena inspiracija?
Balašević je bio jedan od onih uz čiju smo muziku odrasle i čije su ploče i kasete bile glavna literatura i svakodnevica u kući. Primese popa, Mediterana, tamburaša i Vojvodine, podneblja odakle potičemo, čak i džez nota, osećaju se u našoj muzici. Mi potičemo iz istog podneblja, iste nas ulice inspirišu, vetrovi, prosto vam se određene note same nanižu kada živite u nekom predelu…