Kakav ministar, takav zamenik
Dragan Kolarević, zamenik ministra kulture Bratislava Petkovića, još je u junu počeo sa osmišljavanjem teksta “Vreme je za prvi srpski kulturni ustanak”. Objavljen je 13. avgusta u “Novom Standardu”, nastavljaču nekadašnjeg “Standarda”, “novinara u civilu” koji se krije pod imenom Željko Cvijanović.
Mesec dana nakon objavljivanja teksta u kom Kolarović piše o kulturi u Srbiji kao o “vrednosnom sistemu na koji utiču komesari titoističko-krležijanske svesti”, u kom doista poziva na revoluciju, onu kulturnu, u kom naravno i on proziva Olivera Frljića, ali i one koji su mu dozvolili da u Beogradu povraća po srpskoj zastavi, i gde proziva one kulturne pregaoce koji su u toku predizborne kampanje imenom i prezimenom stali iza dve političke opcije – Demokratske stranke i Liberalno-demokratske partije – da su potencijalni “nosioci i izvršioci pogubne antisrpske politike u Srbiji”, neko se setio da ne bi bilo loše upregnuti ga.
Iako je tekst pisan pre nego je Kolarević zadužio fotelju, pa čak i pre nego je mogao i sanjati o visokoj funkciji, izazvao je više reakcija nego intervju ministra Petkovića, o čemu smo pisali u broju 659. Zašto? Ne toliko zbog Frljića, iako su prozivke “Hrvata” posebno potencirane u “Jutarnjem listu”, nego zbog spiska koji je Kolarović objavio, a koji je donekle zaista podsetio na spiskove nepodobnih iz famoznih devedesetih. Zbog objavljivanja tog spiska oglasio se čak i pomalo zaboravljeni Boris Tadić, vraćajući u javnost opet pomalo zaboravljenu leksiku iz devedesetih, zahtevajući smenu Kolarevića, pričajući o civilizacijskim vrednostima koje Kolarović nikako ne predstavlja, a pritom zaboravljajući kako su se predstavnici njegove stranke povlačili tokom Frljićeve predstave o Đinđiću.
Ali, licemerju kraja nema. Sad se oni koji su se skrivali 15-ak godina vraćaju, a Kolarević je jedan od njih jer je devedesetih, sročio je to lepo Tadić, bio “jedan od nosilaca propagandne mašinerije nedemokratskog režima Slobodana Miloševića“. Misli se, naravno, na RTS gde je Kolarović bio zaposlen. E, sad ti isti ljudi poput Kolarevića, uključujući tu i onoga koji mu je tekst objavio (Željko Cvijanović), prozivaju vrednosti 5. oktobra, poistovećujući ih sa “demokratama”, pa čak i sa Tadićem.
Ali, sve je to tako plitko i dovoljno muljavo da se sakrije pravi problem, a on se sada više ne zove Boris Tadić. On se ne ogleda ni u likovima ministra Petkovića ni zamenika Kolarevića, već u onome ko ih je instalirao na pozicije u Ministarstvu kulture, u onome ko je dovoljno svestan koliko mediji i kultura mogu biti moćno oružje, o čemu je u pretprošlim “Novostima” pričao i Filip David, a to valjda spada u resor Ministarstva odbrane kojim rukovodi Aleksandar Vučić.