Srpski dan mrmota

A kada govorimo o nepravdi i pravdi, onda treba da se zna da je najveća nepravda nasilje i rat, a najveća pravda su mir i sloboda. Ali mi želimo da ostvarimo i mnoge druge pravde – govorio je Slobodan Milošević u zimu 1996, operišući diskursom “nepravde i pravde” za Srbiju kako ju je on video, kao i njegove pristalice na velikom decembarskom kontramitingu. Na tom okupljanju bili su svi oni koji su morali da dođu, budući da su ih autobusima dovezli iz fabrika širom zemlje, dali im dnevnicu i suvi dnevni obrok, došli su oni kojima je od toga zavisila egzistencija, kao i svi oni koji su bili Miloševićeva dojučerašnja “živa sila” u regionu, a koji su nakon neuspelih ratnih poduhvata mogli samo da se povuku u Srbiju, najpre iz Hrvatske, potom delimično iz Bosne. (Nekoliko godina kasnije, situacija se ponovila i na Kosovu.) Ne kaže Dobrica Ćosić tek tako da je Republika Srpska “preskupa ali jedina politička i ratna pobeda srpskog naroda u drugoj polovini 20. veka”. Stvarno, šta li je mislio pod tim preskupa? Da li je mislio na to koliko je trebalo ljudi pobiti i proterati da bi se ona ostvarila ili je podrazumevao i manipulisanje srpskim narodom u bivšim republikama, koji je naposletku zadobio status izvršitelja genocida s jedne strane, a s druge, pobunjenika koji su dobili ono što su zaslužili.

Oslobađanje generala Ante Gotovine i Mladena Markača pred Haškim tribunalom baca posve novo svetlo na čitav projekat ćosićevsko-miloševićevske elite, koji i dan-danas živi u aktuelnoj politici Srbije. Ne želim ovom prilikom da se bavim pravdom i nepravdom u Hagu, odnosno pravičnošću i političnošću tog suda, to ostavljam domaćim i stranim ekspertima. Ono što me zanima je reakcija domaćih elita na ovakvu odluku i posledice po unutrašnje političke antagonizme koji sada ulaze u svoju “novu” fazu.

Ubacivanje u rikverc

Ukoliko bi se uporedila politička konstelacija iz prve polovine devedesetih i danas, kada stiže ova presuda iz Haga, u Srbiji bi se mogla primetiti izvesna analogija. Na vlasti su isti oni koji su i tada bili na vrhu političke, finansijske i trofičke piramide. Doduše, radikali su dodatno mutirali, te je jedan njihov deo samo “konsterniran” (vicepremijer Aleksandar Vučić) oslobađanjem generala. Zanimljiva je izjava predsednika Tomislava Nikolića koji kaže da je “srpski narod u novijoj istoriji bio žrtva genocida, najsurovijih zločina, progona i mučenja, a da su Srbi žigosani kao zločinci koji treba da se stide i ćute. To je paradoks koji više ne sme da se ponovi”. Predsednik Skupštine Nebojša Stefanović odlazi korak dalje, tvrdeći da je ovakva presuda “iznenađujuća, više politička, nego pravna, i ponižavajuća, pre svega, za žrtve stravičnog zločina i najvećeg genocida posle Drugog svetskog rata”.

Ivica Dačić, Miloševićev naslednik na partijskom i državnom tronu, kaže da ova presuda “potvrđuje tvrdnje onih koji kažu da Haški tribunal nije sud, već da ispunjava unapred zadate političke zadatke”. (Radi se zapravo o refrenu SPS-a.) Konsekventno sa ovakvim izjavama, trenutno je saradnja sa Hagom svedena na “tehnički nivo”, što je izložio ministar Rasim Ljajić, inače predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom.

Ovakvim reakcijama su se pridružili i političari iz DS-a, pre svega Boris Tadić i njegov dojučerašnji saradnik Vuk Jeremić, koji je odmah zakazao u UN-u debatu o “osnivanju međunarodnih krivičnih tribunala” u svom nastojanju da se “obračuna sa međunarodnim kriminalcima”. Naravno, tu je i čitav niz političkih aktera koji su se podigli na noge usled novonastale situacije. Pravi čuvari Šešeljeve vatre (SRS) iskoristili su istu da bi zapalili hrvatsku zastavu i poslali poruke pretnje. Predstavnici Dveri – Pokreta za život Srbije pozvali su na hitnu obustavu saradnje sa Haškim tribunalom, te pregovora sa EU-om i Prištinom.

Reklo bi se da je situacija takva da se konture starog nacionalističkog projekta sada mogu videti mnogo jasnije nego pre, kada ih je bivši predsednik Tadić maskirao svojom politikom “i Kosovo i EU”, nemajući snage da povuče radikalne poteze u politici Srbije i suoči je sa realnim stanjem po cenu trenutnog gubitka vlasti, što mu se ionako dogodilo, doduše nešto kasnije, ali sa mnogo više blata i uz potpuni gubitak politike i stranke.

“Srbija je ugrožena”

U Srbiji je nezvanično proglašeno vanredno stanje zbog oslobađajuće presude hrvatskim generalima. To je uz pomoć starih matrica i samorazumevajućeg diskursa srpske višedecenijske politike, najbolje uspeo da artikuliše predsednik DSS-a Vojislav Koštunica. On je za ponedeljak nakon burnog vikenda zakazao konferenciju za štampu na kojoj će izložiti svoj proglas pod naslovom “Srbija je ugrožena”. Koštunica je po uobičajenom mehanizmu, bez previše razmišljanja, izrekao tu mističnu šifru iz koje je sve ovo proisteklo. Prva objava o ugroženosti Srbije zvanično je predstavljena u Memorandumu SANU-a. Pre toga se dugo kuvala u kuloarima UKS-a, SKZ-a i Akademije, ali od jeseni te sada davne 1986. ona je postala nešto što se podrazumeva i u odnosu na šta se donose odluke, političke i sve druge. Ona je ostavila traga i u kulturi, ekonomiji, demografiji, geografiji i povesti. Ova objava je iznedrila i Miloševića kao i sve što se potom dogodilo, do dana današnjeg. Istrajavanje na tom putu samo perpetuira stare greške, dovodeći nas u tobože nove političke situacije koje toliko podsećaju na one od juče. Stoga svaki događaj, koji se kosi sa zadatom kanonskom vizurom, proizvodi vanredno stanje. Čuvanjem takvog ćosićevsko-miloševićevskog poretka nemoguće je dospeti bilo gde osim u poziciju žrtve iz čega se, po ko zna koji put, kao u nekom srpskom danu mrmota, događa isto. Demokratska stranka, nažalost, kao ni LDP, nisu uspeli da promene politiku Srbije, a što je najgore, niti njen diskurs. To se jasno može videti i u ovim danima kada su reakcije na hašku presudu gotovo unisone.

Tragajući po vestima, u obilju istih, ponovljenih situacija, pronašao sam samo jednu koja je diskurzivno odudarala od konteksta. Radilo se o grupi ratnih veterana iz Srbije i BiH koji su u subotu, 17. novembra (Međunarodni dan tolerancije) zajednički posetili memorijalni centar u Potočarima i odali počast Bošnjacima nastradalim u genocidu 1995. sa nadom da se tako nešto više nikada ne ponovi.