Rat za šoping molove

Koliko su presude Haškog tribunala uticale na povratak retorike i opšteg stanja iz 1990-ih?

Dovođenje u vezu presuda sa povratkom u devedesete nije održiva teza. Možda jeste povezano indirektno, a jedan od elemenata te veze su Haški tribunal i nekažnjivost, kao ideologija i praksa koja preovladava u svim državama bivše Jugoslavije. Veza između Haga i pravednosti je takođe dovedena u pitanje, a veza između Haškog tribunala i geostrateških interesa je više nego jasna. Nekažnjivost nije samo na krivično-individualnom nivou. To nije problem Haškog tribunala, niti čak pravosudnih institucija i institucija tranzicione pravde. To je nešto što se tiče svih nas. Elitama je mehanizam tranzicione pravde bio samo jedna trgovina. Zamena za Evropu, Hag za Kosovo. Sa svakim transferom optuženih udaljavali smo se i od suočavanja i od pravde. Naravno da je nakon presuda nastala kakofonija, ali šta je sa nama? Da li je moguće da na ulice izlaze desetine, stotine hiljada ljudi, da nemaju samilosti, saosećanja, sažaljenja? A svi su vernici. Među njima nema nikakve duševnosti sa prognanim ljudima sa bilo koje strane. To je jedan najniži nivo ljudskosti. Odluke Tribunala to su samo ogolile. Ovo je sistem permanentne militarizacije. Mašina mora stalno da je u pogonu, jednoumlje i uniformnost su nacionalni konsenzus. Kako su sada ustali svi da govore o nepravdi, a takva dehumanizacija se dešavala ljudima iz Krajine?

Hajka na prognanike

Oni su žrtve samo na metafizičkom nivou. U Srbiji su bili nepoželjni, čak su vraćani dalje na ratišta. Tada gotovo niko nije dizao glas?

To je ono što zaboravljaju. Organizovali su zločin nad vlastitim narodom, a jedino smo mi “antisrpski elementi” išli na granicu. Konvoji koji su dolazili sa prognanicima bili su izloženi najvećem mogućem poniženju, maltretiranju, potpunoj hajci na muškarce koji su bili uvučeni u rat i sada se čudimo kako je dogovorena pravda. Svi ti srpski patrioti nisu sebi upisali nijedan razgovor sa njima, ni flašu vode im nisu dali. Sa Jelenom Šantić nisam se micala sa cesta i kada su nas micali sa jednog punkta sa Rače, mi smo išle dalje. Strašna je bila ta okrutnost kojom su ti muškarci bili vraćani da idu na neka nova ratišta. Govorili su da nisu psi rata. O takvoj pravdi mi pričamo. Građanska je dužnost da se pomogne drugom u nevolji.

Kako u toj istoriji onda sagledavati devedesete?

Dezerteri su alternativa ratu. Ljudi su bili topovsko meso, potrošna roba za razne tajkune. Sve je tako jasno. Borili su se za šoping molove. Način na koji su kršili sve moguće međunarodne konvencije, što su izbeglice ubacivali kao stoku u zatvorene vagone prema Kosovu. Ta zločinačka praksa preseljenja stanovništva jedan je od zločina koje ni Hag nije ustanovio. Hiljade muškaraca je odvedeno. A za koji rat? Niko nije kažnjen zbog toga, zbog mobilizacije izbeglica. Šta je radio SPC kada su dolazili prognanici? Toliko o toj velikoj ljubavi prema svom narodu. Srećom, postoji i alternativna istorija.

Nije Hag jedina instanca

Odluke Haga mogu se shvatiti i kao šansa za naša društva, pre svega kada govorimo o žrtvama, ali ima li prostora optimizmu kada vidimo kako su odluke dočekane u Beogradu, Zagrebu i Prištini?

Nijedna država nema fondove za žrtve. Bunili smo se protiv zakona o pomoći haškim optuženicima i njihovim porodicama. Na nama je sada ogromna odgovornost i moramo pokazati neposlušnost tom jednoumlju na svim stranama, moralnom, emocionalnom, kulturnom, estetskom. Sada se svi javljaju po jednoj istoj sabornosti, da se ostrve prema drugom i onima koji pozivaju na drugačiji stav. Tu neposlušnost moramo da shvatimo kao građansku odgovornost. Poslušnost ovakvim obrascima je ukidanje ljudskosti. Poraz je minimalne ljudskosti da 100.000 ljudi izađe u Prištini. Tu treba da se zapitamo, a ne da upadamo u rupu nihilizma. Civilno društvo mora više da razgovara, moramo da imamo ideju pokreta a ne projekta. Ta se politička kultura gradi polako, uvažavajući različite vrste znanja. Sto žena u Srbiji je bilo na suđenju “škorpionima”. Imamo Hanu Arent u Vlasotincu, u Leskovcu, u gradovima prema kojima iz Beograda postoji jedan kulturni rasizam. Plašim se da će te oaze neposlušnih građana i građanki da budu najviše na udaru. Nemam nadu u nikakvu zrelost društava. E, baš sada treba da vidimo šta je sa Lorom, šta je sa prognanicima, koliko će se vraćati. Moraju da budu novi bezbednosni štit onima koji su sada manjine. Mi imamo tu obavezu. To su nenasilne brigade. Moramo svojim prisustvom da pokažemo da su nam ljudska bića važna. Najgore bi bilo kada bismo rekli da ako to već Hag nije uradio, onda ne možemo ni mi. Nije Hag jedina instanca. U Argentini nije bilo nikakvog međunarodnog suda. Nema tih pritisaka spolja ako postoji jako organizovano civilno društvo.

Negde baš oko izricanja oslobađajuće presude hrvatskim generalima, udruženja veterana iz Srbije, Hrvatske i BiH posetila su Potočare i odala počast žrtvama genocida. To je, između ostalog, i rezultat rada civilnog društva.

Moralna paradigma je stvorena kada smo u avgustu organizovale sa Ženama Srebrenice godišnjicu “Oluje”. Mediji to nisu ispratili. Ta solidarnost, ta duševnost i ljudskost. Nikakvih problema nije bilo. Hiljade takvih stvari ima. Bila sam presrećna kada sam pročitala tu vest. To je ta drugačija politika, ali na dugi rok, i nikada se ne sme odustati. To je ogromno zadovoljstvo. Moji drugovi Crnogorci to su nazvali “hedonizam u borbi”.