Plamičak pobune umesto praznog pogleda

Beogradski glazbenik s bečkom adresom Vlada Divljan nedavno je u zagrebačkom Muzeju suvremene umjetnosti održao pop-art radionicu. Tih je dana u Zagrebu održao i koncert s hrvatskom grupom Ljetno kino, s kojom je objavio EP što se nedavno pojavio u prodaji – idealno za kratki razgovor o aktualnim temama.

Na pop-art radionici u MSU-u upozorili ste, uz ostalo, i na vrijednosti rada unutar društvenog konteksta. Što to točno znači?

To bi trebala biti neka angažovanost. To je jedna od ideja. Moje je mišljenje da ne treba biti u svakom momentu i pod svaku cenu angažovan, ali mislim da negde u suštini rokenrola stoji taj jedan plamičak pobune.

Indirektni angažman

Međutim, ni vi ni Idoli nikada niste izravno ukazivali na društvene probleme, više nekako prikriveno?

“Maljčiki” su bili prilično eksplicitni i u to vreme sam mislio, a mislim i sada, da bi, da smo krenuli da ih razvijamo u mnogo manjih pesama, to možda bilo finansijski unosno. Mnogi su bili razočarani kada se iza “Maljčika” pojavio mini-EP sa pesmom “Devojko mala”. Sećam se da sam i tada želeo taj otklon, da me to ne bi progutalo. “Maljčiki” su bili prilično univerzalni, sa takvim tekstom i ruskim u sredini. Priča je bila prilično jasna ako je neko hteo da sluša. Dalje rastakanje toga bio bi silazak u dnevnu politiku. Tako sam ja to kapirao. Onda je išao mini-EP “Ljubavne pesme” koji, na kraju krajeva, najviše obelažava moj rad, potom “Odbrana i poslednji dani”, koji je na svoj način angažovan. Rekao bih da su Idoli imali neki angažman, ali svakako indirektan, ne na prvu loptu. Čak je i “Čokolada” izašla 1983, u momentu kada čokolade nije bilo već dve godine. To je bio naš mali prst u oko sistemu. “Maljčiki” su tada bili jako oštri, ali je to danas teško spoznati. Kada smo ih 1980. snimali u studiju Enca Lesića, on i ekipa su se zezali sa lisicama na rukama, kao “ko zna šta će da bude”. Bilo je to vreme Titove smrti, kada je cenzura popuštala. Dolazimo tada u šizofrenu situaciju da smo zabranjeni na radiju, ali nastupamo na Televiziji Beograd, iako je to jedna te ista kuća. Da smo to izdali dve godine ranije, možda bi se neko iz Centralnog komiteta ili Saveza boraca dosetio da ismejavamo sistem, pa bi nas možda izbacili sa fakulteta. Nije nemoguće.

Mislite li da je popularna glazba medij za prenošenje poruka i društveni angažman ili je ponajprije oblik zabave?

Nekada je ovo prvo bilo mnogo jače, jer je muzika bila puno važniji medij, posebno je rokenrol bio jedna od najvažnijih stvari u životu mladih. Danas je to podeljeno na razne stilove. Gledam svoju decu kada igraju neku igricu, pričaju na telefon i prate program na televiziji. Tri funkcije istovremeno, minimum. Često i slušaju muziku pritom. Pažnja je podeljena na razne svesti i podsvesti i ne može se očekivati da muzika znači isto kao nekada. Dešava se da je neuporedivo jača njena zabavna strana, to zapravo jedino i postoji. Moram priznati da volim i izvođače poput Lejdi Gage, jer pomeraju neke granice. Volim je i zato što je muzičar. Nažalost, današnja pop-glazba razvija generacije praznog pogleda, koje ne gledaju ništa, ne čitaju ništa, samo žutilo. A neko ko je slušao Haustor, Šarlo, nas, Film… u to doba i bez preuveličavanja, mi smo ipak malo navodili i na razmišljanje. Sve su to neki totalitarni sistemi – i danas je vrlo slično, pa na neki način i gore. Istina, više neće da te stave u zatvor, mada i to može da se desi. Ali će te skrenuti i ćao prijatelju, odjednom te više nigde nema.

Spontano okupljanje

Nedavno je netko napisao, spominjući tex-mex kao jedinstvenu glazbenu mješavinu, da nitko kod nas nije još napravio hrvatsko-srpski bend. Ne može se možda povući paralela s tex-mexom, ali vi već godinu dana radite s hrvatskim bendom Ljetno kino i odlično ste složili vaš autorski, karakteristični beogradski pop s poletnim zagrebačkim pop-zvukom. Jeste li prvi takav bend na ovim prostorima?

Mislim da jesmo prvi posle rata, da ovako radimo i snimamo. Drago mi je, ne zbog toga šta je to hrvatsko-srpski bend, nego šta iza te ideje stoji namera da Maks (Mladen Juričić, op.a.) i ja nešto zajedno snimimo. Slučajno smo iz Zagreba i iz Beograda. Naravno da i to ima svoje značenje, iskustva tako slična a ipak pomalo drugačija. Čitav život smo prijatelji, još od 1980. Svirali smo puno zajedno u bendu Le Cinema.

Zašto ste uopće pokrenuli projekt koji je možda unaprijed osuđen da ne prođe ni u Srbiji ni u Hrvatskoj?

Do toga je spontano došlo. Kako smo se Maks i ja družili, čuli smo se svako toliko i jednom mi je javio da je napravio bend Ljetno kino, u kojem uz njega na ukuleleu svira čovjek na stendap dramu i još jedan na klarinetu i da sviraju obrade. Rekoh, šta je to? A kada sam ih čuo prvi put, strašno mi se dopalo. Malo potom sam zvao Maksa, Vladeta i Bokija da mi budu gosti na koncertu u “Gaveli”. Tada sam im puštao neke svoje pesme, a Maks je rekao da “Najlepšu” moramo snimiti i tako je krenulo. Pre svega godinu dana, dogovorili smo se da nešto zajedno snimimo i u tome smo uspeli.