Tomislav: znamenje anđela

Proslave godišnjica u Srbiji postale su glavne platforme za vođenje kulturne politike. Budući da je budžet za kulturu mali (0,6 posto BDP-a), a da su interesne grupe kulturnjaka grupisane oko većih stranaka uvek gladne, ne preostaje baš mnogo para za neko ozbiljnije planiranje kulturne industrije i produkcije uopšte. U tim nesrećnim okolnostima, Ministarstvo kulture i svi oni iz političkog establišmenta koji se osećaju pozvanima da se ovim pitanjima bave (nekada klub oko Gorice Mojović u DS-u, a danas bliski prijatelji i savetnici predsednika Tomislava Nikolića), pribegavaju metodi spajanja “lepog i korisnog”. S jedne strane, obeleži se neka godišnjica, s druge se pokrene državotvorna produkcija u pozorištu, na filmu, televiziji, u književnosti, muzici. I svi su zadovoljni. Ako je to predstavljao jubilej Ive Andrića, koji je uzrokovao tobože mnogo kulturnih sadržaja u Srbiji (jedna izložba se prošetala širom sveta i vratila na aerodrom “Nikola Tesla”), onda je godišnjica Milanskog edikta pogonsko gorivo za kulturu Srbije tokom 2013. U svemu ovome ima peripetija, prepoznavanja i preokreta, baš kao u antičkoj drami, ali da krenemo redom.

Jedan pisac, nekada borac protiv Miloševićeve politike, danas član SPS-a i, kao takav, član UO-a Narodnog pozorišta u Nišu, podneo je ostavku na tu funkciju. Reč je o magičnom Zoranu Ćiriću, koji se pozvao na profesionalnu etiku i neslaganje sa neracionalnim trošenjem para u toj instituciji, kao i na čitavom “fantomskom projektu” obeležavanja godišnjice Milanskog edikta u Srbiji. Revnosna “Politika” hitro nam je objasnila da se tu ne radi ni o kakvom moralnom čistunstvu, već o običnoj ljubomori prema mlađem kolegi i sugrađaninu Dejanu Stojiljkoviću (perjanici P70 i Lagune), kog je v. d. upravnika Narodnog pozorišta u Nišu Ivan Vuković angažovao da napiše svečarski komad o Konstantinu Velikom. Kako dogovoreno, tako učinjeno.

Još je bivši predsednik Boris Tadić implementirao eksploataciju priče o uspehu, pod geslom: “Svaka nam je pobeda važna!” U skladu s tim sportskim načelom, u nacionalni panteon dospeo je Novak Đoković, Ivo Andrić je postao neko ko je u “epskoj trci” za Nobelovu nagradu pobedio Dž. R. R. Tolkina, dok Konstantin Veliki dolazi kao naš predak, veliki vojskovođa koji nije izgubio nijednu bitku, a pored svega još je osnovao drugi Rim. Naravno, tu je i neizbežna priča o hrišćanstvu, koja je danas u Srbiji (i pored statističkog uvida u porast ateista na poslednjem popisu) od krucijalnog značaja.

Imajući sve to u vidu, predsednik Tomislav Nikolić je krajem prošle godine osnovao Organizacioni odbor za proslavu jubileja, na čijem čelu stoj on u društvu sa patrijarhom Irinejom. Reklo bi se, svetovna i crkvena vlast, rame uz rame, sasvim u skladu sa pričom o Konstantinu. U ovaj Odbor ušli su gotovo svi ministri iz Vlade, kao i savetnici predsednika Nikolića (dramski pisac Radoslav Pavlović i prof. dr Oliver Antić), koji su postali operativno jezgro projekta. Radoslav Pavlović, poznat po predstavi “Šovinistička farsa” i nedavno emitovanoj TV seriji “Moj rođak sa sela”, jedan je od glavnih ljudi u formulisanju kulturne politike u Srbiji danas. Povodom famozne predstave “Konstantin”, Pavlović je na jednoj od konferencija za štampu objasnio novinarima da je ceo ovaj projekat stvar republičkog budžeta i da nema veze sa odlukama upravnih odbora pojedinih institucija koje su uključene u program. Razume se, taj budžet za proslavu jubileja, koji iznosi oko tri miliona eura, nikada ne bi regularnim putem ni dospeo do bilo kakve kulturne produkcije da predsednik i njegovi ljudi nisu u priči o Konstantinu i Milanskom ediktu prepoznali odličan marketinški okvir za SNS-ov godišnji program, koji je počeo 17. januara i završiće se 6. oktobra. Za to vreme, pevaće se, igrati, održaće se crkveni sabori, a fokus će se sa kulture prebaciti na turizam, upravo onako kako je na otvorenju Sajma turizma u Beogradu to potcrtao državni sekretar Ministarstva za kulturu Miroslav Tasić: “Turizam je osovina za upoznavanje naše kulture sa kulturama drugih država.” U tom segmentu prestaje bilo kakva priča o smislenoj kulturnoj politici, jer se kultura u diskursu državnih funkcionera koristi samo kao okvir za prezentaciju partijskih ličnosti i ideja.

Za predsednika Tomislava Nikolića proslava jubileja Milanskog edikta očigledno se “ukazala” kao spasonosni znak na kalendarskom nebu, i to u povoljnom momentu, budući da je i sam dospeo do tačke kada se, u političkom smislu, više nije moglo nazad, a bilo je nejasno i kuda dalje. Njegov tim savetnika, od kojih jedan vodi Ministarstvo kulture (Bratislav Petković), sigurno mu je preporučio da bi trebalo igrati na kartu kulture, naročito u takvim okolnostima koje su same sugerisale određene istorijske sličnosti. Ne znamo ko je tačno od savetnika prvi došao na ideju da Tomislav Nikolić i Konstantin Veliki imaju više nego jednu zajedničku karakteristiku. Verujemo da su savetnici svoju eksplikaciju zasnovali na transformaciji radikala u naprednjake, čiji je epicentar u preobražaju samog Tomislava Nikolića, koji je od paganskog neobrazovanog političara balkanskog tipa tobože postao napredni i razumni proevropski političar. Takođe, tu je i priča o diplomi fantomskog fakulteta, koju je DS uzaludno pokušavao da kapitalizuje u predsedničkoj kampanji. Trebalo je naposletku tu diplomu i verifikovati u javnom prepoznavanju kulturnih i civilizacijskih vrednosti, kao što je Nikolić to učinio na početku proslave jubileja, rekavši da su “za Srbiju poruke cara Konstantina aktuelne i savremene”.

Stoga je komad “Konstantin: znamenje anđela”, koji je u čast proslave napisao Dejan Stojiljković, više nego bitan za predsednika i njegovu svitu. Budžet od skoro 200.000 eura samo za taj pozorišni komad predstavlja pametno uložen novac u promociju predsedničke kampanje koja traje pod znakom Nikolićeve deklarativne tolerancije prema Drugima. Međutim, Nikolićev hi-ro krije jednu mračnu političku prošlost koju ni celogodišnji polucrkveni tanz-festival ne može da izbriše.