Dom, sve dalji

Prvi put je, kažu, uvek najteže. Posle se navikneš. Recimo, prvi put gledati svoj grad – ili barem onaj najintimnije svoj između nekoliko gradova koje razložno nazivaš svojim – očima stranca ili, hajde de, ljubazno primljenog gosta. Recimo, prespavati prvi put u hotelu u gradu u kojem si imao dom, jedini koji ćeš ikada steći, jer sve ostalo su tek stanovi. Posle nekako oguglaš, srodiš se s perspektivom čudnoga gosta, onoga koji je nekako domaćiji od mnogih domaćina.

Evo, deseta je godina otkad si prvi put prespavao u jednom zagrebačkom hotelu, i otada gotovo da nema hotela u Zagrebu u kojem nisi proveo bar noć ili dve, baš kao da si kakav Južnokoreanac sa odličnim poslovnim vezama u Hrvatskoj, a ne onaj melanholični, otežali i omatoreli individuum kojeg odlično pamte zidovi “Lapa” i “Jabuke”, koji je posejao negde članske karte većine gradskih knjižnica, koji je bio na prvom Haustoru u “Kulušiću” i na Gang of Four bijenalu, i na prvom La-Fura-dels-Baus Eurokazu, i u staroj Stojedinici na Savi, i prodavao “Polet” kad je ubilo Lennona, i koji je toliko puta gledao staroga Kvrgića u “Gavelli” i mladoga Šerbedžiju kao Melkiora Tresića, i sve cikluse u “Kinoteci”, i koji je s pretežno bezbožnim prijateljima ranih osamdesetih, po sistemu kud-svi-Turci, išao na polnoćku kao svojevrsni društveni događaj, i koji je visio s pankerima na Mažurancu, a sa hašomanima u SC-u, i koji je popio boga oca u “Tingl-tanglu” i po Tkalčićevoj, i ko zna gde još.

Nisam hteo da dalje iskušavam sreću

A kad preživiš prvi susret s Gradom, čeka te malo zajebanija zadaća: prvi susret s domom, sve daljim. Bio je juni 2001, lipanjski su mirisale lipe, ispao sam iz autobusa 221 pravo pred Mamuticom, dolazeći u posetu prijateljima Hani V. i Miljenku J, živućima tri nebodera i deset godina dalje od mene, tj. od onoga što sam nekada bio, a čijoj sablasti se sada prišunjavam, pa je razgledam bojažljivo, izdaleka, ajmo, op, op, možeš ti to, brojeći polako uzdižem pogled ka trinaestom katu, ka zauvek i dan više poznatim i zapamćenim prozorima, lođi, balkončiću. Roletne su spuštene, na terasi se suši nečiji veš, onaj u koji nikada nisi i nikada nećeš ući jer šta ćeš ti, zaboga, u tuđem vešu?

Razgledam odozdo, sa ulice kojom se razmeću lipanjske lipe, avetnu prikazu svog doma, pronađenu u prostoru ali uzaludno, jer zauvek izgubljenu u vremenu, zirkam na nju sa zapada, pa sa severa, blenući u uski kuhinjski prozor, a onda odmičem ka istoku, zalazim zgradi s leđa, pa furam dalje, gle, onaj stari kiosk je još tu, i kontejneri za smeće, eto, u novoj se državi smeće baca baš tamo gde se bacalo i u staroj, samo što je to smeće danas zasigurno bolje, kvalitetnije, nezavisnije, ako ništa drugo.

Dobro, tako je to bilo te 2001, ali nije li te Rade D. zvao, i nisi li pristao, da opišeš kako je to bilo te 1991? Rekoh Radetu da tu nema bog zna šta da se kaže, niko nas puškom nije isterao, sami smo poželeli da zamenimo stan za Beograd, što je na koncu dosta nesrećno ispalo pa smo ostali bez ičega, ali to je već neka druga priča. Ali, ne da se Rade, kako to da ste se rešili da odete baš 1991, a ne, recimo, ’88? Ih, Rade moj, znamo to i ti i ja, a znadu i svi koji ovo čitaju, baš svi do poslednje i poslednjeg. Znamo da kvalitet “čistog hrvatskog zraka” koji se tih dana pompezno prodavao na Jelačić placu nije prijao baš svakim i svačijim plućima, a pride bi se našlo još i onih koji bi vas preventivno podsetili da kapacitet vaših pluća možda ne bi mogao izdržati toliku Čistotu, ako se već sami toga niste dosetili. Mada se meni, moram reći, ništa takvoga nije dogodilo, živeo sam zaštićen u kuli od svojih zanimacija i prijateljstava, ne izgubivši zapravo niti jedno do dana današnjeg, ne doživevši ni od koga od dobrih ljudi koji su me okruživali ni prekoran pogled, kamoli šta gore. Jedino što nekako, hm, kako bih rekao, nisam ni poželeo da dalje iskušavam sreću i čekam da se dogodi Nešto u sve teskobnijim mesecima i godinama koji su nastupali; radije sam izabrao da se ne dogodi ništa osim što ću se ukloniti da ne smetam Novome koje mi je bez suvišnog okolišanja poručivalo da se na mene ne računa, i da tako osiguram da za mene Zagreb zauvek ostane onaj iz osamdesetih, baš kao kada ne želiš videti mrtvo lice dragoga mrtvaca, jer ga želiš pamtiti živog. Što ne znači da Zagreb prispodobljujem mrtvacu, nikako ne. Ako je neko tu pokojni, ja sam taj, ne sumnjajte. Bora je Ćosić jednom napisao da je “rođen u Zagrebu, umro u Beogradu, živi u Berlinu”. Sledeći taj lucidni recept, i ja sam “rođen u Skopju, umro u Zagrebu, živim u Zemunu”. Gle, ništa od to troje zapravo nisam izabrao – sve je to Istorija probrala u moje ime. A to kako sam umro, zar je to kome još važno? Kremirajmo to što je ostalo iza mene i meni sličnih (ako takvih ima) da se ne širi zaraza, pa idemo dalje.

Policija veli da ne diram ništa

No opet, da ne bude da nešto vrdam, hajde da dometnem i ovo. Otišli smo, moj otac i ja, u naš vojvođanski zavičaj rujnoga desetoga septembra godine devedeset i prve, oko osam ujutru zaključali vrata svoga doma ključem koji će mi se još godinu-dve zaludno premetati po džepovima, i o kojem sam napisao priču koju niste čitali, i krenuli sa dva lagana kofera, ne s namerom da Odemo, ali ne ni s namerom da se Vratimo, jer tih je dana samo budala nešto planirala. Prolazile su nedelje i meseci, pa nam je jednom iz dobroga našeg susedstva nekako dojavilo da nam je upalo u stan, pa sam ja popizdeo i rekao da to tako ne može, pa sam krenuo u Zagreb, usred vrhunca kanibalskog rata, dok je padao Vukovar, jednim autobusom do Tuzle, kroz čemernu istočnu Bosnu koju će koji mesec kasnije svu popaliti ljudsko smeće srpskoga imena, pa drugim od Tuzle do Zagreba, sve sa već beogradskom ličnom kartom, u koju su hrvatski policajci na mostu kod Šamca gledali kao u dvoglavo tele koje govori, ali nisu ništa rekli, pristojni su to momci, sve vineršule & komifo.

Tipu je, dakle, insajderski dojavljeno da nam je stan prazan od ljudi, mada ne i od stvari, pa je izvoleo upasti, promeniti bravu, i natakariti svoje prezime na vrata; inače tu nije boravio, jer taj je bezecovao više stanova na raznim lokacijama, pa ko veli, da vidim šta će od toga upaliti. Pozvao sam policiju iz postaje Dugave, dolazi jedan sa šapkom, drugi s palačinkom i treći ne sećam se sa čim na glavi i Konstatiraju Stanje, pa zovu pretpostavljene i vele mi da ne diram ništa i da se sutradan javim u Remetinec. To i činim, tamo mi se čude da otkud ja, ali svi su ljubazni, rat je, vele, svašta se događa, ali treba da znam da Država ne stoji iza toga, nego da odem u komandu Pete vojne oblasti – koja stoji spakovana i okružena višestrukim Bedemima Ljubavi, i samo što nije krenula ka istoku – gde će mi se posle razjasniti da i taj što je upao ima veze na obe strane, i da je to biznis u kojem svako ponešto zaradi, osim tebe koji si viđen da izgubiš sve.

Pozdravite doma i najte kaj zamerit

I još mi kažu u policiji da mi oni neće asistirati zbog mogućih pravnih komplikacija, ali da slobodno upadnem u svoj stan i zamenim bravu, a tip neka se žali ako sme. Je li se žalio? Nije. Je li dolazio? Nije. Ko mu je javio da je prazno, taj mu je javio i da je puno. A u stanu je sve isto kako smo ostavili, osim što ću u ormaru zateći goblen s Titovim likom, koji je inače stajao na zidu, više kao uspomena na onu koja ga je vezla nego na onoga koji je vezen. Valjda mu je Titov strogi maršalski pogled smetao da vršlja po tuđem domu, šta li?

Okej, Rade, to je otprilike to, iako tu imade još mnogo slatkih i bezobraznih detalja, ali dosta je i ovoliko od nekoga ko je umro još 1991, mada njegova avet i danas povremeno prozuji gradom, pa čak i sretne ponekoga, popije i pojede nešto, baš kao da je živa. A ponekad čak i priđe posve blizu svome domu, jesenas čak i do haustora samog – u naponu inspiracije koja  nije bez svog snažnog izvora – iznad kojeg, trinaest nivoa dalje, negde u onom zraku koji pamti stanuje jedan život kojeg je bilo, ali i jedan kojeg je možda moglo biti, ali ga bilo nije.

Eto, kraj priče, najte kaj zamerit, pozdravite doma, ljubim ruke i srdačno se preporučam, sluga pokorni i ne bi se štel mešat.