Začarani krug zlostavljanja

Optužena, roman Slavenke Drakulić (VBZ, 2012)

Kontekst je redukovan: nedostaju lična imena likova i ime primorskog gradića u kome se radnja odvija. Lokalni kolorit i njemu pripadajući prtljag asocijacija namerno su poništeni za račun jednog opštijeg fenomena: porodičnog nasilja koje se nepromenjeno pretače iz jedne u drugu generaciju. Roman “Optužena” nije prozni pledoaje zlostavljene žene-majkoubice, koja se na sudu brani ćutanjem, pa je potrebno iznutra rasvetliti njen zločin i rehumanizovati njen lik. Slavenka Drakulić poseže za formulom o perpetuiranju maltretmana na relaciji majka-ćerka (roditelji-dete), po kojoj će devojčica-žrtva majčinog maltretmana i sama postali majka-zlostavljač svoga deteta.

Štaviše, emocionalno osakaćena devojčica ponavlja “grešku” svoje majke (kao i ova svoje majke): rano će zatrudneti u prvoj ljubavnoj vezi, njen brak će propasti i vratiće se u roditeljski dom, gde će se mučenje nastaviti. Paradoksalno, sadomazohistički odnos majke i ćerke – ili, tačnije, ćerkino mazohističko držanje (i majčine batine doživljava kao oblik prisnosti) – može biti prekinut samo nasilno, likvidacijom inicijatora traume, naglim utrnućem izvora svetla oko koga žrtva nemoćno kruži. Ujedno, time žrtva prekida porodični lanac nasilja, odričući se majčinog gesla i zlokobnog zaveštanja sa starozavetnim prizvukom (“Ja sam ti dala život, ja ti ga mogu i uzeti”). Ćerka, majkoubica, smatra svojim najvećim uspehom to šta nikada svom detetu neće izgovoriti takvu rečenicu.

Slavenka Drakulić piše roman bez poglavlja, u jednom specifičnom višeglasju. Naizmenično se smenjuju unutrašnji monolog optužene koja se nalazi u sudnici i naracija bliska perspektivi optužene kao devojčice, povremeno prekidani iskazima svedoka ili citatima iz patoloških izveštaja. Ovaj roman predočava još nekoliko specifikuma: patološku posesivnost majke optužene prema svom bivšem mužu, ocu optužene, čoveku zavodničkog šarma i labave lojalnosti. Majka podvrgava optuženu kao devojčicu “testovima izdržljivosti” (zaključava je u podrum i smočnicu, primorava da drži vreo kesten u šaci, potapa joj ruke u vrelu vodu), ne bi li prestala da se plaši mraka i naučila da podnosi bol, ne ispoljavajući ga. S. Drakulić posebnom ruglu izvrgava saučesnički kult malograđanske pristojnosti i strah od toga šta će susedi reći. A, u stvari, tek sa susedovim ignorisanjem nasilje u porodici je moguće, jer pristojan sused ne pretura po tuđem prljavom vešu, ne buni se zbog neobične buke niti se čudi “nespretnosti” komšijskog deteta koje stalno “pada niz stepenice”.

Tehnika unutrašnjeg monologa optužene ostvarena je po cenu kršenja psihološke verodostojnosti njenog lika, sa obzirom na to da je ostvaren kao pronicljiva i smirena samoanaliza. Retrospekcija optužene prerasta u naturalističku povest o osujećenim ljudima sa socijalne margine, ali izabrana forma sažetog biografskog izveštaja sprečava puni transfer bola iz teksta na čitaoca. Sa druge strane, pripovedanje iz ugla optužene kao devojčice nastavlja se i onda kada smo njeno odrastanje ispratili: predstavlja bizarno motivisan bestijarijum zlostavljanja (majka muči devojčicu da ne bi odala baki da je otišla da se vidi sa bivšim mužem, šta joj je zabranjeno pod pretnjom izbacivanja iz kuće i nje i devojčice) i klizi po ivici patetike koju izazivaju epizode mučnog i apsurdnog kažnjavanja nemoćnog bića.

Iako različit od didaktičkog angažmana, roman “Optužena” Slavenke Drakulić bliži je publicističkom razotkrivanju mehanizma jednoga društvenog tabua, nego literarnom uposebljavanju pojedinačnih trauma.