Večno kruženje papirića

Premijer Srbije Ivica Dačić i njegov prvi potpredsednik Aleksandar Vučić vratili su se iz Brisela sa osme i završne runde pregovora veoma iznenađeni ponudom i stavom kosovskog premijera Hašima Tačija, ali i čitavog zapadnog sveta. Delovali su kao slučajni prolaznici u politici, koji su usput svratili na pregovore, saznali ponešto o tome i zbunjeni doputovali u Beograd. Težište njihovog parcijalnog izveštaja bilo je na tome da Srbiji nije ponuđeno ništa izuzev ultimatuma. Priča se potom razvila u dva smera. Dačić je insistirao na tome da to što je ponuđeno (tj. “ništa”) “ne može da prođe”, dok je njegov zamenik Vučić zauzeo nešto složeniju shizoidnu poziciju, koja se sažima u njegovoj izjavi da “nećemo potpisati ništa što ide nauštrb srpskih interesa, ali da moramo da postanemo normalna zemlja”.

Ovo zvuči kao napamet naučena lekcija iz ubrzanog kursa reformisanja radikala u naprednjake. Tj. gradivo je naučeno ali se “nije sleglo”, zbog čega se još uvek “odgovara” po starom principu, negatorski i neodgovorno, dok se kao ukrasi ponavljaju neke floskule iz novog repertoara. Onda je na sve to došao i predsednik Tomislav Nikolić, koji je od novih principa prihvatio samo modernije odelo, ali je nastavio da radi po starom. U prilog tome svedoči i njegova sveobuhvatna akcija odlikovanja svih lidera sveta koji do sada nisu priznali nezavisnost Kosova. Po povratku dvojca iz Brisela, predsednik Nikolić je inicirao novi talas homogenizacije srpstva kako bi se zajedničkim snagama došlo do jedinstvenog odgovora na briselsku “ponudu”.

Povratak iz Brisela delovao je kao déjà vu jednog ranijeg povratka sa sličnih pregovora, koji su se pre petnaest godina odvijali u Rambujeu. Tadašnji pregovarač i predsednik Srbije Milan Milutinović, pod daljinskom kontrolom Slobodana Miloševića, zastupao je srpsku političku strategiju que sera, sera. Kada su ga jednog februarskog popodneva novinari presreli u dvorištu zamka u Rambujeu i pitali kako teku pregovori, on je u maniru pomenute strategije odgovorio: “Unutra nema pravih pregovora, samo kruže neki papirići, pa sam izašao da se prošetam.” Međutim, kada su iste večeri stigli novi papiri, Milutinovićeva ih je delegacija proglasila “nepostojećim”, odbijajući da razmotri te nove predloge. Naposletku, srpska strana je tražila da se produže pregovori, što se i dogodilo, ali je na kraju sve odbijeno jer se Milošević protivio “vojnom prisustvu NATO-a u SR Jugoslaviji, kao i održavanju referenduma na Kosovu, posle tri godine”. Današnji srpski političari smatraju “ponudu” iz Rambujea odličnom, a i Marti Ahtisari počinje da zadobija humane konture u političkom diskursu Srbije (osim u govoru Koštuničinog DSS-a, razume se).

No i dalje ostaje problem sa kruženjem novih papirića, ovog puta briselskih, koji opet ne nude ništa, osim što, prema viđenju srpskih pregovarača, simuliraju dinamiku pregovora oko Kosova. Međutim, s vremenom je postala očigledna jedna stvar koju za sada, od stranaka na vlasti, primećuje samo G17, koji je tu pojavu detektovao na protoku novca. Reč je o vremenski odloženom značenju tih papirića. Naime, kada prođe desetak godina od njihove pojave, a Srbija u međuvremenu preživi neki rat, revoluciju, ubistvo premijera, kontrarevoluciju i nezamislivu ekonomsku krizu, ispostavi se da su ti papirići itekako bili zanimljivi, samo da nije imao ko da ih pročita. Na to ovih dana upozorava Suzana Grubješić, potpredsednica Vlade za evropske integracije i članica G17. Gotovo da se radi o harmsovskoj zavrzlami, u kojoj Semjon Semjonovič kada stavi naočare, na grani bora vidi seljaka koji mu preti pesnicom, dok kada ih skine, shvati da na grani nema nikog. On ne želi da veruje u ovo, te istu pojavu naziva optičkom varkom. Moguće je i da srpski političari kruženje papirića tretiraju kao optičku varku, međutim oni se uvek iznova pojavljuju i u početku na njima niko ne vidi ništa, da bi se kasnije na istim tim papirićima pojavile veoma značajne ponude. Naravno, u slučaju Srbije, prekasno.

Da ne bi došlo do greške u odgovoru koji se priprema ovih dana, predsednik Tomislav Nikolić počeo je da saziva sve relevantne aktere srpske politike, zahtevajući od njih da se izjasne povodom aktuelnih događaja. Među njima je posebno mesto zauzeo Milorad Dodik, koji je na savetovanje doputovao sa delegacijom Republike Srpske. Ispostavilo se da je to zgodna prilika za novo približavanje prekodrinskih Srba sa maticom, jer je nakon poraza Borisa Tadića i njegove Demokratske stranke na izborima, nastupilo kratkotrajno zahlađenje odnosa sa RS-om. Stoga je funkcionalna nepismenost aktuelnih srbijanskih političara došla Dodiku kao poručena da se pojavi na svojoj omiljenoj sceni i kaže ono što se od njega i očekuje: “Što se nas tiče, mi smo za odbijanje ultimatuma. Podržaćemo odluku rukovodstva Srbije kakva god da bude.” Predsednik Nikolić nije krio zadovoljstvo Dodikovim čitanjem znakova budućnosti, pa je u skladu sa tim izjavio da se “trenutno ne rešava samo problem Srbije, već u širem kontekstu i srpskog naroda na Balkanu”. On je odavno naučio da je odlično poentirati katastrofičkim vizijama, jer one naizgled daju ona neophodna svojstva koja bi političari trebalo da imaju u normalnim uslovima. Tako Dodik postaje pametan, Nikolić vizionar, Dačić duhovit, a Vučić normalan. Ne treba zaboraviti ni SPC, u čije ime je ovih dana patrijarh Irinej uputio poseban apel državnom vrhu da “u ovom sudbonosnom času” ne zaboravi kako im nije teže nego što je bilo “čestitome Knezu uoči Kosovskog boja” ili “srpskoj državi u nedavnoj prošlosti, u vreme ultimatuma iz Rambujea”. Očigledno je hteo da kaže – Miloševiću, ali se u poslednjem trenutku ujeo za jezik.

Uglavnom, jedini znak normalnosti ovih dana pokazala je Vojvodina koja je, videvši da kola kreću nizbrdo, usvojila Deklaraciju o zaštiti svojih ustavnih i zakonskih prava. Ovo je razbesnelo sve čitače znakova budućnosti, ali ispostaviće se da je to bio jedini logičan odgovor.