Miroslav Ružica: Socijaldemokratija nema odgovore na izazove globalne krize

Sociolog Miroslav Ružica predavao je na beogradskom, ljubljanskom te više američkih univerziteta: na onom u Indijanapolisu bio je vanredni profesor socijalne politike od 1992. do 1999. U istom periodu bio je direktor Istočnoevropske inicijative, a od 1999. radio je za Svetsku banku u osam zemalja Istočne Evrope. Nakon povratka u Beograd 2006., deluje kao konsultant Svetske banke i drugih međunarodnih i domaćih agencija. Redovni je kolumnista u časopisu “Biznis & finansije”. Nakon 2008. njegova ključna istraživačka tema postaje globalna kriza. Njegove studije o mogućoj obnovi evropske socijaldemokratije i krizi države blagostanja bile su neposredan povod ovom razgovoru.

Svjedočimo krizi socijaldemokratije u Evropi koja traje već dugo. Koji su njeni uzroci?

Naftna kriza iz 1970-ih, ali i njene unutrašnje granice temeljito uzdrmavaju posleratnu dominaciju evropske socijal-demokratije (ESD). Njen imanentni problem, tj. porast javne potrošnje i do 60 posto BNP (plus inherentna inflacija, odnosno kasnije nešto što se naziva “stagflacija”) u nekim zemljama Evrope daju povode snažnim lobi-grupama da za zaustavljanje ekonomskog rasta i krizu konkurentnosti optuže ESD i njenu državu blagostanja. Dolazi, međutim, do privremene obnove krajem 1990-ih, ali i brza marginalizacija. Dok su tokom 2000. godine socijal-demokrati bili na vlasti u većini evropskih zemalja (11 od 15 članica EU), danas vladaju u samo nekoliko (7 od 27 članica EU). Iako u nekoliko velikih zemalja još uvek privlače 20 do 30 posto birača, odnosno poseduju koalicioni kapacitet i za osvajanje vlasti, ipak je marginalizacija ključni trend. Radi se ne samo o izbornim porazima, već i o gubljenju članstva i veza sa sindikatima, civilnim društvom i specifičnim grupama, kao i ideološkom vakuumu i odsustvu alternativnog programa u trenutku kada se urušava neoliberalizam i traga za novom formulom.

Rutinizacija i nesposobnost za novu paradigmu doveli su postepeno do adaptiranja i prihvatanja neoliberalizma kao opšteg okvira orijentacije (“treći put”, “neue mitte”), a time i do suodgovornosti za njegove posledice (nejednakosti, inherentne neizvesnosti i nesigurnosti, kao i direktno proizvođenje globalne krize 2008). To se, pre svega, tiče globalizacije i njenih posledica, privatizacije i rastakanja programa socijalne politike, nesigurnost i dislokaciju zaposlenja, opadanje kvaliteta poslova i stagnantnih ili opadajućih prihoda za nižu srednju klasu i radništvo. Jednostavno, njeni apeli, ponude i programski dokumenti nedovoljno su specifični, nisu ubedljivi i ne nude alternative. Nemačka Socijaldemokratska partija 23. maja 2013. proslavila je 150 godina svoga postojanja. Bila je to gorko-slatka proslava. Najsnažnija i najuticajnija, služila je kao model i rasadnik za druge evropske partije. Svečarski skup je ipak bio obeležen nelagodom zbog “Agende 2010” (“neue mitte”), ali i zbog nepostojanja “Agende 2020”, kao i zebnje za izglede nacionalnih izbora u septembru 2013.

Deradikalizacija levice

Koja je ključna razlika između evropske socijaldemokratije i tzv. “Evropske ljevice“?

Temeljeći se na sindikatima i sa fokusom na radničkoj klasi, Evropska socijaldemokratija je pragmatičnim reformama izgradila ili češće pritiskom iznuđivala ključnu paradigmu, programe i institucije države blagostanja (1945-1970). Državu je videla kao neutralnu i natklasnu i tako ključnu instancu i instrument reformi. Poštujući parlamentarne procedure, stvarala je konsenzus oko važnih socijalnih i strateških pitanja. Nije dirala u temelje kapitalizma i ekonomiju je prepustila vlasnicima. Ali je i podsticala i/ili kreirala raznovrsne dobrovoljne organizacije i autonomne institucije (sindikati, kooperative, društva za uzajamnu pomoć) – koji su legitimno služili u pregovorima i prećutnom partnerstvu sa poslodavcima i državom. Fokus je postao redistributivna uloga države. Iz ove uloge postepeno su izrasli univerzalni sistemi socijalne sigurnosti, javne zdravstvene službe, obrazovni programi, aktivna politika zapošljavanja, podrška manjinskim grupama i mnogi drugi programi.

“Evropska levica” je poseban politički blok i krovna organizacija. Čine je bivše komunističke i evro-komunističke partije, kao i više nekadašnjih partija iz bivšeg socijalističkog bloka. Do 1989. bio je ključni blok evropske levice i glavni politički rival socijal-demokratiji, koju nije ni priznavao kao levicu. Zbog svoje prošlosti  još uvek je politički marginalan i u traganju za novim identitetom. Napušta komunizam kao program i tako se gubi centralni okvir koji je jedno stoleće definisao levicu. To stvara prostor za proliferaciju novih post-komunističkih partija, ali i nesigurnost u vezi ključne orijentacije, izbora strategija, kao i nestabilnosti članstva. Njihovo jezgro čine radikalna levica i ekstremna levica. Prva zagovara sistemsku promenu kapitalizma, ali uz poštovanje demokratije i fokus je na strukturalnim reformama. Ekstremna levica je takođe za sistemske promene, ali i nepoverljiva prema političkom liberalizmu, reprezentativnoj demokratiji, a posebno tržištu kao regulativnom principu. Unutar “Evropske Levice”, ali i izvan nje,  stranke se mogu podeliti na tradicionalne i reformističke u kontekstu stava prema prošlosti, simbola, anti-kapitalističke retorike, kao i spremnosti da u svoju agendu ugrade teme kao što su feminizam, ekologija, ljudska prava ili neposredna demokratija.

Konceptualno, celokupnu levicu obeležavaju fragmentacija, opadanje, pluralizacija i mutacija. Dolazi do cepanja starih partija i stvaranja novih, a neke partije se ponovo pojavljuju udružene u šire koalicije, pretvaraju se u socijaldemokratske ili u nacionalno-populističke. Opadanje se tiče gubljenja članstva, ali i uticaja, a značajan broj partija učestvuje samo na regionalnim i lokalnim izborima. Pluralizacija se tiče preformulisanja temeljne agende. Pre svega, izostaje ili je krajnje maglovita alternativna vizija društva. Koncept revolucije sada se tiče dugoročnog stvaranja idejne i političke hegemonije, a ne brze i temeljne promene. Glavni akter se sve manje vidi u ključu “avangarde” koja tumači, unosi i kontroliše promene, već kao “prvi među jednakima” koji u savezu sa drugima i kroz institucije menja društvo. Unutrašnja partijska demokratija nije više u kontekstu formalne zabrane frakcija, već naglašenog pluralizma unutar i izvan partijskih struktura. Mutacija se ponajviše tiče kapaciteta koji vodi adaptiranju i promeni identiteta. Vidljiva je linija de-radikalizacije: ekstremne partije lagano se pretaču u radikalne, a ove klize ka socijaldemokratskom modelu. To se ponajbolje vidi kod partija “Evropske levice”, u pomeranju težišta od antikapitalizma ka kritici neoliberalizma, kao i sve vidljivijem reformističkom pristupu. Menja se i temeljna linija polarizacije i sukoba: umesto radničke klase i klasne borbe, danas se to definiše kao “moralni narod” protiv korumpirane elite.

Prekariat, nova opasna klasa

Šta je danas radnička klasa u Evropi?

Klasična (industrijska) radnička klasa danas čini manje od 20 posto zaposlenih. Drastično je opalo i članstvo u sindikatima čiju većinu čine zaposleni u javnom sektoru. Promena regulacije koja sindikalno delovanje sve više ograničava na kompanijski nivo, kao i fleksibilizacija radnih odnosa, vodi sindikate u dalju marginalizaciju. Dolazi do promene socijalne strukture i klasična radnička klasa – ključna baza socijaldemokratije – se osipa i marginalizuje, postaje sklona populizmu i glasa za druge opcije. Namesto nje pojavljuje se srednja klasa i nova socijalna grupacija nazvana prekariat. I dok se ESD već poodavno fokusira na srednju klasu, nema nikakve strategije u odnosu na prekariat.

Kako je došlo do pojave prekariata?

Pre 40 godina bilo je rašireno verovanje da će početkom 21. veka zaposleni raditi 20 sati nedeljno, živeti u sigurnosti i uživati određeni profesionalni status. Umesto toga, svedoci smo rasta nove i opasno gnevne klase – prekariata. Ovako započinje jedan od svojih intervjua Guy Standing, autor važne i izazovne knjige “PRECARIAT –New Dangerous Class.”

Koncept se tiče stvarnosti u kojoj milioni ljudi u svetu rade na povremenim, privremenim, nezahtevnim i loše plaćenim poslovima i sa neizvesnim ugovorima ili samozaposleni, tj. žive u ekonomskoj i socijalnoj nesigurnosti. Simbol ovih procesa postaju tzv. McJobs – niske nadnice, nezahtevni i priučeni poslovi, prekovremeni ali neplaćeni rad, kratkoročni ugovori i stalna pretnja gubitka posla. Uz to, veoma su im ograničeni izgledi za profesionalno napredovanje, odnosno za prepoznatljivi profesionalni identitet ili posao koji žele i koji je u skladu sa nivoom obrazovanja. Izostaje i socijalna mobilnost ili se pretače u trku ka dnu društvene lestvice. Njihovi prihodi  su nepredvidljivi, a uglavnom su i bez različitih beneficija koje su za prethodne generacije bile norma: plaćeni godišnji odmori, plaćeno bolovanje, besplatno ili subvencionisano stručno usavršavanje, novčani transferi kada ostanu bez posla ili za prekvalifikacije.

Prekariat je globalni fenomen, a u evropskom prostoru ga čine tri osnovne grupe. Prva grupa su gubitnici iz kruga klasične radničke klase, dakle oni koji zbog tehnologije, deindustrijalizacije ili transfera produkcije u zemlje u razvoju ostaju bez posla i sele se u servisnu ekonomiju. Drugu grupu čine oni koji prihvataju nesigurnost prosto zato što nikada nisu ni imali stabilnost, predvidljivost i status. To su migranti, ranjive grupe i oni bez obrazovanja i kvalifikacija. Treća grupa su oni koji su obrazovani, posebno omladina i mladi profesionalci, ali frustrirani vlastitim radnim i žvotnim statusom i izgledima.

Dok je proletarijat bio definisan i disciplinovan satnicom, osmočasovnim radnim vremenom, stabilnošću zaposlenja i programima države blagostanja, prekariat je u nastajanju, nesiguran, nestabilan, adaptabilan i mobilan, bez jasne profesionalne perspektive, prepušten sebi da se dokvalifikuje i prekvalifikuje, bez učešća u procesu pregovaranja, kao i bez političke reprezentacije. Njegovi delovi uvek su na granici da kliznu u lumpen, zavisnike raznih vrsta, prosjake i u kriminal ili da budu obeleženi kao kriminalci.

Radikalna desnica unutar njega regrutuje za svoju agendu nacionalizma, ksenofobije, anti-islamizma i protivljenja levici. Radikalna levica je suštinski bez agende za transformaciju društva, defanzivna i tako marginalna. Umesto “projekta budućnosti” temeljni okvir za delovanje su odbrana programa države blagostanja i protivljenje drastičnim merama štednje. ESD je veoma aktivna u organizovanju konferencija i proizvodnji knjiga, pamfleta i analiza, ali ne zna šta će sa prekariatom. Vladajuće evropske koalicije strepe, ali ga i dalje ignorišu i uporno nude iste ili slične recepte. Zapostavlja se i neizvesno je moguće reagovanje demosa ili građana koji svojim masovnim otporom, evroskepticizmom ili novim evrocentrizmom i populističkim okretanjem ekstremnoj levici ili desnici mogu odrediti tok događaja. I tako, dok mnogoglavom i gnevnom monstrumu ne dosadi i žestoko se ne pokrene. Ili ga istok i jug Evrope možda povuku za rep. Ali u kom pravcu?

Nema kormila, niti kormilara

Kako biste iz današnje perspektive ocjenili Darendorfovu tezu izrečenu prije više od 20 godina da je došao kraj socijaldemokratske ere u Evropi, jer je socijaldemokratija završila svoju misiju?

Ključni brend ESD je država blagostanja – dakle razuđeni i darežljivi programi penzionog, zdravstvenog i osiguranja za slučaj nezaposlenosti, kao i mnogobrojne socijalne usluge. Ali taj ključni portfolio postao je matrica i drugih političkih opcija, kao i tekovina koju malo ko dovodi u pitanje. Čak i žestoki oponenti govore o transformaciji, a ne ukidanju programa. Tako dolazimo i do druge teze o krizi identiteta ESD koju prati ideološki vakuum. Oni više nemaju monopol nad državom blagostanja, ali su i bez nove vizije. I ne samo to, ESD je bez alternativnog pogleda na kapitalizam, ekonomiju, kao i bez vlastite ekonomske teorije – ukratko bez vlastite paradigme.  Zbog toga i nema odgovora na izazove globalne krize, 2008-2013, ali i na mnoge druge evropske, lokalne i globalne probleme.

Da li je onda ključni problem nedostatak alternativne vizije?

Tako dolazimo do onog što Alain Toraine formuliše kao “odsustvo civilizacijskog projekta”, odnosno projekta budućnosti – dakle, alternative današnjim ekonomskim i političkim aranžmanima. To je, međutim, generalna situacija danas i ne tiče se samo socijaldemokratije.  Nema alternativne vizije koja se utemeljuje u nečemu što je realni socijalni trend, koji usmeravaju akteri sa vizijom i realnim kapacitetom,  o nečemu što je drugačiji kapitalizam, novi tip kapitalizma ili postkapitalizam. Kako to slikovito formuliše poznati francuski intelektualac  Amin Maluf: u 21. vek ušli smo bez kompasa. Ili po rečima Rene Cuperusa: nema nikog za kormilom, nema ni kormila .

Ipak, imamo primere Fransoa Olanda u Francuskoj, Enrika Leta u Italiji ili Sirize u Grčkoj?

Odgovor na ovo pitanje traži da se razume kontekst, dinamika i značaj ekonomskih i socijalnih kriza. Andrew Gamble, Cambridge University, obrazlaže da su u prošlosti recesije obično jačale desnicu. I obrnuto, istorija sugeriše izraženiju volju i spremnost na rizike da se glasa za levicu u vremenima optimizma u vezi budućnosti. Drugim rečima, teške ekonomske okolnosti i recesije povećavaju atraktivnost radikalnim ponudama ekstremne desnice (ali i radikalne levice). Očito je da od 2008. dominiraju stranke i javna agenda koje kao platformu imaju anti-elitizam, anti-evropeizam, anti-islamizam i protivljenje levici. Kako socijaldemokratija nema alternativni program kada kopni poverenje u neoliberalizam, globalna kriza je, izgleda, nova propuštena prilika i vodi daljoj marginalizaciji. Zato i Olanda vidim samo kao naznaku nekakve buduće paradigme, ali bez uporišta u svojoj zemlji ili u EU. Ostali su marginalni.

Agencija za menadžment kapitalizma

Da li ti primjeri govore samo o neprepoznatljivosti ili nemogućnosti socijaldemokratske politike?

Već dugo traje debata oko reforme kapitalizma koja otvara i stare dileme o misiji socijaldemokratije i karakteru i granicama reformi kapitalizma, a tiču se ambicija da se kapitalizam potpuno ukroti i transformiše. To je, međutim, stara i opasna iluzija. Granice socijaldemokratije jesu da ona samo donekle ograničava kapitalizam, reguliše njegove bazične okvire i parcijalno mu se suprostavlja. Radikalno kroćenje i preobražavanje bili su uvek mit. Unutrašnja granica je uvek bila ista: upravljanje kapitalizmom i zaštita kapitalizma od njega samog. Bilo da imamo u vidu klasični kapitalizam u okvirima nacionalnih država ili današnji planetarni kapitalizam. To ju je uvek razlikovalo od radikalne levice i/ili tzv. demokratskog socijalizma do 1989, kao što je i uticalo da od levice, koja eksplicitno ili implicitno traga za alternativom kapitalizmu, postane levi-centar, dakle agencija za menadžment, a ne transformaciju kapitalizma.

Mogu li socijaldemokratije na vlasti uopće danas voditi politiku mimo neoliberalne?

Ekonomska kriza 2008, a posebno evropska dužnička kriza, otvorili su stare dileme oko uloge tržišta i države. Po mišljenju Sheri Berman, građani  više ne prepoznaju socijaldemokratiju kao posebnu ideologiju. Vide je kao razvodnjenu verziju socijalizma ili proširenu varijantu neoliberalizma. Tako ne uspevaju da razumeju šta je njeno intelektualno i ideološko jezgro. A to je, pre svega, primacy of politics u odnosu na tržište i ekonomiju. Drugo, to je uloga države kao šampiona građana, a ne neke posebne klase. Paradoks je da ESD nema razvijenu teoriju o državi, kao i naddržavnim tvorevinama (EU) ili globalizaciji. Započete debate o budućnosti ESD otvaraju i te teme, ali bez integracije u novu paradigmu.

Regionalne elite imaju status tehničkih asistenata

Kako ocjenjujete stanje socijademokratije u regionu?

Kao što je poznato, socijalne i tehnološke inovacije su uvek dolazile sa Zapada i zatim se, sa kašnjenjem, usvajale u skladu sa lokalnim okolnostima. Nakon 1989. dolazi do ideološkog vakuuma, pa u regionu dominiraju nacionalizam i državotvorstvo. “Povratak u Evropu”, međutim, polako postaje ključni okvir orijentacije, ali se polako pretače u proces Euizacije, dakle regulativne i institucionalne harmonizacije sa EU. “EU integracije” tako postaju praktično jedini opšti narativ i zamena za domaći “projekat obnove i budućnosti”. Ali EU je uglavnom ekonomski projekat i to poglavito neoliberalni projekat… Tom sirenskom zovu, međutim, odolele su samo rigidne nacionalističke i ksenofobične partije i grupacije. Drugo, Euizacija je mahom spolja upravljan proces na osnovu date matrice, dinamike i monitoringa. Istovremeno, međutim, to je drastično reduciralo pokretanje važnih ideoloških, socijalnih i ekonomskih pitanja o alternativama i opcijama. Dodatno, takvo administriranje Euizacije dovelo je intelektualne, profesionalne i administrativne elite u status tehničkih asistenata i tako ograničilo da radoznalošću, imaginacijom, istraživanjem i raspravama grade svoja znanja, opcije i moguće strategije. Zato i ne iznenađuje da su mnogi nominalni ili preobučeni socijaldemokrati iz regiona bili gorljivi ili nevoljni “prvoborci neoliberalnih reformi”. Ukratko, prevazilaženje krize i/ili nova socijaldemokratska paradigma desiće se ili ne prevashodno u svom istorijskom jezgru. Region će slediti.

U Republici Hrvatskoj na vlasti je SDP. Da li usljed potrebe i pritiska za restrukturiranje javnoga sektora, smanjivanja zarada, otpuštanja, možemo konstatovati da oni zapravo rade u interesu kapitala isto onoliko koliko bi to radile i stranke desnice?

Ne bih misiju SDP svodio samo na kontekst krize i ekonomije. Tradicionalna paradigma socijaldemokratije je i politički liberalizam, dakle demokratska prava, procesi i institucije, kao i zaštita manjina, ali i sekularizam, internacionalizm, mir i međunarodna saradnja. Ukratko, ne bih potcenjivao ulogu SDP-a (u opoziciji i na vlasti) u ovom kontekstu. U (kolebljivom) suočavanju sa državotvorstvom i nacionalizmom, socijalnim konzervativizmom i populizmom, SDP polako oslobađa društvo da otvara nove teme i revalorizuje stare, ohrabruje intelektualnu elitu da promišlja o susedima, ulozi crkve, pitanju jezika i pisma, istorije i nedavnih sukoba. Stvaraju se male automne oaze spremne za ozbiljne analize, dijalog i kritičke rasprave.

Proces Euizacije se nažalost odvijao po opisanom modelu i deluje mi kao propuštena prilika da se društvo modernizuje i pluralistički ustroji. Čini mi se da je hrvatska elita samo delom spremna, a građani neupućeni za EU participaciju.

Kad je reč o ekonomiji, razvoj nakon 1991. a pogotovo u kontekstu krize nakon 2008, razlikuje se od uspešnih tranzicionih zemalja. Industrija je urušena, privatizacija privrede bila je tajkunska, tj. bazirana na insiderskoj ili od države podržanoj pretvorbi. Primarni cilj nije bio dugoročno širenje delatnosti kroz investicije, menadžment i modernizciju, već renta i dalja prodaja. Prevelika centralizacija i veliki državni aparat su ili podsticali takav model ili gušili inicijative za promene. Korupcija, klijentilizam, predatorska kontrola države tako su logični rezultat. Mali kapacitet za investiranja, niska produktivnost, ograničeni izvoz i nekonkurentnost privrede su takođe očekivani. Na sve to, ekonomska kriza dramatično uvećava budžetski deficit, preteču zaduženosti, razmenu sa inostranstvom, a posledice su stagnacija ili pad ekonomije, pad standarda, posebno umirovljenika, mala zaposlenost, a velika nezaposlenost.

SDP nije naravno odgovoran za ove strukturne probleme. Ali pritisnuti evropskom i domaćom ekonomskom recesijom imaju ograničene opcije. Primorani na drastičnu štednju, suočavaju se sa protestnom aktivacijom građana i gubitkom legitimiteta. Bez vlastitih ili stranih sredstava za investicije, jedina nada je evropski oporavak. Ali još nešto: nema ni strategije ni hrabrosti da se izađe pred narod i ponudi nacionalni, pravedni i izvodivi program.

Postoji li socijaldemokratija u Srbiji?

Iako ima nekoliko partija koje u nazivu nose predznak socijaldemokratski, mislim da u Srbiji nema socijaldemokratije. Istina je da su čak dve parlamentarne stranke članice Evropske partije socijalista, ali su tamo zalutale. U jednoj od njih tajkunska oligarhija je temeljno zadužila Srbiju endemskom korupcijom i odsustvom svakog stateškog plana, kao i urušila ključne institucije, a administraciju, obrazovni sistem, istrazivačku elitu i profesionalce usmerila ka rentijerstvu,  sinekuri ili ih pretvorila u poslušni ekspertski servis. Druga opstaje na tradicionalnoj lojalnosti iz prošlosti, interesnom povezivanju i prilagođavanju jačim parlamentarnim partnerima. Praktično sve partije su visoko personalizovane, dakle vode ih (nazovi)karizmatski lideri, a jedini programski okvir  je osvajanje (bar delića) vlasti.

Uprkos protestne aktivizacije sindikata i dramatičnog stanja privrede, dominaraju državotvorstvo (Kosovo, centralizam), nacionalizam (čitanje nedavne prošlosti), populizam (anti-elitizam, mi-protiv-njih u odnosu na Zapad, susede i manjine) i doživljaj žrtve. Desio se ipak paradoks da partija odgovorna za stanje duha, društva i privrede, sada predvodi u rešavanju temeljnjih problema (Kosovo, korupcija). Ipak, usuđujem se da postuliram da su obnova i mogući prosperitet izvan lokalnih kapaciteta i da tek prevazilaženje krize i novi polet u EU nudi okvir, podsticaje i instrumente za to.

Projekat “dobrog društva”

Na kojim bi se temeljima trebala graditi nova socijaldemokratija u Evropi?

Pre svega, mora se stalno preispitivati logika kapitalizma i njegova sklonost krizama, ali ovoga puta na globalnom planu. Zatim uloga države u odnosu na tržište, koncept ekonomskog rasta, eko-ograničenja, kao i prihvatljive granice društvene nejednakosti, ali i okviri za stvarnu participaciju građana. Ove teme su već predmet užih rasprava, ali izostaju integracija i vizija. To je dugoročni i neizvestan zadatak, ali ono što se mora učiniti je definisanje novog socijalnog pitanja. Neizvesnost, nesigurnost i nepredvidljivost u kojoj živi većina, a posebno prekariat, je nužno polazište. Obnova javnog sektora i javnih prostora je temelj identifikacija ljudi oko svoje zajednice i minimalni uslov za njihovu participaciju. Pravedna raspodela dohotka, ali i životnih šansi, su uslovi bez kojih se ne može.

Socijaldemokratija zatim mora da podupre i ohrabri različite ideje i inicijative koje menjaju i unapređuju okolnosti u kojima živimo. A njih ima, ali na marginama društva i u različitim miljeima. Spomenuću samo neke. Najinteresantnija je inicijativa za uvođenje Universal Basic Income koji bi bio pravo za sve, zaposlene i nezaposlene. Pored garantovanja socijalne sigurnosti za sve (posebno za prekariat?), ovaj projekat bi zamenio čitav niz transfera i njihovu skupu administraciju. Zanimljiva je i Inicijativa 21, to jest projekat smanjivanja radne nedelje na 21 sat, koji bi vodio novom zapošljavanju i drugačijem organizovanju porodičnog i slobodnog vremena. Uz ove, svakako je najambicioznija inicijativa “de-growth” – dakle svesnog uzdržavanja od ekonomskog rasta zbog ekoloških razloga, ali i pomeranja težišta ekonomije ka štednji, racionalizaciji, kooperaciju i potrebama ljudi… Zvuči utopijski? Ali kako, kad i gde početi zamišljati “projekat budućnosti” ili “dobrog društva”?