Kancelarka na ostrvu sreće

Nakon nedelje, izborna aritmetika jasno ukazuje na veliku pobedu grupe CDU/CSU kancelarke Angele Merkel i na najvećega gubitnika, liberalni FDP, u koaliciji sa kojim je dosad vladala. Kako ona sa 41,5 odsto glasova ipak nije uspela samostalno osvojiti većinu u Bundestagu, a FDP sa 4,8 odsto nije prešao izborni prag, sada traži novoga koalicionog partnera, šta nije jednostavno. Sunovrat liberala najavljuje mučno pregovaranje, uzajamno nepoverenje i velike kompromise, jer je izbor partnera veoma ograničen. Koalicija sa Zelenima, koji su osvojili 8,4 odsto, jeste moguća, ali je manje verovatna. U pitanju su stari animoziteti, programske, lične i druge prepreke. Partija levice, Die Linke, koja je dobila 8,6 odsto podrške, još se ne vidi kao “normalna partija”, pa je automatski isključena. Ostaje velika koalicija sa socijaldemokratskim SPD-om, koja je već viđena kada su Merkel (kao kancelarka) i sadašnji kancelarski kandidat SPD-a Per Štajnbrik (kao ministar finansija) izgurali ceo mandat od 2005. do 2009. Tokom kampanje, 50 posto ispitanika se izjašnjavalo da bi podržalo veliku koaliciju. Angela Merkel ostaje kancelarka i to je za nju u redu; za SPD, koji je osvojio 25,7 odsto glasova, priča je komplikovanija.

Dve ključne partije osvojile su zajedno oko 67 odsto glasova i to potvrđuje već naglašeni trend u Evropi, a tiče se erozije i fragmentacije političkog centra, koji tradicionalno zauzimaju socijalna demokratija i hrišćansko-demokratske partije. Svedoci smo da desnica širi prostor vlastitog delovanja, pa je desničarska Alternativa za Nemačku (AfD), osnovana u februaru ove godine, osvojila 4,8 odsto glasova. Njen populizam je prijemčiv za široke slojeve koji žive u kulturnoj neizvesnosti i dezorijentisanosti, kao i strahu od gubitka posla. Jačaju i politički akteri sa specifičnom agendom (Zeleni) koji postaju respektabilna snaga. Uticajne su i liberalne partije (krah liberala?) koje predstavljaju kosmopolitsku elitu evropskih metropola. Radikalna levica je marginalna, ali stabilna i ekonomska kriza daje joj zamah. Sve to sužava prostor za delovanje, ali i ukazuje da nema dominantne orijentacije i aktera koji svojom paradigmom utvrđuju smer akcije. Holandski analitičar Rene Kuperus to metaforički konstatuje: “Nema nikoga za kormilom, nema ni kormila.”

U takvom kontekstu, za CDU i SPD borba za centar u traganju za podrškom većine postaje glavni fokus. Zato se i programski malo razlikuju. I radikalnije partije, Die Linke, Zeleni, pa i AfD, računaju na bar deo istog glasačkog tela, pa su i njihove najave i ponude uravnotežene, deradikalizovane, ali i populističke. Zato je i cela kampanja delovala monotono i čak dosadno, osim poslednje nedelje. Posebno se to tiče CDU-a i Angele Merkel. Ali to je bila i namera. Osim ličnih osobina, postoji i jedan važan razlog. Tokom kampanje, evrokriza, evropski jug ili EU nisu bili teme. Partije su ih ignorisale ili izbegavale, odnosno veoma se uopšteno ili deklarativno izjašnjavale o privrženosti EU-u. U tome su prednjačili CDU i posebno Angela Merkel. Ukratko, Nemačka je predstavljena biračima kao uspešno, stabilno i srećno ostrvo usred haotične i paralizovane Evropske unije i njene evrozone. Tvrdilo se da uprkos svim ponuđenim savetima, reformama i sredstvima od strane Nemačke, jug EU-a i mnogi drugi ništa ne menjaju i samo odlažu neizbežno. Mi smo se reformisali, disciplinovali i preusmerili, i tako savladali ekonomsku krizu. Nemačka je snažna. Nemačka je mašina za rast. Nemačka je temelj stabilnosti u Evropi. Zašto bismo nešto menjali, dobro nam ide. Status quo je najbolje rešenje.

To je bila ponuda Angele Merkel, a ostale partije se nisu trudile da dovode u pitanje ovu formulu. Uostalom, da bi predizborna kampanja bila zanimljiva bilo kome osim političarima, politolozima i anketarima, potrebna su dva uslova: ishod mora da bude nepredvidiv i mora da postoji prava razlika između ličnosti, politika i vizija za budućnost. No sve stranke deluju kao jedna megapartija. Ovako anestezirani, ali i zaplašeni da se pošast evrozone može preliti i na Nemačku, birači su potvrdili da su im sigurnost, stabilnost i kontinuitet u vlastitom dvorištu najvažniji. Nisu zato mnogo ni pitali da li je domaći prosperitet trajnije moguć u evropskom haosu ili da li su domaći trendovi u raspodeli dohotka, siromaštvu, obrazovanju, dečjoj zaštiti prihvatljivi ili podložni reviziji. Delovali su više kao zadovoljni potrošači nego građani voljni da imaju vlastiti stav o nečem važnom.

Angela Merkel je na vrhuncu svoje moći. Ispitivanja javnog mnjenja daju joj čak 65 odsto prihvaćenosti. Svojim pragmatizmom nudi umerenost i sredinu. Uverava da dodatnih opterećenja za građane i privredu neće biti. Stabilnost, stalni prosperitet i kontinuitet je ono šta nudi. Ona se ne ističe previše, tako da se svako može poistovetiti sa njom. Ne ističe ni svoju partiju, jer su narod ili Nemačka za nju prioritet. Birači joj veruju. I oni zbunjeni, skeptični ili nepoverljivi idu za maticom. Sem toga, spremna je i da je optuže da krade tuđu agendu. Zelenima je preuzela glavni adut o zabrani nuklearki. SPD-ovo zalaganje za nacionalni standard u kreiranju minimalne nadnice preuzela je takođe, ali na specifičan način: zalaže se da se minimalna plata utvrđuje sektorski i/ili regionalno. Ukratko, ona je sama program.

SPD i Per Štajnbrik od početka se suočavaju sa unapred izgubljenom bitkom. Sve analize i ispitivanja najavljivali su ono šta se upravo desilo. SPD-ov kandidat se tokom cele kampanje fokusirao na to da je sve u Nemačkoj, a posebno kod kancelarke, loše. Time pravi dva problema. Prvi, samoubilački udara u nacionalnu svetinju. Drugi i dugoročno ozbiljniji problem je šta glasači nisu sigurni da znaju šta je njegov program. No to je i temeljni problem cele evropske socijaldemokratije (ESD). Ona je u dubokoj krizi: ideološki vakuum, izborna marginalizacija, gubljenje veza sa članstvom i sindikatima, neuspeh da postane partija prihvatljiva svima, pogubno adaptiranje na neoliberalizam ili odsustvo strategije suočavanja sa globalnom krizom – sve je to postalo vidljivo na ovim izborima.

Izgleda da je ključna ideja koja okupira Nemce socijalna pravda. Za nju se zalažu sve političke partije, no u nemačkoj kulturi ta se ideja reducira na jednakost šansi. Dakle, da država i društvo ponude šanse i jednakost u obrazovnom sistemu, zapošljavanju, ograničavanju ekstremnih raspona plata, oporezivanju imućnijih i slično. Ali to je opšta platforma većine partija. Birači, čini se, nisu primetili da SPD nudi nešto radikalno drugačije. Ili toga i nije bilo. Insistiranje na uvođenju nacionalne minimalne nadnice, specifičnoj podršci porodicama, očuvanju javnog sektora u zdravstvu, uz zahteve za poreze za bogatije, nije bilo dovoljno seksi, inovativno i ubedljivo za većinu birača.

Ranije reforme Gerharda Šredera, SPD-ovog kancelara od 2001. do 2005., i njegov Harz IV paket ugrađen u “Agendu 2010” vraćaju se kao bumerang. Za liberalizaciju radnih odnosa, relativno smanjivanje plata, privatizaciju i reduciranje programa države blagostanja (penzije, pooštravanje uslova za transfere) birači ne mogu optuživati CDU i Angelu Merkel. Oni su samo srećni baštinici kojima su te reforme pomogle. Ali kada je reč o SPD-u i Štajnbriku, izostala je hrabrost da se kritički distanciraju od tih reformi te da ponude nešto alternativno i novo. Očito je da je za glasače njihova ponuda bila bleda, mlaka i jedva prepoznatljiva.

Evropljani i svet su demonstrirali veliko interesovanje za nemačku predizbornu kampanju. Neki kažu i više nego domaći glasači koji su, za nemačke standarde, bili neodlučni za koga glasati (30 odsto) ili su apstinirali (blizu 30 odsto). Nemačka i Angela Merkel nisu miljenici znatnog dela evrozone: ona je navijala za promenu ili drugačiju kompoziciju vlasti, a mnogobrojni analitičari smatraju da bi velika koalicija CDU-a i SPD-a bila dobitna kombinacija za Evropu. Drugi, razložniji analitičari uveravaju da se bez obzira na ishod za Evropu ništa ne menja.

Iako raste evroskepticizam, glavne nemačke partije su proevropske. Samo AfD i neke minorne organizacije ekstremne desnice žele krah evra i prekomponovanje EU-a. Iako je Nemačka najveća zemlja sa najjačom ekonomijom, EU je izuzetno važna. Za nemački mamutski izvozni sektor, koji iznosi 52 odsto BDP-a, izuzetno su važni jevtini krediti, evro kao valuta, ogromno tržište i stabilnost koju nudi EU. Sem toga, nemački pacifizam i neangažovanje na međunarodnom planu (Sirija, Libija) mogući su samo ispod EU-kišobrana.

Ključna tema je nemački pristup finansijskoj krizi, gde ne postoji dugoročna vizija, nego ona veoma oprezna i pragmatična. Kada je reč o poreskoj politici, ona se gradi na filosofiji tradicionalne nemačke domaćice – da nema ničeg goreg od dugova. Zato se i pristup svodi na tehnički menadžment evrokrize: reagovanje na neposredne pretnje.

Stoga se i smatra da je ključna greška SPD-a bila šta evrokrizu nisu nametnuli kao glavnu agendu. U jedinoj javnoj debati, Merkel je ironično podsetila Štajnbrika da je SPD glasao za većinu njenih inicijativa za obuzdavanje evrokrize. Umesto toga, Štajnbrik se zalagao za tehničku kontrolu finansijskog kapitala (transakcijski porez). U Nemačkoj, međutim, i nema velikih finansijskih kapitalista. Oni su u Londonu, Njujorku, Singapuru. Da je SPD išao na obavezno povećanje kapitala banaka, priča bi verovatno bila drugačija. SPD jeste za regulaciju finansijskog sektora, ali nudi uglavnom tehničke recepte. Žestoko govori o smanjivanju javnog duga kao jedinom leku, ali izbegava da jasno govori o nizu makroekonomskih instrumenata za ekonomski rast, javnim investicijama, ulozi države ili

EU-a. Jedva da se ponešto čulo o rastu potrošnje kao faktoru za podsticanje ekonomije ili povećanju plata. Moguće smanjivanje izvoznog viška (koji iznosi ogromnih šest odsto BDP-a), kako bi se podsticao izvoz evropskih zemalja i njihov ekonomski rast, nije ni pomenuto.

Ovi nemački izbori će verovatno izazvati domino-efekat kada su u pitanju izborne šanse evropske socijalne demokratije, posebno izbori za Evropski parlament u maju 2014. Već više godina u Evropi bujaju desnica, populizam, negativni stav prema migrantima i protivljenje levice. Nemački SPD je najmoćnija partija u ovom bloku i rasadnik ideja i akcija. Njegov izborni poraz izazvaće lančanu reakciju ako ne dođe do kontinentalnog regrupisanja i kolektivne akcije ne samo socijaldemokratskih nego i drugih srodnih partija. Sada su nade uprte u Fransoaa Olanda, ali je sasvim neizvesno ima li on uporište i u Francuskoj i da li može uopšte da stane na čelo obnove.

Formiranje koalicije u Nemačkoj trajaće više nedelja, ali se ideje i najave naziru. Prvo, smatra se da će SPD ući u novu koaliciju, ali da će cena biti znatno veća. SPD mnogo rizikuje kao mlađi partner, a iskustvo iz prethodne velike koalicije to potvrđuje. Marginalizacija SPD-a se mora zaustaviti, a to mogu samo zaokret i insistiranje na ključnim temama. To su, ukratko, strateški pristup krizi evrozone, a ne tehnički menadžment; mesto Nemačke u EU-u, ne Nemačka EU, nego EU Nemačka; fokus na podsticanju rasta, a štednja koliko se mora; zaokret ka stabilnosti posla i ograničavanju nejednakosti; otvorenost ka migrantima. Sa druge strane, od CDU-a i Merkel ne treba očekivati veće promene. Ali menja se kontekst, a produljivanje krize možda nametne i ozbiljno razmatranje o ulozi CDU-a i Angele Merkel u suočavanju sa njom. Prelivanje krize na Nemačku sasvim je moguće, a onda je od nacionalne heroine do glavnog krivca samo jedan korak.

Autor je sociolog, predavao je na više univerziteta u SAD-u. Poslednjih godina bavi se globalnom krizom i mogućnostima obnove evropske socijaldemokratije.