Tanja Mandić Rigonat: Nušić je aktuelan u svakom buržoaskom društvu

Na Večernjoj sceni beogradskog Pozorišta “Boško Buha” nedavno je premijerno izvedena “Gospođa ministarka” Branislava Nušića u režiji Tanje Mandić Rigonat; Živku ovoga puta igra glumac Goran Jevtić…

U svojim “Pozorišnim referatima” Jovan Hristić piše o postavci “Gospođe ministarke” iz 1982. i citira Vinavera, kome je Branislav Nušić “jednom prilikom tvrdio da humor nikako ne sme da izgubi vezu s jednostavnim nagonskim životom”. O čemu ste vi razmišljali dok ste ponovno čitali Nušićevu dramu?

Nušićeva “Ministarka” je kao narodna pesma, svi je napamet znaju ili misle da znaju o čemu je u tom tekstu reč. Nušićeve replike odavno su deo našega svakodnevnog govora. Kada želimo da što kraće definišemo neku pojavu ili čoveka u svoj njihovoj punoći i sočnosti, često kažemo: “Ma, ovo je kao iz Nušića!” Iskreno, razmišljala sam kako da, kao dramaturg, oslobodim sebi prostor kao reditelju, ukratko, štrihovala sam tekst da bi mogao da prodiše u svoj svojoj humornoj i zastrašujućoj dimenziji, a da ostane jasan zaplet. Vlast je velika tema celokupnog Nušićevog dela. Pisao je “Ministarku” u vreme stvaranja građanske klase, u okolnostima buržoaskoga klasnog društva, devijantnog i iščašenog, poput ovog danas. I taj osećaj da je vreme stalo, da je ono onda i ovo danas isto, doveo me do toga da poželim da neka meteorska kiša zauvek uništi “Nušića” kao našeg savremenika. Njegova komediografija dijagnoza je vremena u kome je živeo, ali i današnjeg. U tome je tragedija. Kontinuitet vlastohleplja, zloupotrebe položaja, svemoći birokratije, poltronstva… Čovek je i onda i sada samo sredstvo, ne cilj.

Nepodobni umetnik

Živkina familija je detaljna slika tog društva?

Familija koja dolazi kod ministarke da traži, poput teče koji hoće koncesiju da poseče jednu državnu šumu, pa onda Jova Robija koji zahteva da dobije državnu službu jer zna sve paragrafe bolje od bilo kojeg sudije ili profesora univerziteta, pa zašto onda država ne bi iskoristila njegovo znanje… Čitav niz drugih zahteva identičan je zahtevima i ponašanju stranaka koje namiruju svoje apetite kada se domognu vlasti. Familija ili stranka, svejedno. Živka pripada tom miljeu i radi isto ono što je videla da i drugi rade kada su na vlasti. Ministarka je samo najmarkantnija pirana u moru pirana. U vreme socijalizma, Nušić je takođe bio igran, ali kao klasik, kao riznica zanimljivih likova, smeha i mentalitetskih boja. Ali danas, u vreme diktature neoliberalnog kapitalizma, travestirane demokratije, njegova “Ministarka” je bolno aktuelna. Ta nova mladost njegovog dela za mene je bila fascinantna.

Fascinantan je i njegov život…

Uživala sam u otkrivanju podataka iz piščevog života koje nisam znala, recimo da ga je crkva anatemisala 1922. zbog skrnavljenja lika kaluđera koji se u krčmi napija sa Kraljevićem Markom u istorijskoj drami “Nahod” ili da je tri dana na konju predvodio demonstracije, držao govore i pozivao na otpor na današnjem Trgu Republike 1908., kada je Austro-Ugarska anektirala Bosnu i Hercegovinu. Zanimljivo mi je bilo šta ga je oduvek publika obožavala, a kritika lomila. Zanimljiv je podatak da je 1910. bio pozvan na zagrebačku premijeru drame “Knez od Semberije”. Andrej Fijan je igrao naslovnu ulogu. Uspeh je bio ogroman. Kako piše Milan Đoković, na poklonu su na scenu izneseni venci, jedan s hrvatskom trobojnicom i natpisom na ćirilici, drugi sa srpskom trobojnicom i natpisom na latinici, kao simbol težnje za jedinstvom. Šovinisti su digli strahovitu graju i dvorana se pretvorila u sukobe između Hrvata koji su zastupali ideju bratstva i onih koji su negodovali. Pobedili su jugoslovenski orijentisani Hrvati, omladina je na rukama pronela Nušića ulicama Zagreba, a na večeri u njegovu čast pozdravio ga je Stjepan Radić. Čitati o Nušićevom životu i čitati njegova dela istovremeno znači suočavati se s jednom drugačijom slikom sveta i društva od one kakvom je predstavljaju današnji mitomani krune i monarhije i buržoaskog društva. Da je danas živ, sigurna sam da bi bio nepodnošljiv za današnje stubove društva, i da bi bio na nekoj listi nepodobnih umetnika. Ovako, svarljiv je kao genijalni deo srpske literarne i pozorišne tradicije, pa na udaru može da se nađe reditelj sa svojim konceptom.

Ovo je vreme travestije

Dok ste radili predstavu, bilo je napada na vaš koncept?

Tradicionalisti mogu da divane na temu šta bi Nušić rekao što mu danas Živku igra muškarac i da tom lažnom pozorišnom temom ispiru svoja usahla usta. Naravno, razmišljala sam kako da kontekstualizujem njegov humor i da ga konceptom dovedem do krajnjih granica, granica užasa današnjeg sveta. Pored Nušićevih reči “Ja znam samo za jedan humor, jedan jedini, onaj koji izazivajući smeh na usnama ublažava surovost života”, dodala bih da nas smejanje nakaznosti pojava u životu i politici tokom trajanja predstave čini istinski slobodnim ljudima koji vide pojave onakvima kakve jesu, a ne onakvim kako ih predstavljaju razni gurui političkog marketinga, razni nevidljivi i vidljivi režiseri dans makabra koji se pleše na raznim tačkama planete. Smeh je trenutak slobode prepoznavanja u istini. Misliti svojom glavom i smejati se slobodno onome šta boli kao glupost sa dalekosežnim posledicama – identitet je čoveka koji uspeva da se uspostavi kao ljudsko biće izvan poželjnih matrica ponašanja i ispiranja mozga raznim tehnikama i metodama, često upakovanima i u foliju umetnosti.

Kako ste došli na ideju da glumac Goran Jevtić igra Živku?

Gospođa ministarka za mene je arhetip, komična maska koju su stvarale glumice koje su je igrale. Od Žanke Stokić, za koju je i napisana, preko Ljubinke Bobić, Olivere Marković, Ružice Sokić, Milene Dravić… Ona je stanje svesti, deformacija koja nema pol, opasna sublimacija izvitoperenja i ludila vlastohleplja. Ona je za mene i srpska i svetska politika, s tim što su u predstavi naglašene lokalne boje. Goran Jevtić je izuzetan glumac za kojeg granice ne postoje. On je moja istinska fascinacija i inspiracija. Glumački uragan. Glumac sa bezbroj boja i mogućnosti. “Ministarka” je naša šesta zajednička predstava. A ideja da on igra Živku došla je iz našeg zajedničkog osećanja vremena u kojem živimo. Ovo je vreme travestije. Zarad vlasti, travestiraju se ideje, ljudi, političari. Travestija je prisutna u jeziku i političkom delovanju. Ovo je vreme ostvarenih Orvelovih vizija i strahova. Društvene, političke travestije nisu odlika samo srpskoga političkog podneblja, nego i evropskoga, svetskoga…

Poznata je stvar da muškarci često igraju ženske likove. Otkuda je takva vaša rediteljska odluka sada postala tema, za nekoga čak problem?

Prerušavanje je svojstvo plemenite pozorišne igre koja stvara smisao i traga za istinama o čoveku, društvu, životu. Nekada su u pozorištu sve uloge igrali muškarci, jer je bilo društveno neprihvatljivo da žene glume. Ta restriktivna pozorišna praksa danas je ogledalo za nove puritance i malograđane, kojima je u ime “tradicije” neprihvatljivo štošta. Paradoksalno je da danas ta restriktivna pozorišna praksa postaje izazovno ogledalo za nove restriktivce. Osim toga, kao da sam dirnula u osinje pozorišno gnezdo, jer markantni ženski lik (na koji valjda samo vrhunske glumice imaju pravo) dajem muškarcu. U Narodnom pozorištu već se deset godina igra “Ministarka” u režiji Jagoša Markovića, pa su se mogli čuti komentari tipa “Šta će nam još jedna ministarka…” Koncept da sve uloge igraju muškarci, osim jedne (dete Raku glumi Katarina Marković), bio je zanimljiv i medijima, tako da se svašta tu zakuvalo. Izašli smo i u stripu. Predstavu sam režirala na Večernjoj sceni Pozorišta za decu i mlade “Boško Buha”, dakle izvan dominantnih večernjih pozorišnih mesta. Epilog je poznat. Predstava je eksplodirala. Tapkaroši tapkaju karte. Publika sedi i na unetim stolicama, na podu. Divota.

Politički vodvilj

“Ne jednom”, piše Jovan Hristić, “u Nušićevim komedijama vidimo kako ispod društvene satire (koja se i zaboravlja) izranja sigurna konstrukcija vodvilja (koja se ne zaboravlja).” Čini se da je upravo vodvilj jedna od ključnih reči kada je o vašoj postavci “Ministarke” reč?

Režirala sam politički vodvilj, travestiju. Ram za predstavu je pesma “Srpska politika” Jovana Jovanovića Zmaja iz 19. veka, pogotovo stihovi: Gde je srpska politika? / Je l’ kuvana il’ je presna? / Je l’ skromna il’ je besna? / Je l’ žedna il’ je gladna? / Ili igra ili svira? / Il’ se malo reštaurira? / Il’ izdiše il’ se rađa? / Il’ joj kakva baba vrača? / Ili puzi ili sedi? / Il’ se smeje il’ se jedi? / Je l’ u dvoru bogatome? / Il’ u gnezdu vraninome? / Ima l’ cuclu ili zvečku? / Il’ je gdegod u zapećku? / Je l’ u službi il’ u miru? / Il’ u kakvom manastiru? Dok ansambl peva pesmu, vidimo glumca koji stoji ispred i prerušava se u Živanu Popović. Jasno je da ono šta ćemo gledati neće biti priča o ženi koja je otkačila onog trenutka kada je postala ministarka i svojim ponašanjem saplela karijeru dobrog muža ministra, nego gledati “ono nešto” prisutno i u muškarcima i ženama šta ih ozrači onog trenutka kada dobiju moć. To nešto vlastohlepivo, deformisano – nema pol. Igre identiteta, svakodnevna promena “imidža” na tržištu političkog delovanja, smenjuju se vrtoglavom brzinom. Šta bi Gogolj rekao: “Đavo bi ga znao šta je ovo, čovek se preko noći prebutnuo.”

Travestija je u središtu vaše postavke?

Političar ode na spavanje kao desničar, a ujutro se javnosti predstavi kao levičar i tako unedogled, u zavisnosti koju igru igra, koja igra prolazi u datom trenutku. Na tržištu borbe za vlast i moć travestija je žanr svakodnevice u kojoj vlastohleplje ukida razum. Ministarka je biće u svetu obolelom od vlastohleplja. Ta deformacija je smešna i opasna, pa Živana nije samo smešna pojava, nego pojava od koje mene spopada užas. Izranja iz malograđanskog miljea. I nisam mogla da je režiram nemajući svest o tome, ignorišući šta su sve malograđani vaspostavili tridesetih godina 20. veka, i nacizam i fašizam, šta rade danas, kako su kidali ono što se danas popularno zove region, a bila je SFRJ. Iz takvog razmišljanja je proizašao i kraj predstave. Živana gubi vlast, ali se ne predaje, već samo menja odeću, prerušava se u muškarca da bi se vratila na vlast kao ministar. Na kraju povede i demokratsko kolo, svojevrsno trans rastur kolo, ukazujući se publici kao neki novi vođa koji ima novi pozdrav, koji dosad nismo videli, a koji nas, kako slutim, čeka u budućnosti. Ta budućnost je budućnost opšteg svetskog političkog kretanja, budućnost novog totalitarizma, naravno prerušenog. Zlokoban pozdrav, u svakom slučaju. Između prve i poslednje scene odvija se vodviljski zaplet. U njemu su neki sporedni likovi dobili veliki prostor, poput služavke Anke, oličenja onih koji služe svakoj i svakakvoj vlasti.