Miodrag Zec: Krizni porez trebao je da optereti najbogatije

Miodrag Zec redovni je profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na čijoj Katedri za sociologiju predaje Osnove ekonomije, Ekonomsku tranziciju i Istoriju ekonomske misli. Poznat je po britkoj analizi i kritici društvenog i ekonomskog sistema u Srbiji.

Vlada Srbije nedavno je donijela šest mjera za konsolidiranje državne blagajne i ekonomije. Koliko su one cjelovite?

Vlada je neke mere morala doneti zbog uravnoteženja prihoda i rashoda, jer su budžetske rupe sve veće. To nikako nije celovit paket, nego uvođenje kriznoga poreza da se sanira trenutno stanje. To nije neka nepoznata mera: krizni porez se obično prevaljuje na bogatije slojeve stanovništva, no kod nas se svalio na tanki srednji sloj, profesore, lekare i mali deo javnoga sektora, one šta mesečno zarađuju više od 550 evra. Posledice mogu da budu jako loše, ako ti ljudi počnu da razmišljaju o odlasku, pa njime suštinski osiromaše ionako siromašno društvo. Ne sporim potrebu za kriznim porezom, ali mislim da je trebao opteretiti najbogatije. Drugi deo mera sastoji se u podizanju PDV-a na najnužnije robe. To je direktan udar na siromašne i ne može da se nazove merom solidarnosti. Bojim se da ovo pomalo liči na kuću koja se ruši, a mi krečimo fasadu.

Politika lošeg novca

Često govorite o sistemskim deficitima. Što pod tim podrazumijevate?

Bazično pitanje su sistemske, strateške disproporcije. To je ključno za Srbiju, ali i za ostale države bivše Jugoslavije, koja se zasnivala na unutrašnjim preraspodelama. Nismo mi osvajačko društvo koje će da zauzme Indiju pa da gradi London, mi uzimamo unutar društva, jedni drugima. Bazično društvo troši više nego šta stvori, još od 1945. Ta društva sliče na kazan u koji niko ništa ne stavlja, ali svi se bore za ono unutra. Druga disproporcija je razlika između nivoa štednje i nivoa investicija. Svi pričaju o investicijama, a niko neće da štedi. Suludo je da su najbogatiji najveći dužnici. Imamo politiku lošeg novca, svi redom. To izaziva pogrešno investiranje. Naši ljudi imaju imovinu, ali nemaju prihode. Ovde svi hoće kuću i stan u vlasništvu. Grade se nove hale za stare mašine, a na Zapadu je obrnuto. Naša preduzeća u imovini imaju 80 odsto, italijanska 20 odsto.

Dakle problem je u disbalansu: troši se puno a radi malo?

Društvo je suštinski koncipirano da troši puno, a radi malo. Bazični deficit između potrošnje i proizvodnje nadoknađivan je tako šta nas je do 1948. pomagao SSSR, a kasnije SAD, sve dok Rusi i Amerikanci nisu, za Hruščova, izgladili odnose. Već 1960. završava period pomaganja i prvu privrednu reformu imamo 1961. Ona će pokazati da sistem ne može da zaposli svoje ljude, pa smo umesto robe izvezli milion radnika. Od njihovih se doznaka i investicija u nekretnine živelo do 1971. Kada su pale, kreće zaduživanje u inostranstvu. Najveći deo zaduživanja bio je od 1971. do 1977. Kada je Tito umro, Zapad je shvatio da se preinvestirao i da im je umro ključni žirant. I tada dolazi do tzv. stabilizacije, bilo je nemoguće više se zaduživati, pa vozimo par-nepar, nema uvoznih proizvoda… U narednoj fazi pokušavaju sa inflatornim finansiranjem, menicama bez pokrića i prevarom banaka u odnosu na dijasporu. Banke odlaze na Zapad, nude duplo veće kamate, donose pare na prevaru i sve to traje do 1990., kada je sve potrošeno i kada je zemlja ušla u ratove i katastrofu.

Disbalansi se nastavljaju i nakon ratova?

Mnogo je nesrazmera: između administracije i industrijskih radnika, aktivnog i izdržavanog stanovništva, između regiona, pa trajni disbalans između uvoza i izvoza. Dugove je više nemoguće gurati u budućnost, jer se pojavio i disbalans između umrlih i rođenih.

Koliko ekonomska kriza u Evropi ima veze sa krizom u Srbiji?

Imamo autentičnu krizu, koja nema veze sa krizom u Evropi. Nismo eksportna privreda, pa da nas ta kriza kači. Mi uvozimo, pa oni što imaju novac kupuju jeftinije evropsku robu.

Partije su pojele državu 

Naši problemi ostali su slični onima iz doba Milke Planinc ili Branka Mikulića. Kako je moguća jeftina a prosvijećena država?

To podrazumeva politički model koji personalizuje čovjeka. Ovde su partije pojele državu; svako ko dođe na vlast, kune se da je vojnik svoje partije. Moramo da imamo poslanički sistem koji prepoznaje čoveka. I da imamo stotinjak poslanika koje možemo da prozovemo imenom i prezimenom, a ne da se svi kriju iza partijskih struktura.

Kako vidite budućnost Srbije?

Vratimo se na raspad Jugoslavije. Srbija je dobila ljudski kapital, jer je došao velik broj ljudi iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Doneli su i nešto novca i uspeli da sačuvaju Srbiju od depopulacije. To je u celoj nesreći nekakav dobitak. Stvari moraju krenuti ka rešavanju disbalansa. Izlaz je moguć na dva načina, organizovani i neorganizovani. Organizovani uz uslov da većini građana to bude jasno i da se urade neophodne sistemske promene. Neorganizovani bi vodio ka nekoj novoj preraspodeli i to ne bi bila prva socijalna revolucija. No obeshrabruje nasilje nad znanjem, ova inflacija lažnih diploma. To je bazičan problem i tim rušenjem vrednosti današnja elita radi protiv vlastitih interesa. Vreme za nužne procese je skraćeno. Tito je vladao 35 godina, Milošević desetak, a neki novi će pod ovim uslovima još puno kraće.

Naša slika je sumorna. Nemamo proizvodni entitet konkurentne robe. Imamo dve države: staru, koju nismo raspustili, i novu, pravljenu prema agendi Evropske unije. Te dve države se sukobljavaju. Ima li smisla da Beograd, administrativni centar bivše Jugoslavije, sada pola državne administracije smešta u zgrade u zakupu? Hoćemo li da radimo malu, funkcionalnu državu ili glomaznu i nefunkcionalnu? Izlaz je u radikalnoj reviziji političkog sistema i privrednog motora. Treba da nam se kaže: radićete mnogo više, a primati manje narednih četiri, pet ili deset godina. A poslednjih pola veka govorilo nam se obrnuto… Zato i smatram da problem Srbije nije operativno-tehnički, nego fundamentalni.