Branka Prpa: Nalogodavci moraju biti kažnjeni

Hapšenjem bivših pripadnika Službe državne bezbednosti (SDB) Milana Radonjića i Ratka Romića konačno se krenulo u rasvetljavanje ubistva Slavke Ćuruvije. Barem se to tako predstavlja u javnosti. Po toj je predstavi krivac, odnosno nalogodavac, bivši šef Državne bezbednosti Radomir Marković, a oroz je povukao Miroslav Kurak, kog je javnost ovih dana upoznala na fotografijama sa safarija. Razgovarali smo sa Brankom Prpom, istoričarkom i partnerkom Slavka Ćuruvije, koja je ujedno bila i svedok ubistva.

Verujete li da smo pri kraju rešavanju slučaja ubistva Slavka Ćuruvije?

Verujem da jesmo. Uhapšeni su likovi za koje se sumnja da su izvršioci ubistva, ali to je samo početak. SDB je institucija koju su političke elite zloupotrebile za likvidaciju svojih političkih protivnika. Služba koja je trebalo da se bavi bezbednošću države postala je politička policija. To su stvari koje govore o državi koja je izgubila svoju osnovnu funkciju, a to je da štiti živote svojih građana. Ta država je ubijala svoje građane. Za tu vrstu promene države u njenom fundamentalnom značenju odgovorna je politička ekipa koja je tada vršila vlast. Ne može se cela stvar zadržati na SDB-u. On samo pokazuje na koji su način zloupotrebljene država i njene institucije.

Suočavanje na pravi način

Očekujete li onda da će se ići dalje od Radeta Markovića i da će se probati dati odgovor na pitanje ko je stvarni nalogodavac i zašto?

To je ključno pitanje. Na kraju, narod je tvorac svoje države, slobodni ljudi su tvorci svoje države. Oni su iznad svake vlasti. Država je takođe iznad svake vlasti i način na koji moraju da budu kažnjeni nalogodavci mora da bude opomena svima onima koji budu na vlasti, da ne mogu da budu iznad države i iznad građana. Niko ne može da ima božanske atribute, niko ne može da oduzima život. Te im atribute niko nije dao. Ovo je nešto što u istoriji Srbije mora biti elaborirano na pravi način. Moramo da se suočimo sa tim na pravi način, bez guranja pod tepih, jer je Srbija država u kojoj nije izvršena lustracija. Niko ko je u takvoj vlasti učestvovao a da se nije jasno, precizno i istinito odredio neće imati politički kredibilitet.

Iako niste naveli imena, ona se sama nameću: Aleksandar Vučić tada je bio ministar informisanja, a Tomislav Nikolić potpredsednik Vlade Srbije.

Jeste, Srpska radikalna stranka i Jugoslavenska levica su tvorci Zakona o javnom informisanju u drugoj polovini 1998, kada su počeli progoni Ćuruvije i ostalih novinara, što je završilo njegovim ubistvom, nastavilo se sa progonom ostalih novinara i suđenjima po tom Zakonu. Ta odgovornost nije mala i ona ne može lakonski da se eliminiše izvinjenjem za to što ništa nije učinjeno 14 godina. O tom periodu vladavine, o tom istorijskom iskustvu, o progonu novinara treba da se progovori otvoreno. A zašto? Zato što sadašnje političke elite neprestano govore o modernoj Srbiji, o evropskoj Srbiji… A kakva to može da bude Srbija ako vladavina nije uz prisustvo javnosti, ako ta javnost nije nezavisna, što je ključni temelj demokratske države i sistema. Ako u toj državi institucije ne funkcionišu, nego političari treba da dođu da bi se stvari rešavale. Oni treba da rehabilituju institucije države. Jedino tako će stvoriti osnovu za jednu modernu državu i povratiti humanistički ideal, a to su ideali istine, slobode i pravde na kojima se temelji evropska civilizacija.

Od svega se pravi sapunica

Da li vas je iznenadilo navođenje Milorada Ulemeka Legije kao možda ključnog svedoka?

Jeste, ali ono šta se dešavalo nakon toga je upravo ono protiv čega se borim. Od svega se pravi sapunica, pa tako i od te teme. Obznanjuje se hapšenje pre nego je do hapšenja došlo, pa se objavljuju imena svedoka i na kraju je u čaršiji počela svekolika problematizacija njega kao svedoka, i to pre nego što je počeo sudski proces, pre nego što je njegovo svedočenje na bilo koji način doprinelo samom razrešavanju ubistva. To je metodologija u kojoj je država paravan političkih elita, u kojoj se sve dešava njihovom voljom, pa se tako nalaze svedoci, pa se tako razrešavaju ubistva, pa se to sve obelodanjuje, pa tako mesecima traju iznošenja u javnost detalja istrage. Ja sam položila zakletvu pred Okružnim sudom, koji me na to pozvao po Zakonu o krivičnom postupku, da detalje istrage ne smem iznositi u javnost, jer je to definisano kao krivično delo ometanja istrage. Kako to da nema više Zakona o krivičnom postupku u ovom slučaju, kako to da detalje istrage i optužbe možemo pročitati u novinama pre sudskog procesa? To je nešto što nije moguće u pravnoj državi. Zamislite da se u svetu najavljuju hapšenja ljudi pre nego su uhapšeni, da su dokazi devalvirani tako što ih javno obznanjujete, pa tužilaštvo lišite svakog elementa iznenađenja i snage u sudskom procesu, a onda novinari krenu da elaboriraju sve te dokaze svaki dan. E, to je uništavanje ideje države. To je ono što ne sme da se dešava, a ponajmanje kada je ubijeni žrtva te iste države.

Na kraju vi ste jedina osoba koja sumnja u odgovornost Miroslava Kuraka, čije se ime u medijima povlači kao ime ubice Slavka Ćuruvije. Zašto?

Zato što on meni ne sliči na onog ko je pucao. Žalosno je što ja to moram da kažem. Kako možete u bilo kojim novinama objaviti fotografiju sa potpisom: “On je pucao na Slavka Ćuruviju”? Jeste to negde dokazali? Vi ste unapred čoveka optužili da je ubica. Vidite, ja kao svedok to lice nisam videla. Šta ćemo sad? Ne smemo unapred osuđivati ljude, makar oni bili i najgori zločinci. To su proceduralna pitanja, izuzetno važna za državu. Da se ozbiljno i suštinski misli bilo bi manje pompe, onda bi Tužilaštvo i državni organi bili dominantni u obaveštavanju javnosti o istrazi, hapšenjima… Ovako su u drugom planu. Dominantna je politička volja. Ja kao građanka neću da zavisim od političke volje. Hoću da mi država i njene institucije štite život, a ne politička volja.