Braća Teofilovići: Samo se srcem prepoznaje vrednost pesme
Kada su 1994. blizanci Ratko i Radiša Teofilović snimili prve snimke za Radio Beograd, nisu ni slutili da će svojim obradama i izvedbama gotovo zaboravljenih srpskih i balkanskih pjesama uskoro osvojiti svjetsku javnost. Iza njih su danas tri studijska albuma, svjetske turneje, predavanja na prestižnim univerzitetima… Ove zvijezde world musica predstavit će se 28. veljače, zajedno s gitarističkim virtuozom Miroslavom Tadićem, i zagrebačkoj publici.
Sazrijevali ste u čačanskom horu “Stevan Mokranjac”, kroz duhovnu i sakralnu, ali i klasičnu i tradicionalnu glazbu. Kada ste se odlučili u potpunosti posvetiti samostalnom, dvoglasnom pjevanju?
Hor nismo namerno napustili, njega naprosto više nije bilo nakon iznenadnog odlaska dirigenta Predraga Peruničića. Tražili smo put kojim ćemo nastaviti bavljenje muzikom, nismo ni razmišljali da će ona da postane naš život. Slušajući Radio Beograd, došli smo do velikog broja muzičkih zapisa, koje smo snimali i napravili jednu malu fonoteku ili, bolje reći, našu muzičku riznicu. Preslušavali smo stare izvođače i njihove interpretacije, iz te muzičke riznice svakodnevno smo učili i pevali pesme i tako su se izdvojile one koje su nam najviše prirasle za srce. Srce je, barem za nas, jedini način da prepoznate vrednost pesme.
Dva čoveka, jedan glas
Tko vam je najviše pomogao pri uranjanju u glazbenu raskoš Balkana i kako su etnomuzikolozi prihvatili vaše dvoglasno pjevanje?
Najpre treba da istaknemo dugogodišnji rad sa Žarkom Milanovićem, po profesiji pravnikom, ali i violinistom i nekadašnjim šefom Narodnog orkestra na Radio Beogradu, a tu je i dragoceni susret sa Bucom Vukosavljevićem. U nekim se momentima oni nisu slagali sa našim razmišljanjem o dvoglasima i načinu pevanja do kojeg smo došli intuitivno, pa smo nastavili sami da istražujemo i sebe i zvuk koji nastaje dok pevamo.
Mnoge tradicionalne pesme za jedan glas same su nam zazvučale dvoglasno; kada se ni nakon više pokušaja i duljeg vremena ne javi drugi glas, ostavimo pesmu u izvornom zapisu. Često jednoglasne pesme izvodimo unisono i to je ta naša specifičnost – vidite dva čoveka, a čujete jedan glas. Etnomuzikolozi imaju dragocen posao oko prikupljanja materijala i beleški o poreklu, nastanku i predanjima oko pesama, no nama je mnogo važniji sud ljudi iz različitih domena – slikara, književnika, reditelja, novinara, kritičara – koji svojim komentarima ukazuju u kom smeru treba dalje da se razvijamo.
Koliko je tzv. bizantsku tehniku pjevanja, karakterističnu za zborove, bilo teško prilagoditi vašem izrazu, dvoglasju?
Nije lako iz hora preći na solističko izvođenje, pogotovu na samo dva čoveka na sceni i sa najtežom muzičkom disciplinom, a da se pritom ne oseti nedostatak nekog instrumenta. Horsko pevanje je najbolja škola za pevača, naučite da pravilno otvarate usta, pravilno dišete, čujete različite glasove pored sebe i nađete se u saglasju sa njima. Kao solista morate doraditi mnoge detalje i ukloniti neke manire karakteristične za horsko pevanje.
Osim nastupa, održavate i predavanja, kao nedavno u Bostonu, na poziv New England Conservatoryja?
Predavački rad zasnivamo na vlastitom iskustvu: počinjemo dvoglasima do kojih smo sami došli i drugim oblicima dvoglasja, pa studente upoznajemo sa poezijom i ambijentima u kojima su te pesme nastale. Tu su i pitanja koja prisutni mogu slobodno da postavljaju, to je možda najinteresantniji deo predavanja. Na kraju ih obično naučimo nekoliko pesama, koje složimo i otpevamo zajedno.
Reagira li publika od zemlje do zemlje različito na vaše pjevanje?
Nema razlike u reakciji publike, no ona sa naših prostora ima prednost, jer pojedine stihove te magične poezije razume. No dešava se i da slušalac ne razmišlja o poeziji, da se samo prepusti lepoti satkanoj od jedinstvenog ritma, stiha i melodije.
Muzička slika trenutka
Ima li Ministarstvo kulture Srbije sluha za vašu misiju čuvanja narodnog blaga, pomaže li vam na neki način?
Divno je Bela Bartok govorio o staroj muzici: kaže da to nije puko selsko pevanje, da su to nagomilani slojevi, kristalni škriljci ostavljeni nam da ih oživimo u današnjem vremenu. Sa Ministarstvom smo imali sporadične akcije u obliku nekoliko avionskih karata i podrške za organizaciju nekoliko koncerata. Da budemo iskreni, retko smo i aplicirali na godišnjim konkursima, jer se tu uvek traže neki novi projekti. Mi smo darivani od Tvorca velikim darom i naša je obaveza da ga umnožimo, damo drugima i probudimo vrline kod ljudi. Živimo sa muzikom, za nju i od nje, to je neraskidiva veza koja nas drži već više od dvadeset godina. Ta duhovna snaga je glavni pokretač i u momentima kada nije lako. Jer za dobre stvari ne postoji loše vreme.
Sami producirate svoje albume: kako to da se niste obratili nekom glazbenom producentu?
Note poznajemo, ali se ne koristimo njima na uobičajen način, one su samo putokaz u kom smeru treba da krene muzičko putovanje. A tu je naša mala doktrina naišla na izuzetan odjek kod muzičkih stručnjaka u svetu. Album možemo da snimimo za nekoliko sati, jer stalnim svakodnevnim radom postižemo da u studiju ili nekom akustičnom prostoru damo muzičku sliku trenutka, slušalac ima utisak da se upravo tada rađa nova pesma, svako njeno javno izvođenje drugačije je od prethodnog.
Na posljednjem albumu, “Vidarici”, surađujete s gitaristom Miroslavom Tadićem?
Miroslava znamo gotovo petnaest godina, od prvoga našega zajedničkog nastupa 1999. znali smo da ćemo jednog dana surađivati. Slično muzičko razmišljanje i paralelna životna interesovanja ujedinili su nas u stvaranju “Vidarice”, Miroslav je našem pevanju dao neki svoj pečat i novu muzičku dimenziju. Koncert u zagrebačkom Kazalištu Kerempuh 28. februara biće koncipiran tako šta ćemo izvoditi pesme sa ”Vidarice”, nekoliko naših a kapela pesama i nekoliko Miroslavljevih solo-tačaka. Izvešćemo sa njime i pesme koje nisu na albumu, a koje već dugi niz godina imamo na repertoaru. U svakom slučaju, svima obećavamo poseban muzički događaj: dobrodošli na njega!