Džoker iz rukava

Vest da je beogradska kancelarija Interpola dostavila svim članicama međunarodne poternice s ciljem hapšenja i ekstradicije Nasera Orića, bivšeg zapovednika snaga Armije BiH u Srebrenici, zbog sumnje da je, uz još četvoricu Bošnjaka, počinio ratni zločin protiv srpskih civila u Zalazju i Donjim Potočarima u opštini Srebrenica 12. jula 1992. godine, mogla bi biti spona u predizbornim kampanjama u Bosni i Hecegovini i Srbiji. Da li će tako zaista i biti, najviše će zavisiti od očekivanog sastanka predstavnika dva tužilaštava za ratne zločine.

Nije ni prvi, a možda ni poslednji put, da se Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji bavi državljanima BiH, pa i Hrvatske. Nakon potpisanog protokola o saradnji srpskog i BiH tužilaštva, u januaru prošle godine, očekivalo se da ovakvih slučajeva više neće biti. Protokolom je predviđeno da se tužilaštva međusobno obaveste o svim predmetima koji se vode protiv državljana druge države. Istraga o zločinima u srebreničkoj opštini započela je još 2011. godine. Sandra Orlović, direktorka Fonda za humanitarno pravo, po tome zaključuje da je Tužilaštvo Srbije propustilo obavestiti svoje kolege o ovom slučaju.

– Iznenađujuće je da se ovo desilo, s obzirom na to da je takvo postupanje suprotno potpisanom protokolu o saradnji i razmeni dokaza državnih organa. Nije se očekivalo da će jedna od strana, posebno srpsko Tužilaštvo za ratne zločine, koje je i u prošlosti izlazilo sa slučajevima paralelnih istraga protiv državljana BiH, nastaviti sa ovakvom praksom. Očekivala sam da će sa potpisom protokola doći do saradnje. Veliko je pitanje šta je uticalo na Tužilaštvo da odustane od te obaveze. Nažalost, ovakvo postupanje doprinosi utisku da je sve ponovo motivisano nepravnim razlozima – kaže Sandra Orlović.

Sonja Biserko iz Helsinškog odbora za ljudska prava tvrdi da iza svega stoji želja Tužilaštva za ratne zločine u Srbiji i Beograda da relativizuju genocid u Srebrenici i da dokažu da je sukob u BiH počeo tako što su prvo napadnute jedinice JNA.

– Najveća trauma za srpsku elitu jeste Srebrenica. Doneto je toliko presuda koje govore o genocidu, a to je za Srbiju opterećenje. Činjenica da je slučaj Nasera Orića bio pred Haškim sudom i da se optužba temeljila na dokumentaciji koju je Beograd dostavio govori o tome koliko je Srbiji stalo da ima slučaj koji bi na neki način relativizirao odgovornost za Srebrenicu. Taj slučaj je vraćen, nije bilo temeljnih dokaza koji bi opravdali takvu tužbu, pa je izostala mogućnost da Haški tribunal donese takvu presudu. Osim toga, Orić nije isti rang sa Mladićem, Karadžićem i vrhom Republike Srpske te činjenicom da je Beograd u tome učestvovao na razne načine. To nije nikako moglo da se dovede u istu ravan, bez obzira na to što postoji mogućnost da su zločini počinjeni – govori Sonja Biserko.

Činjenica da je ovaj slučaj baš ovih dana doživeo “procvat” ona povezuje sa izborima, u obe države, a posebno sa naporima Milorada Dodika, koji su poslednje vreme sve češći, da dokaže neodrživost BiH.

– Sve govori o kontinuiranom naporu da se ta teza održi, pa se vade slučajevi koji bi dizali temperaturu i koji bi održali tezu kako su dve strane podjednako krive. Sve to ide u prilog i stalnoj strategiji Beograda o podjednakoj krivici, koji rat u Bosni kvalifikuje kao oslobodilački rat Srba, što je i Dodikova strategija. On ponavlja istu tezu da genocida nije bilo, da se vodio rat za legitimne ciljeve bosanskih Srba i da BiH treba da nestane kao država. Ovakvi slučajevi služe da se ta stigma oko genocida skine sa Srbije, zato što je to u svesti ove elite nešto što nije i nikada neće biti prihvaćeno – dodaje Sonja Biserko.

Sam Naser Orić je za postojanje ovog slučaja krivicu svalio i na Tužilaštvo za ratne zločine u BiH, jer je njihovo nečinjenje dovelo do istrage u Beogradu. Njihov položaj je ipak specifičan, kaže nam Sandra Orlović:

– Moram da kažem da je Tužilaštvo za ratne zločine u BiH neuporedivo opterećenije slučajevima zločina. Broj žrtava u BiH je neuporedivo veći u odnosu na bilo koju drugu republiku bivše Jugoslavije. Nečinjenje u jednom slučaju ne može da govori o odgovornosti ili odluci tužilaštva da ne procesuira neke slučajeve. Toliko su brojni ti slučajevi, ali žrtve svakako ne mogu biti zadovoljne jer čekaju već više od dve decenije.

Koji god bio rezultat nakon razgovora dva tužilaštva, šteta je već napravljena. To ističu obe naše sagovornice.

– Već je učinjena šteta u smislu saradnje dve zemlje i dva tužilaštva. To je ta nepotrebna tenzija koja se stalno diže u ovakvim situacijama, a koja govori o tome da je Srbija daleko od toga da preuzme odgovornost za ono šta se dešavalo devedesetih – ističe Sonja Biserko.

Sandra Orlović napominje da je šteta nastala “jer se samo priča o političkim motivima procesuiranja slučaja, a ne o samom zločinu i o tome šta se dogodilo”.

– Ponovo su žrtve u drugom planu, a politika u prvom, što je neprimereno kada znamo da je većina počinilaca zločina još uvek na slobodi. Tužilaštvo u Srbiji nije poštovalo sve one unapred dogovorene korake neophodne za dobru saradnju dva tužilaštva. Procesuiranje zločina je nemoguće bez saradnje. Jednom kada se ona naruši tajnim vođenjem istraga, teško je obnoviti poverenje i kredibilitet zajednice i žrtava – kaže ona.

U kontekstu izbora koji se ove godine održavaju u obe države ovo bi mogao biti džoker u rukavu sa obe strane Drine. Ni prvi a, nažalost, ni poslednji put.