Filip Balunović: Vučić garantuje cezarističku vladavinu krupnog kapitala

Filip Balunović je politolog i aktivist iz Zemuna. Autor je studije “Serbia on the European periphery: A blurred reality of post-socialism” (“Srbija na evropskoj periferiji: zamagljena stvarnost postsocijalizma”), piše za regionalne medije i vodi blog Levo smetalo.

Kako komentirate ovako veliku popularnost potpredsjednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića? Neki, poput Vesne Pešić, već traže opozicijski otpor ovakvoj prevlasti jedne stranke, konkretno Srpske napredne stranke, a ona ga vidi u Demokratskoj stranci za koju je, prema njenom mišljenju, dobro da ju je napustio Boris Tadić?

U uslovima u kojima se politička ponuda jedne partije ne razlikuje od druge, javlja se pogodno tle za personalizaciju politike, gde je važnija forma od suštine, kao i politička retorika od političkog programa. To je dovelo i do velike popularnosti koju u ovom trenutku uživa Aleksandar Vučić. Ne radi se dakle ni o kakvom balkanskom “mentalitetu” naroda koji u svakoj epohi traži svoga vođu, već je stvar znatno složenija i tiče se reakcije na strukturu političke klase koja opstaje kao totalitet upravo zahvaljujući nepostojanju razlika između njenih sastavnih delova. Dok Vučić više i ne mora da objašnjava da li je i koliko on drukčiji od Borisa Tadića ili Dragana Đilasa, jer se u ovim trenucima “obožavanja” vođe to pojavljuje kao samorazumljivo, one snage koje se predstavljaju kao opozicija imaju potrebu da prikažu istost kao razliku – upravo zato jer nemaju vođu koji može da nadomesti nepostojanje političke ideje, odnosno sadržaja. Ne čudi otuda što i Vesna Pešić uzima učešće u tom procesu lažiranja političke stvarnosti, s obzirom na to da je i sama pripadnica političke klase. Model njenog ponašanja može se, zapravo, preslikati na jedan univerzalni model ponašanja čitave klase kojoj pripada, pogotovo imajući u vidu njen politički put od Zorana Đinđića preko Vuka Draškovića do Tadića i Čedomira Jovanovića – da bi na kraju završila kao glasačica Tomislava Nikolića. Otpor koji dolazi iz redova neke od stranaka u odnosu na SNS tako ne može imati nikakvog smisla, jer je političkoj garnituri inherentna kohezija pre negoli razdor, i upravo je ta kohezija drži na mestu sa kojeg tako udružena vlada.

Đinđićeva “šok-terapija” 

Ima li tu straha od mogućeg cezarističkog ponašanja vjerojatnog budućeg premijera, kojem ankete daju preko 40 posto glasova, što njegovu popularnost stavlja u rang nekih ranijih političara?

Vladati cezaristički podrazumevalo bi postojanje tradicionalnog koncepta suverenosti, koji je odavno napustio i ovaj naš, kao i mnoge druge delove sveta na periferiji svetskog proizvodnog sistema. Ukoliko Vučić osvoji veliki postotak glasova na narednim izborima, tome će se najviše radovati oni koji vide Srbiju kao pogodno tle za obrtanje profita. Ta “pogodna atmosfera za biznis”, koja je toliko važna svim domaćim i inostranim političko-ekonomskim elitama, ne predstavlja ništa drugo do obezbeđivanje uslova za ono što Nušić u predgovoru za “Gospođu ministarku” naziva “ravnom linijom života”. Ta ravna linija za cilj ima obezbeđivanje sistema bez gibanja i trvenja, bez konflikta među klasama i sve to kako se ne bi ugrozilo funkcionisanje internacionalnog kapitala. Kao što vidimo iz iskustava mnogih zemalja, poput Kine, Rusije, Singapura, upravo je jak lider najsposobniji da takvu klimu obezbedi. Otuda je možda primerenije reći da je favorit svako ko može svojim autoritetom da garantuje cezarističku vladavinu krupnog kapitala, koji je kao takav osetljiv na niže klase i stoga treba liberalno-nacionalističku potporu. Setite se Berkove (Edmund Burke) i De Mestrove (Joseph de Maistre) konzervativne kritike Rusoovog (Rousseau) socijalnog modela. Verujući u destruktivni potencijal nižih klasa, De Mestr govori da “ne treba kriviti tigra za njegove ubilačke nagone, već vlasnika koji mu nije stavio uzicu”. Upravo tu ulogu igraće Vučić, te stoga pre negoli o njemu kao Cezaru, možemo govoriti o dominantnom lideru kao najefikasnijem kompradoru koji ima ulogu ukrotitelja socijalno obespravljene većine.

Aktualne su rasprave o Zakonu o radu. Neki se sada pozivaju na stari, tzv. Đinđićev zakon iz 2001., kao primjer dobrog radnog zakonodavstva. Je li tome baš tako, naime upravo je taj zakon govorio o privatizaciji, liberalizaciji, deregulaciji i fiskalnoj reformi, o svemu onome što je u međuvremenu, umjesto da bude dio rješenja, postalo dio problema?

Nedavno je na jednom skupu Dragan Milovanović, ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku u Đinđićevoj vladi, rekao da bi, da je opstao tadašnji Zakon o radu, privatizacija bila završena, da bi došle moćne kompanije i da zbog visokog standarda ne bismo ni osetili svetsku finansijsku krizu. Zapravo, situacija je obrnuta. Liberalizacija tržišta, privatizacija, kao i proces liberalizacije tržišta radne snage, sa kojom se poslednjim nacrtom Zakona o radu pokušalo da ode do kraja, upravo su uzroci finansijske i ekonomske krize na globalnom nivou. Sve one zemlje koje su dosledno primenjivale ovaj anglosaksonski model najviše su bile zahvaćene krizom. Iako je sam Đinđić radije pripadao desno-liberalnom nemačkom političko-ekonomskom nasleđu, očigledno je smatrao da je put do nemačkog modela popločan anglosaksonskom “šok-terapijom”. U njegovo vreme izvršena je sveopšta privatizacija, sa kojom je uporedo otpočet proces nacionalnog ujedinjavanja. Tako je uvedena obavezna taksa pri poštanskim pošiljkama koja je išla u fond za obnovu Hrama Sv. Save, a u osnovne škole uvedena je veronauka. Pokušano je sa “zakasnelim” formiranjem nacionalne države zapadnjačkog tipa, koje je moralo ići uporedo sa ekonomskom liberalizacijom kao jednim od stubova procesa izgradnje takve države. No sa Đinđićem se možda u to vreme i dalo razgovarati, s obzirom na to da je i sam prešao put od ruskog anarhizma, preko marksizma, pa do liberalnog nacionalizma. Sa ovima danas nema se šta ni razgovarati. Probajte da odete dalje od dnevnopolitičkog prepucavanja sa bilo kojim od aktuelnih političara, uključujući i eksperte koji su ušli u Vladu nakon rekonstrukcije. Uz nekoliko izuzetaka, svi se oni bave državom sa znanjem koje su stekli čitajući dnevnu štampu, u najboljem slučaju.

Ubrzati “točak istorije”

Ljevica, očigledno, neće ni na predstojećim parlamentarnim izborima u Srbiji imati svog predstavnika. Sve će ostati na vanparlamentarnim, posve atomiziranim točkama otpora – tzv. bijeli listići mogli bi biti jedini iskaz nezadovoljstva kapitalo-parlamentarizmom?

Nakon ratne i posleratne dominacije desnih političkih snaga, u gotovo svim bivšim jugoslovenskim republikama ustoličila se vlast ideološkog centra. Ceo region, pa tako i Srbija, nalazi se usred jednog istorijskog procesa koji je sad negde na sredini, ako u razmatranje uzmemo postsocijalistički period. Pogledajte primere drugih zemalja. Grčka je iz fašističke diktature ušla u eru višedecenijske vladavine liberalnog centra, da bi tek na prošlim izborima Siriza dala nadu grčkoj i evropskoj levici. Slično je sa Španijom, u kojoj se takođe nakon fašističke diktature i ere vladavine liberalnog centra, u njenim južnim delovima javljaju socijalistički pokreti. Svi se sećamo gradonačelnika andaluzijskog gradića Marinalede koji je 2012. godine organizovao pljačke supermarketa ne bi li nahranio siromašne članove svoje zajednice. Dakle, levica u Srbiji je i dalje neformalna, vanparlamentarna, ali važno je da postoji i da radi na ubrzanju kretanja “točka istorije” koji će se, ako ne sad, ono makar uskoro, nakon vladavine ideološkog centra, okrenuti u jedinom logičnom smeru. Što se “belih listića” tiče, oni su na prethodnim izborima bili produkt građanske, odnosno liberalne inteligencije koja se, evo već na ovim izborima, pridružila različitim političkim grupacijama koje su prethodno kritikovali. Ako ne na ovim, ono svakako na sledećim izborima, “beli listići” mogli bi da poprime jednu drugu dimenziju i to bi mogao da bude uvod u formiranje relevantnije političke snage na levom spektru. I pre toga se pokazalo, u slučaju javne rasprave o nacrtu Zakona o radu, da je levica, iako neformalna, svojim svakodnevnim angažovanjem uspela značajno da utiče na to da nacrt ne pređe u formu predloga zakona i da ne uđe u skupštinsku proceduru. Bio je to mali korak za političku levicu, ali veliki za radništvo u Srbiji.

Srbija je otpočela pregovarački postupak za ulazak u EU. Hoće li se na njega moći gledati ikako drukčije osim fatalistički, dakle da je ulazak neophodan, da je to prioritet, da je on od presudne važnosti itd.? Odnosno, ima li ikakvog lijevog skepticizma spram Europske unije ili oko tog cilja vlada unisonost?

Mislim da je početna euforija zbog mogućeg članstva u EU-u odavno prošla. Širom regiona javljaju se inicijative za sistemsku promenu i Srbija kroz delovanje mladih aktivistkinja i aktivista to pokušava da prati. Uprkos nedostatku alternative u vidu parlamentarnih stranaka, ne zaboravite da izlaznost na izborima na kojima takozvane proevropske stranke pobeđuju ne prelazi četrdesetak posto. Pa i u samoj Evropskoj uniji su jako zabrinuti pred izbore za parlament EU-a ove godine, zbog jako male izlaznosti koja obično jedva da prelazi trećinu biračkog tela. Bitka koju levica teži da dobije danas jeste da mogući rast antievropskog raspoloženja ne osnaži političku desnicu, koja je itekako prisutna, pa i u parlamentarnom životu. Jasno razgraničenje između levog i desnog evroskepticizma mora biti naglašeno. Primitivni nacionalistički antiimperijalizam koji personifikuje, primera radi, Emir Kusturica koji se, eto baš skoro, u jednom intervjuu poziva čak na Sen-Simona i Rusoa, mora biti smešten tamo gde mu je i mesto – u prošlost koju je točak istorije odavno pregazio. Umesto toga, mora se reći, da parafraziram Borisa Budena koji je u jednom intervjuu na pitanje o tome šta znači ulazak Hrvatske u EU odgovorio da je “ulazak Hrvatske u Evropsku uniju jedna banalna stvar”, da je “evropski put Srbije” isto tako jedna banalna stvar, koja se uskoro više i neće moći kapitalizovati u vidu političkih poena. Možda je vreme da se narod na ovim prostorima konačno suprotstavi kombinaciji onoga što Žižek zove autokolonijalizmom koji se manifestuje kroz domaće tajkune i neokolonijalizma spolja. Bosna je već zapalila plamen, sad ga valja rasplamsati…

Protesti su glas multietničke BiH, a ne “bošnjačka stvar”

Što se protesta u Bosni tiče, kao i mnogo puta dosad postavlja se pitanje što da se radi dan poslije, jutro nakon što je narod na ulici rekao svoje i prisilio određene političare da dadu ostavku? Kako dakle materijalizirati spontanu pobunu, kako je pretvoriti u nešto organizaciono dugotrajnije?

Protesti u BiH retroaktivno su na značaju dali i prošlogodišnjem protestu za JMBG. Identifikacijom i solidarnošću sa problemima velikog, autsajderskog dela društvene strukture, oličenog u radnicima i radnicima, nezaposlenima, studentima i penzionerima, a kojima je svojstvena paradigmatična podređenost u odnosu na političko-ekonomsku elitu, bosansko-hercegovačko društvo pokazalo je da je sposobno da univerzalizuje i stavi u širi kontekst proteste za JMBG. Večito pitanje o tome “šta raditi dan posle” dobilo je odgovor u proglasu tuzlanske kritične skupine koja je dan posle izašla sa jasnim zahtevima koji se tiču povećavanja minimalnih plata, obezbeđivanja socijalne zaštite, izjednačavanja plata političara sa primanjima običnih građana i tako redom. Ma koliko se političari iz BiH zgražavali nad nasilnim metodama protesta, a Milorad Dodik nad pokušajima da se kriza proširi i na Republiku Srpsku, verujem da su ovi protesti doveli celu BiH do jedne tačke sa koje se više ne može ići unazad. Uprkos strahovitoj kontrarevolucionarnoj propagandi koju su vršili gotovo svi mediji u BiH, zajedno sa političkim establišmentom u oba entiteta, nesporno je da ovo jesu bili protesti obespravljenih a ne huligana i da je to bio glas multietničke BiH – ma koliko se mnogi trudili da ovo nazovu “bošnjačkom stvari”. U tom Sarajevu poznajem i Gorana i Dinu, i Sabinu i Mašu, i Igora i Lejlu – i to baš onu koja je postala simbol sarajevskih protesta kad je kroz suze pozivala policajce da pređu na stranu naroda. U tom se Sarajevu i dan-danas čuju naizmenično učenje iz džamije i crkvena zvona. U Tuzli se još uvek nose majice sa Titovim likom. U Mostaru su prethodnih dana prvi put od rata naovamo snage udružili navijači Red Army (Velež) i Ultrasi (Zrinjski). Ako je Republika Srpska sebe isključila iz ovog procesa, to znači da priznaje da jedina nije sposobna da izađe iz svog etno-polisa i da na odgovornost pozove onog koji ju je u njega zatočio. Dejtonska BiH je tamnica naroda i izgleda da je došlo vreme za skidanje okova. Ko tu priliku ne iskoristi, sam je sebe osudio na doživotnu robiju.