Zvonko Karanović: Stih je utičnica za prebacivanje u novi svet

Beogradska izdavačka kuća Lom objavila je novu knjigu Zvonka Karanovića (Niš, 1959). “Kavezi” istražuju i proširuju mogućnosti pesme u prozi, dotičući čak i granice romana.

“Svet izgleda drugačije kada ležiš na podu kupatila.” Da li bi se moglo reći da ovaj stih određuje perspektivu iz koje gledate svet u “Kavezima”?

“Kavezi” su zamišljeni kao kombinacija više stvari. Oni su neka vrsta bajke, trilera, ljubavne priče, ali u osnovi – misterija. Dvoje glavnih protagonista žive poput duhova u košmarnim svetovima svojih života, nemoćni da izađu iz kaveza (tela, jezika, društva). Loša osećanja lebde oko njih, a oni su nesvesni da im se približava nešto zlokobno. Da su upleteni u mrežu nekih nesrećnih okolnosti. Perspektive se smenjuju iz pesme u pesmu, jer su prostori po kojima se kreću ispunjeni ogledalima koja reflektuju jedno drugo, bez jasne razlike šta je san, a šta java. Iza svega postoji precizna priča koja može da bude otkrivena, ali i ne mora. Stih je utičnica za prebacivanje u novi svet oslobođen svakog oblika objašnjenja i logike. Svaki čitalac može da sklopi slagalicu od pojedinačnih pesama-scena-epizoda, po sopstvenom nahođenju.

Košmar je glavno osećanje

Zašto pesma u prozi?

U svakoj svojoj zbirci poezije imao sam po neku pesmu u prozi, tako da mi je ta forma bliska. Ona dopušta mnogostrukost uglova gledanja, kao i višestruke varijacije postupaka, što je bilo odlučujuće za realizaciju ideja koje sam imao kada govorimo o poslednje dve zbirke pesama. Ta veoma zahvalna, elastična forma omogućila mi je da u “Mesečarima na izletu” pesme tretiram kao mikro-priče, a u “Kavezima” kao poglavlja nekog šireg proznog teksta ili filmske scene. Pravila kako napisati dobru pesmu u prozi ista su ona koja važe i za pisanje dobre lirske pesme, dobre pesme uopšte: morate se potruditi da na što manjem prostoru napravite što veći incident, iščašenje, iskliznuće, da jezikom poljuljate granice, osvetlite temu iz što neobičnijeg ugla.

Na koricama pominjete Dejvida Linča…

“Kavezi” su psihodelična bajka, košmarni ljubavni roman, distopijski psihotriler, pozorišna predstava od serije snova. Ime Dejvida Linča na zadnjoj korici predstavlja neku vrstu putokaza potencijalnom čitaocu – šta otprilike može da očekuje kada uzme knjigu u ruke. Linč se u svojim filmovima opsežno bavio temom konfuznog identiteta, što je tema i ove zbirke. Glavno osećanje je košmar, karakterističan za Linčove filmove. Naravno, niti je poezija film, niti je Linč književna referenca. Naprosto, on je brendirao svoj rad. Kada se kaže linčovska atmosfera, svako tačno zna o čemu se radi. No “Kavezi” se ne dodiruju samo sa Linčom. Ko želi da istražuje, naći će i refleksije nadrealističkih kolaža Maksa Ernsta, postapokaliptičnu senzualnost Enkija Bilala, pomereni humor Kurta Vonegata. Mesto u zbirci našao je i ironiji je izvrgnut Žak Prever kao relikt loše poezije, Keptn Bifhart kao preporučeni saundtrek.

Deo vaše poetike jeste stalna potreba da pišete “nove” i drugačije knjige, da menjate vrste, žanrove, formu?

Biti iz knjige u knjigu drugačiji, eksperimentisati u pisanju, neprestano pokušavati nešto novo jeste književna strategija koju su koristili i koriste mnogi pisci. Ta odluka može biti svesna, ali najčešće je povezana sa karakterom samog pisca. Nisam od onih koji čitavog života pišu jednu knjigu. Zašto se neprestano penjati na jedno te isto brdo? Pisanje doživljavam kao putovanje u nepoznato koje podrazumeva i rizik. U tome vidim izazov. Nikada sebi unapred ne zadajem okvir i ne kažem: “E, sada ću da napišem detektivski roman”, ili sada ću da napišem zbirku neosimbolističke poezije. Najvažnije mi je da pronađem dobru ideju. Uglavnom čitam i istražujem rubna, manje naseljena područja literature, pa ideju često osetim intuitivno. Kada je pronađem, pustim je da me vodi. U toku procesa trudim se da budem što otvoreniji, jer obično usput pronađem i druge stvari. Otvore se neki novi putevi, različiti od onih prvobitno zamišljenih. Ako je početna ideja dobra, onda se cela zamisao nekako sama od sebe razvija, nadograđuje. U početnoj fazi pisanja dosta se oslanjam na intuiciju, ali bez dragocenog iskustva stečenoga čitanjem i pisanjem nema zadovoljavajuće finalne realizacije.

Književnost neće propasti

Kako vidite svoju poziciju u domaćoj književnosti?

Jedna je od osnovnih čovekovih osobina da se upoređuje sa drugima u svemu šta radi, pa bio lekar, trgovac ili pravnik. Ni pisci nisu izuzetak. Bez obzira na to što će vreme izreći konačan sud, svako ko piše, bar u perifernom delu svog vida, sagledava sebe i svoju poziciju na književnoj sceni. Sebe sam oduvek doživljavao kao nekog sa margine, ko je po strani i radi svoje stvari. Možda grešim, jer činjenice govore drugačije. Iza sebe imam osam zbirki poezije i tri romana, objavljujem za ugledne izdavačke kuće, svaka nova knjiga ima pristojnu medijsku pažnju. Zašto onda sebe tako doživljavam? Taj osećaj verovatno potiče od drugačijeg pogleda na književnost u odnosu na vladajući sistem vrednosti. Sklon sam neoavangardi i supkulturi, otvoren sam za eksperimente, zanimaju me hibridne forme i drugačiji pristup literaturi, što, naravno, nikada nije pripadalo niti će pripadati glavnom toku književnosti.

Vaš junak kaže: “Kad književnost bude propala, poslednji će ostati čitaoci poezije…” Da li se pisac i junak slažu ili ne? Da ne pominjemo stih: “Od misli velikih prozaista spravljala mu je koktele koji izazivaju vrtoglavicu.”

U “Kavezima” sam, pored ostalog, želeo da kažem nešto i na temu poezije u apsurdnom i ironičnom XXI veku. Pisanje može da ima subverzivnu moć, a ona je moguća samo ako se podrivaju stereotipi. Navedena misao o čitaocima poezije samo je jedan od nekoliko veoma ironičnih komentara na tu temu. Prosto je neshvatljivo da kod mnogih pesnika i dalje opstaje groteskna uzvišenost koju pridaju sami sebi, nepodnošljiv nedostatak stila, odsustvo svesti o vremenu u kome žive. Slična stvar važi i za prozaiste na koje se odnosi drugi citat. Naravno da književnost neće propasti. Ona je suštinski potrebna ljudima i postojaće dok je i čoveka. Problem je kako je shvataju neki od onih koji je pišu, ocenjuju i konzumiraju.

Knjigu ste pisali i u Splitu?

April 2012. proveo sam u Splitu na rezidencijalnom boravku za pisce. Čitao sam uglavnom poeziju, uspeo da napišem i neke pesme, ali što je najvažnije, došao sam do ideja i razradio koncept “Mesečara na izletu” i “Kaveza”. Imao sam sreću da je april bio kišovit, pa sam praktično čitave dane provodio u radu. Slobodno vreme u komadu, kada možeš da radiš potpuno fokusirano i u kontinuitetu deset do 12 sati, a ne da ga seckaš kao kod kuće, gde te hiljadu sitnica odvlači od posla.