Umro je stojeći

Nema nikoga tko se ovih dana oglasio povodom smrti MirkaĐorđevića a da nije vidio simboliku u tome što je umro baš na Veliki petak, 18. travnja. Suurednica Peščanika Svetlana Lukić otišla je još dalje: iako ateista, konstatirala je da ako anđeli postoje, onda je Mirko Đorđević sigurno jedan od njih.

Bio je vjerski analitičar, publicist i dugogodišnji suradnik Peščanika, portala Nezavisnog društva novinara Vojvodine Autonomija, časopisa “Republika”, lista “Danas”. Bio je poznat po kritici veza Srpske pravoslavne crkve s nacionalizmom, zalagao se za modernizaciju društva i crkve i napuštanje svetosavlja, koje je smatrao uzrokom mnogih nedaća, a zbog svoje kritike često je bio napadan.

“Čika Mirko je bio vernik, ali se bespoštedno obračunavao sa samoproklamovanom božjom administracijom na zemlji, naročito sa njenim najđavolskijim izdancima. Nikoga nije mrzeo, nikada nije padao u vatru. Voleo je i život i ljude, sa svim njihovim manama. Kada je pre nekoliko godina bio preživeo kliničku smrt i kada se vratio iz kome, valjda još bistriji nego što je bio, pitao sam ga šta ima tamo, s druge strane. Nema ništa, moj Dinko, ne žurite, smeškao se. I u petak, kada mi je Nedim javio da je Mirko verovatno umro, pomislio sam da je to nemoguće, pomislio sam da će se opet vratiti, kao onomad kada su ga svi već bili otpisali. Ali, izgleda da nas je ovaj put zaista napustio. Otišao je neposredno nakon što je dao jedan intervju u sremskom selu Šimanovci. Samo je klonuo. Umro je na nogama, koje su ga poslednjih godina sve više izdavale. Ali, umro je stojeći, umro je živeći, čiste glave i bistrog uma”, napisao je u svom oproštaju od “čika Mirka” Dinko Gruhonjić, predsjednik NDNV-a.

Mirka Đorđevića zbog stavova napadali su mnogi: samo dan prije smrti, bio je u Beogradu da bi dao iskaz javnom tužitelju povodom toga što je uvršten na klerofašistički spisak 30 “srbomrzaca i izdajnika”, čiji autor Ivan Ivanović nije propustio priliku da u jednoj TV emisiji izvrijeđa i mrtvog Đorđevića. Izazivao je Mirko Đorđević pišući i pozivajući i na odgovornost mnogih, pa i SPC, u krvavim ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Evo samo dva primjera. U ogledu “Klerikalizam i antiklerikalizam u Srbiji” (“Republika”, 2009.) on konstatira: “Antiklerikalizam je kod nas bukvalno zaboravljena stranica kulturne istorije, a da nevolja bude veća klerikalizacija je postala u mnogim slučajevima deo državne politike.” Dvije godine ranije, govoreći za Peščanik (objavljeno u knjizi “Zašto se u crkvi šapuće”), Đorđević govori da SPC u ratovima 1990-ih “nije bio samo svedok, nego i saučesnik u zbivanjima” i kaže da je najgore to što se SPC nije odredio dobro, “tako da stradanja našeg naroda, kojeg je bilo i na Kosovu i u Bosni i u Hrvatskoj, u Slavoniji, padaju u senku pred tim koliko smo mi bili ravnodušni prema stradanjima drugih. U našoj se crkvi izričito tvrdilo – ma, to oni pale gume, kakvo bombardovanje Dubrovnika. A već se znalo koliko žrtava ima i prva žrtva je bio Srbin, pesnik Milan Milišić. To možete videti i danas, na primeru odnosa prema Hagu, to je za njih sud na koji se izvodi celi srpski narod”.

Tako je govorio Đorđević i izazivao bijes i mnogo nerazumijevanja. O tome Svetlana Lukić kaže: “Mirka Đorđevića na spiskove neprijatelja nije stavljao samo neuki polusvet okupljen u raznim opskurnim organizacijama, nego i mnoge vladike SPC-a i tzv. patriotski intelektualci koji mu nikada nisu oprostili što je godinama pisao i govorio o njihovoj odgovornosti za rat i ratne zločine, o njihovoj odgovornosti što su i mladića, kako je oslovljavao Isusa, i krst, upotrebljavali da opravdaju srpske zločine i zločince. Najveći greh je kad se nacionalna, intelektualna elita odluči da laže. Mirko je godinama, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, u javnosti demistifikovao i razotkrivao te laži koje su dopirale iz crkve, akademije, iz vrhova vlasti.”

Imao je bogatu biografiju: rođen je 29. studenoga 1938. u Brodu kod Crne Trave, u južnoj Srbiji. Školovao se u Beogradu, gdje je magistrirao komparativnu književnost. Bio je član Društva književnika Srbije, koje je napustio u znak protesta nakon razaranja Vukovara krajem 1991. i s još nekolicinom kolega osnovao Forum pisaca. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba i Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Dobitnik je nagrada “Konstantin Obradović” (2007.) za unapređenje i širenje kulture ljudskih prava, “Dušan Bogavac” (2008.) za etiku i hrabrost, “Vukove povelje” (2008.) za vrhunska ostvarenja u istraživanju nacionalne kulture i pedagoške baštine te Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine (2009.).

Objavio je velik broj autorskih knjiga: “Osmeh boginje Klio” (1986.), “Znaci vremena” (1998.), “Sloboda i spas – hrišćanski personalizam” (1999.), “Legenda o trulom Zapadu” (2001.), “Sjaj i beda utopije” (2006.), “Kišobran patrijarha Pavla” (2010.), “Balkanska lađa u oluji” (2010.), “Oslobođenje i spasenje” (2012.), “Pendrek i prašina” (2013.), surađivao je s brojnim međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnogobrojne knjige, prevodio s ruskog i francuskog jezika…

Teofil Pančić, koji je nekoliko godina često širom Srbije s Đorđevićem govorio na promocijama Peščanika, u svom sjećanju kaže: “Nije (mi) lako verovati u hrišćanski raj, ali danas bi možda vredelo načiniti izuzetak. Jer, ako takvog mesta ima, onda je naš Mirko sigurno tamo.” Treba se na kraju prisjetiti Pavela Domonjija, koji je nakon izlaska Đorđevićeve knjige “Kišobran patrijarha Pavla” napisao: “Za razliku od Mirka, ja nisam vernik. Meni je više stalo do Alana Forda, nego do žitija svetih, više do Felinija i Tinta Brasa, nego do svih srpskih patrijarha. Moj teorijski junak je Darvin, a ne Hrist. Međutim, teško mi je da se ne složim sa njim da bi riđobradi Nazarećanin, kada bi se kojim slučajem pojavio u Srbiji, bio na strani siromašnih i obespravljenih. Siguran sam i da bi on, uprkos protokolu, našao vremena da sa Mirkom malo posedi na klupi u dvorištu. Verujem da bi dva partijska druga imala šta da kažu jedan drugom.”