Predrag Krstić: Filozofija je uvek bila luksuz

Predrag Krstić beogradski je filozof za kojeg je šira javnost čula nakon što je za knjigu “Filozofska životinja” (2008.) dobio Nagradu “Nikola Milošević”. Taj, kako u podnaslovu stoji, “zoografski nagovor na filozofiju”, fascinantan je primjer filozofskog pisma – obilatoga, polivalentnoga, eruditskog štiva u kojem se filozofski eros s podjednako kompetencije sreće s “pravim” filozofskim pitanjima i s elementima svakodnevice. Stilistički, atipično za standardno filozofsko pismo, Krstić je briljantan, a interesi su mu široki, pa je pisao o Adornu, ali i o “Zvjezdanim stazama”, postavljao pitanja postoji li čovjek, ali i o čemu govorimo kada govorimo o psovanju. Piše i poeziju i romane.

Mišljenje i pevanje

Kakva je danas filozofska scena u Srbiji?

Razuđena, rekao bih. I to bi bilo optimistički kazano. Drugačije, i opet pomalo eufemistički, moglo bi se reći da je i filozofska scena, kao i sve ostalo u Srbiji, u “tranziciji”. Nevolja je samo kada ta tranzicija postane hronično stanje. Podela na analitički i kontinentalni način filozofisanja, neretko shvaćena kao ratni rov, još uvek je na snazi. Ali iz toga ponekad izađe i neko dobro. Kako kaže Šiler, misleći doduše na prirodne i duhovne nauke: “Nek’ vlada razdor među njima, za pomirenje još je prerano.” Ta zatvaranja ponekad obezbede neophodnu koncentraciju, iz koje izađe poneka odlična knjiga. Za obe struje važi i da se pokušavaju adaptirati na vrlo bezdušne uslove akademskog pogona. Glavna delatnost profesionalnih filozofa, kao i bilo koje druge naučne discipline, postaje napor da se objave članci koji nose šta više bodova, u šta prestižnijim stranim časopisima ili, eventualno, zbornicima radova te umrežavanje i afirmisanje u svetskim registrima. Naprosto se čovek poželi onih relaksiranijih vremena, koja su umela da budu neproduktivna, ali su i ostavljala vremena za mišljenje.

Mislim da se u tom pogledu situacija ne razlikuje mnogo od one u Hrvatskoj. Sličnost je možda još veća po onoj zajedničkoj sudbini koja takođe ne važi samo za filozofiju. Po raspadu velike države (i velikog tržišta), okreće se nacionalnom nasleđu i pokušava detektovati ili konstruisati samosvojnost jedne krhke filozofske tradicije. Primetna je, najzad, i jedna orijentisanost na filozofsku praksu, shvaćenu ovoga puta kao aplikativna varijanta korišćenja filozofske baštine, od terapeutske pomoći do pomoći u rešavanju sukoba. Nisam sklon da i to usmerenje unapred odbacim. Iako je ponekad teško opaziti gde je tu filozofija, učini se povremeno ne samo da je to jedan mogući način njenog preživljavanja u nenaklonjenoj joj savremenosti, nego i prostor u kome bi mogla da iskuša svoje modele i granice.

Odbili ste ostati u specijalističkoj strukovnoj niši, pa objavljujete i književna djela?

Tačnije bi bilo reći da sam objavljivao. Dve knjige poezije i jedan roman, u herojsko doba kada još nisam bio čvrsto strukovno povezan, sam sam finansirao. Mislio sam da je tada bilo mučno sarađivati sa dizajnerima i prelamačima koji nikako da realizuju moje sumanute letrističke zahvate i materijalne intervencije na knjigama (jer me to interesuje, granica medija, ispitivanje žanra ili formata ostajući u njemu). Pisci se međusobno dopisuju knjigama, šta reče jednom, mislim, Vasa Pavković. Tiraž od stotinu primeraka nije retkost, a ni sa njim knjižari ne znaju kuda će.

Nije mi bila namera da kukam, nego da objasnim zašto više ne objavljujem “književna dela”. Ljudi koji se razumeju u književnost radije su ih videli kao filozofiju u literarnoj formi. Zauzvrat, za moja “filozofska dela” stalno stiže optužba da su “raspevana” ili da su “poezija misli”. Verovatno sam naslednik one duge romantičarske tradicije koja je vrlo živahna i danas i koja insistira da je tekst tekst, da nema unapred postavljenih granica koje bi disciplinovale mišljenje i pevanje. U svakom slučaju, bolno bih osećao osiromašenje da filozofsku strogost ne prožimam retoričkim momentom i verujem da bi se to odrazilo i na sadržaj mišljenoga. Kao šta mi se čini i da “lepa književnost” koja ne polaže sebi račun o vlastitim načelima odavno više nije moguća. Moguće je, međutim, da su u pravu i oni koji veruju da se – ne toliko ja, koliko svi mi koji, kako kažete, ne pristajemo na “specijalističke strukovne niše” –  samo parazitski švercujemo…

Samoproždiruća igra 

Budući da ste započeli s Adornom, kako danas gledate na validnost prosvjetiteljstva?

Odgovor na ovo pitanje zahtevao bi mnogo prostora. Ukratko: od tih početnih bavljenja Adornom, koji opčinjava literarnim darom koliko i prodornošću misli i ostaje moj stalni pratilac, zagrizao sam ozbiljno u studije prosvetiteljstva i, nimalo neočekivano, vratio se Adornu. Tačnije, vratio se onom njegovom i recimo Fukoovom razumevanju filozofske formacije ili, možda bolje, mentaliteta prosvetiteljstva; jer, ako išta treba da preživi, to je ne neko određeno stanovište ili pozicija, nego istrajnost onoga kritičkog propitivanja koje ne štedi ni samo sebe u naporu da se razume savremenost i otvori prostor drugačijeg, jedna odmerena i odgovorna bespoštednost mišljenja kojem se ostaje lojalan i u njegovom osporavanju.

Vaša studija “O čemu govorimo kad govorimo o psovanju” ima više antropoloških nego filozofskih elemenata. Je li to širenje područja borbe ili…?

Pa nisam baš ratoboran tip, naprotiv. Mada neretko izazovem takav poriv u ljudima koji me susretnu. Ne shvatam svoju delatnost kao borbu, više kao jedno iskušavanje i trag. Nije mi do uticaja, još manje do pobede. Ali ako ste mislili na borbu protiv neistina, zabluda, iluzija, patnji, loših komplikacija, uspavljujućih konstrukata i sličnog, to mi se čini neizbežnim pratiocem poziva. Rekoh vam da nastojim da ne nasednem na onaj odveć prisutan gest zatvaranja mišljenja u esnafski obor i udobnog smeštanja u mentalni rezervat. Sve nauke uopšte, ne samo humanističke, u toj nameri mogu samo da pomognu. A čini mi se da i princip kompetencije zahteva od filozofije da, ne odustajući od dubine zahvata i širine horizonta, uključi u svoja domišljanja i nalaze drugih struka.

Filozofija danas?

Jedna moja knjiga nosi naslov “Postapokaliptika: ničemu više filozofija, kao i dosad”. Kao i vi, ne volim da lamentujem nad propašću kulture, obrazovanja, vrednosti… Verujem da je filozofija uvek bila luksuz, dakle višak, izlišnost, i da može samo da se kompromituje pravdanjem pred silama tržišta, medija, vlasti, univerziteta, da se devalvira dokazivanjem ove ili one svoje upotrebljivosti. Sećate se čudne Aristotelove argumentacije: ono šta služi nečemu, ima vrednost po tome čemu služi, a ono šta ničemu ne služi, to mora da je ono najvrednije. Nisam baš ni za samohvalisavo veličanje filozofske autonomije, ali mi je stalo da opstane prostor u kojem se mišljenje neće podređivati njemu spoljašnjim uzusima i gde će moći slobodno da igra svoju samoproždiruću igru koja, kao i svaka prava igra, smisao pronalazi samo u svom odvijanju.