Otvaranje Pantelijinog testamenta

Već od početka ove jubilarne godine, izdavačka kuća Laguna je pripremala veliki književni bum, novo izdanje tetralogije Dobrice Ćosića “Vreme smrti”. A onda su došle poplave, pa autorova iznenadna smrt u “cvetu mladosti”, kako je to svojevremeno pisao akademik Dušan Kovačević za jednog od svojih komičnih literarnih junaka – starca Panteliju iz “Maratonaca”. Dakle, i ovoga puta Pantelija je otišao, krematorijum je ostao. U ovom slučaju, krematorijum je srpska književna mašinerija koja na slavi preminulog Ćosića želi da pokrene još jedan krug štamparske rotacije i po ko zna koji put u domove čitalaca ubaci znameniti komplet knjiga.

Izvorno, te knjige su objavljivane tokom sedamdesetih godina, dakle u periodu nakon Ćosićeve pobune, kada je država žestoko reagovala, predavši mu na upravljanje Srpsku književnu zadrugu, gde je mogao da radi šta hoće i organizuje neformalni opozicioni pokret po želji. Bilo je, razume se, dosta slobodnog vremena, jer se sekretar SKZ-a po opisu radnog mesta bavio samo uzvišenim stvarima, dok su se zemaljskim poslovima bavili niži književni činovnici. Tako su u periodu od 1972. do 1979. izašla četiri toma “Vremena smrti” u izdanju beogradske Prosvete. Budući da izdavači još uvek nisu smeli da krše zakon, moglo bi se poverovati impresumu koji je u tom prvom izdanju pokazivao podatak da je svaki od tih pojedinačnih tomova izašao u tiražu od neverovatnih 30 hiljada primeraka. (Radi poređenja, možda treba navesti podatak da je Kišova “Grobnica za Borisa Davidoviča” 1976. izašla u tiražu od pet hiljada primeraka.) Cifra je zaista velika, čak i da se radilo o disidentskoj literaturi. U svakom slučaju, bilo je to dovoljno primeraka da podmiri tržište za narednih desetak godina.

Laguna je proteklog meseca krenula u kampanju sa geslom: “Prvo izdanje Vremena smrti nakon 25 godina!” Prema Laguninom konceptu marketinga i književne istorije, poslednje izdanje ovog romana objavljeno je 1989. Ukoliko bismo poverovali u to, bili bismo u zabludi da su čitaoci ostali predugo gladni i žedni Ćosićeve fikcije. Da li je baš tako?

Odmah po objavljivanju četvrtog toma “Vremena smrti” te 1979. godine, već se razmišljalo kako ponoviti izdanje, ali ovoga puta u kompletu od četiri knjige. Ubrzo su usledila nova izdanja 1981. i 1982. godine i to u kući “Otokar Keršovani” iz Rijeke. Edicija se zvala “Odabrana djela jugoslavenskih pisaca”, a štampalo se u tiražu od deset hiljada. Sada je ukupan skor ove tetralogije iznosio 40 hiljada primeraka. Ćosićevo prisustvo na čitalačkom terenu enormno je raslo i pored diktature proletarijata koji je ovaj komplet kupovao preko administrativnih zabrana u firmama, na rate, na poček i na sve druge načine. Honorari su u to vreme bili ozbiljni. I sam Ćosić je svojevremeno pisao o svom prvom velikom honoraru za “Deobe”, koji je usledio pre putovanja “Galebom”, tako da je mogao da skoči do Pariza kako bi kupio neophodnu garderobu za krstarenje. “Vreme smrti” ovoga puta donosilo je neuporedivo više finansijskog i simboličkog kapitala u vremenu buđenja naroda. Statistika je nemoćna pri beleženju izdavačke ekspanzije ovog štiva, naročito nakon 1984, kada BIGZ preuzima štampanje ovog Ćosićevog romana. BIGZ će to činiti na dve godine sve do 1992, kada se ovo preduzeće raspada pod udarima inflacije. No i tada, uprkos krizi i celom svetu, BIGZ će izbaciti još pet hiljada kompleta “Vremena smrti”. U tom trenutku više niko ne vodi računa o tiražima i brojanju, ugovorima i honorarima. Ćosić je već predsednik SRJ, a čitaoci su raspoređeni po jugoslovenskim frontovima. Naravno, ne treba zaboraviti ni poslednju zlatnu godinu jugoslovenskog izdavaštva – 1990, kada je u sarajevskoj Svjetlosti, u ediciji “Savremeni jugoslavenski roman” objavljeno još jedno od mnogobrojnih izdanja “Vremena smrti” u četiri toma, i to u tiražu od pet hiljada primeraka. Ćosić je u širim krugovima još uvek slovio kao opozicionar, iako je uveliko radio na pokretanju srpskih nacionalističkih partija širom Jugoslavije, koje će se po principu vojničke subordinacije podčiniti Beogradu.

“Vreme smrti” nastaviće svoj život i tokom devedesetih godina, jer će mala izdavačka kuća Gutenbergova galaksija 1997. objaviti ovaj komplet u tiražu od dve hiljade primeraka. Bilo je to dovoljno da se premosti do 2001, kada počinje kontinuirano objavljivanje “Sabranih dela” Dobrice Ćosića u 25 knjiga, u “Filipu Višnjiću”. U okviru “Sabranih dela”, numerisane kao knjige br. 9, 10, 11 i 12, objavljeni su tomovi “Vremena smrti” u tiražu od dve hiljade primeraka. Glad za Ćosićevom literaturom u Srbiji, međutim, nije utažena ni ovim poduhvatom. I reklo bi se, što se više objavljivalo, to je više bilo traženo. Ove knjige se objavljuju i kao skraćena izdanja za školsku lektiru, kakvo je objavljeno u Banjaluci 2011. godine. Takođe, ispod radara, prolaze piratska izdanja manjih izdavača i mešetara, koji komotno žive od “Vremena smrti”. Naposletku, o stogodišnjici Velikog rata umire autor, dok Laguna počinje kampanju o “romanu koji nije objavljivan 25 godina”. Niko ništa ne primećuje, a pomenuti akademik Dušan Kovačević na promociji milionitog kompleta “Vremena smrti” u Beogradu kaže doslovce sledeće: “Mislim da je najvažnije što se posle četvrt veka pojavljuje knjiga koja na najbolji, najtragičniji način dočarava to najtragičnije doba srpske istorije.”

Ne znam šta je u svemu ovom tragikomičnije, Pantelijin odlazak sa poplavama ili neukost Topalovića da izračunaju koliko su novca investirali u restauriranje književnog “podzemnog nameštaja” iz sedamdesetih godina. Lagunino “Vreme smrti” se u šleperima odaslalo na sve strane regiona, preko granice i bez carine. Na glavnom trgu u Banjaluci moguće je kupiti ceo komplet po ceni od 50 KM, dok pojedinačni tomovi koštaju između 15 i 18 KM. U Srbiji pojedinačni tomovi koštaju između 800 i hiljadu dinara. Iako piše da je tiraž ovog romana u Laguni dve hiljade primeraka, više nije moguće utvrditi da li je to istina, jer većina izdavača ovde odavno ne govori istinu u impresumu. Činjenice nisu bitne. Pantelija je ionako u svom testamentu sve ostavio samom sebi.