Milan Todorović: Horori su mnogima blam

Među radovima koji su na nedavnom festivalu Fantastic Zagreb pobudili najveći interes bio je i srpski film “Mamula” (zvan i “Nimfa”) redatelja Milana Todorovića, koji je u filmski svijet ušao poznatim zombi-hororom “Zona mrtvih” (korežija s Milanom Konjevićem). Razgovor počinjemo pitanjem kako je došlo do ideje za film o krvoločnoj sireni koja se po otoku Mamuli naganja sa starim ribarom (tumači ga Franco Nero) i mladim turistkinjama.

– Sve je počelo pripremom nastavka “Zone mrtvih”. Išli smo u Kan da nađemo koproducenta i finansijera, s obzirom na to da bi nastavak bio znatno komplikovaniji od prvog dela. Snimili smo tizer, ali kad smo stigli onamo, shvatili smo da ima velik broj filmova koji mnogo manje koštaju i koji se mogu lakše prodati. Ideja ja bila da ne izgubimo još godinu-dve, nego da u nekom međuprostoru, u pripremi nastavka “Zone”, snimimo film koji ćemo brzo da realizujemo. Producent iz Viktorija filma Marko Jocić rekao mi je da ima drugara, takođe reditelja, koji ima ideju koja bi mogla da se snima na ostrvu Mamuli, na ulazu u Boku kotorsku. Nisam mogao da se setim nijednog fantastičnog filma sa sirenama, dakle ideja je bila originalna, a mi smo je uklopili u žanrovske kanone: publika koja kupuje filmove na DVD-u naviknuta je, naime, na neke postulate, pa je ono šta je mnogo drugačije za njih super, ali mora da se plasira na određeni način. Zato smo inovativnost priče morali uklopiti u neke stereotipe. Film smo snimali na lokaciji koja je kontrast mračnoj priči. U njemu ima i nekih momenata vezanih uz kontekst raspada Jugoslavije, šta je publici u inostranstvu bilo dosta egzotično. Iako je, po meni, film mračna bajka ili fantazija, distributeri ga svrstavaju u horor. Ima i te elemente, kao i elemente slešera, ali i kričer fičera: to je prvi srpski film sa mitološkim bićima i čudovištima, ali ima i fantazi elemenata i bajkovitosti.

Žanrom do široke publike

Kako ste za film uspjeli pridobiti Franca Nera?

Smišljajući ga, predvideli smo lik koji će da igra neki poznati svetski glumac. U to su me vreme pozvali u žiri slovenačkoga Grosmanovog festivala filma i vina, gde je Nero bio počasni gost; tajni mi je plan bio da pristane da igra u filmu, pa sam rekao scenaristi da piše lik za njega. Nero je isprva bio skeptičan, jer ga u poslednje vreme zovu za male i kameo uloge, no kad sam mu objasnio da bi u mom filmu, iako se ne bi pojavljivao puno, imao praktično ulogu glavnog lika, pravljenog na tragu onih koje je ranije igrao, to mu se dopalo. Tražio je da ima šta više monologa i da se motivacija lika izmeni tako da to bude priča o osveti, u čijem razrešenju on ima glavnu ulogu.

Na Mamuli je u Drugom svjetskom ratu bio talijanski logor: je li zbog snimanja filma bilo kakvih reakcija antifašističkih ili drugih udruženja?

Ne. Ne znam kako prosečan gledalac to vidi, ali mi nismo skrnavili mesto koje je zaboravljeno od svih osim od turista. Opština Herceg Novi to ne koristi dovoljno, iako je malo ostrvo sa okruglom tvrđavom jedinstvena svetska lokacija. Mamula je mogla da bude i muzej ili spomenik, no mnogi ni ne znaju da je tamo bio logor, na čije smo se postojanje u filmu osvrnuli – Nero priča o tome šta se tamo dešavalo, da je to bilo mesto strave i užasa. Postoji i film “Campo Mamula” iz 1959., koji je danas potpuno zaboravljen. Pokušao sam da uzmem neke kadrove koji bi predstavljali flešbekove prilikom obilaska ostrva, ali od toga smo odustali jer nije bilo nijednog pod traženim uglovima. Zapravo je veće skrnavljenje šta će tamo da naprave luksuzan hotel, jer je ostrvo privatizovano i dano u zakup.

Na čelu ste nezavisne producentske kuće: koliko je klima u Srbiji povoljna za snimanje filmova, pogotovo onih igranih?

Za ovakav tip filmova podrška je slaba: ne postoji dovoljno razumevanje za žanrovske filmove, naročito nezavisne, koje mnogi gledaju jer im je preko glave bezveznog mejnstrima. Žanrovski filmovi dolaze do široke publike. Srbija finansira neku socijalnu dramu koja ode na festivale, ali ako se ne radi o Kanu, Berlinu ili nekom slične veličine, koga briga šta će je na nekom opskurnom skupu videti stotinjak ljudi… to joj neće doneti neku veću promociju. Ali kad ljudi vide žanrovski film ili dođu da kupe DVD, pa čuju da postoji Srbija, i to ne samo kao destinacija na kojoj se snimaju filmovi, to će da ih zainteresuje i za neke druge filmove, pa će da pogledaju koji je bio najuspešniji.

Od filmova može da se živi, i to nategnuto, ako se ostvare kontinuitet i stalni prohodi. S druge strane, “Mamulu” je podržao Filmski centar Srbije (FCS), šta je presedan koji je odličan zato jer se shvata da postoji film koji može da populariše Srbiju. Da me pre nekoliko godina neko pitao može li se uz podršku FCS-a snimiti film u kome se ribar ganja sa sirenom, nasmejao bih mu se u lice. FCS nam je dao oko 30.000 evra, a budžet je bio oko 240.000 evra, u šta spadaju i davanja koja imaju neku vrednost, ali nisu plaćena novcem. Visinu budžeta nismo krili jer smo hteli da pokažemo da film ne mora da košta milion evra. Pored toga, snimali smo ga 16 dana, duplo kraće od ijednog domaćeg film, ali svejedno izgleda odlično i mnogi misle da je to američki naslov.

Vlaška magija

Kakav je dosadašnji put “Mamule”?

Film je prvi put prikazan početkom marta na beogradskom Festu i time je dobio veliku medijsku pažnju. Šta se tiče ostatka sveta, pozitivan impuls može dati samo neki bitniji festival fantastike sa selekcijom, poput londonskog Frajtfesta. Ako film uđe na takvo takmičenje, to je veliki uspeh. Bioskopska distribucija u Srbiji je završena, gledanost je bila solidna, veća od američkih horora, ali manja od domaćih komedija. Iako je film imao medijsku pažnju, poplave su dosta oborile gledanost. Postoji interes za prikazivanje u Hrvatskoj i Sloveniji, pa bi se na jesen mogao naći barem u nekoj ograničenoj distribuciji, na DVD-ima ili na TV-u. Na festivalu Sinema Siti u Novom Sadu dobio je specijalno priznanje, pa bi i to mogao biti neki impuls.

Kako ocjenjujete srpski doprinos žanru horora i imaju li mladi redatelji i scenaristi kapaciteta za snimanje fantastičnih ili filmova strave i užasa, pogotovo ako se ima na umu narodna tradicija?

Najviše me zanima zašto se ne snima više horora. Mnogi studentski filmovi su tog žanra i svi vole da ih rade, no kad završe fakultet i treba da se profesionalno bave filmom, misle da je to sramota. Jedini koji je imao hrabrosti da bavi hororom je Dejan Zečević, koji je pre 13 godina snimio odličan “T.T. sindrom”. Među rediteljima postoji afinitet prema hororima, ali valjda misle da su oni blam ili bi ih pravili kao parodiju. “Leptirica” iz 1973. nije ni horor ni pravi film nego TV drama, ali je pominju kao horor, šta govori da tog žanra nema. A film ne mora biti horor, ali se žanrovski elementi mogu uspešno ubaciti – primer za to su “Krugovi” ili “Neprijatelj”, sjajna antiratna drama s elementima horora, prikazivana na festivalima.

Staroslovenska mitologija, uključujući srpsku i vlašku magiju, ima puno elemenata da se snimi horor koji bi prestravio ljude ne samo kod nas, nego i u svetu, ali za to ne postoji volja. Zapravo, neki scenariji su uključivali domaća mitološka bića, ali sve na kraju ispadne previše skupo i komplikovano. Treba naći meru i mogućnosti i izabrati mitološko biće o kome bi se snimio film. U nastavak “Zone mrtvih” ubacićemo vlašku magiju kao pokretača zombija i film obojiti spontanim etno-momentima. Scenario za “Zonu mrtvih” je pisan da to bude srpski film sa domaćim glumcima, ali kad smo došli do Kena Forija, nismo mogli da ga odbijemo, pa je vukao na američki fazon. Ipak, “Zona mrtvih” je u literaturi označena kao jedan od važnijih zombi-horor filmova koji nisu američki.

Koliko se uspješno horori nastoje dokazati kao umjetnički vrijedna djela i koliko tu mogu pomoći festivali poput ovoga u Zagrebu?

Ovakvi festivali mnogo pomažu, učine se javnima autori koji su gurnuti postrance, jer oni koji snimaju filmove za Kan i Berlin misle da se bavimo budalaštinama. Mnogi poznati režiseri – Karpenter, Kjubrik, Ridli Skot… – snimali su horore, a i Hičkok se nije makao od žanrovskih filmova.

“Zona mrtvih” gleda se u celom svetu

Kako je u svijetu prošla “Zona mrtvih” i kad se može očekivati nastavak?

Kad smo krenuli da snimamo taj film, nije bilo novijih zombi filmova osim “Rezident ivila”, ali te je 2009. izišlo 50 takvih radova, ceo talas. Film je distribuisan gotovo u celom svetu, obišao je 30 festivala, među njima i neke najveće, i dobio šest-sedam nagrada i priznanja. U SAD-u i Velikoj Britaniji DVD-izdanje se uspešno prodaje i naručuju se nove kopije, a u Japanu postoji njegova fan-stranica. Ljudi znaju za film i mnogi traže da se snimi nastavak. Dosad smo snimili tizer, odnosno prolog. Sada zatvaramo finansijsku konstrukciju, pa ćemo snimati od sledeće godine.