Građani bez grada

Nakon prvih izdatih rešenja o kategorizaciji kuća i stanova u Obrenovcu, usledili su i prvi protesti. Posle blokiranja mosta na Kolubari, gde su Obrenovčani tražili obećanu finansijsku pomoć od oko 2.500 evra, Žandarmerija je silom uklonila protestante. Avgust je, do kraja leta i do kraja nade da će objekti za stanovanje Obrenovčana biti obnovljeni ostalo je još oko mesec dana. Vremenske prilike ne idu im u prilog, ali to je samo deo problema Obrenovčana, koji su danas zaboravljeni i ostavljeni. Bili smo u Obrenovcu baš pred najavljenu raspodelu prvih rešenja o kategorizaciji kuća.

U gradu, odnosno u ovoj beogradskoj opštini, i danas oko 700 ljudi živi u privremenom smeštaju, oko 200 u hotelu na ulazu u grad i oko 500 u kasarni. Spolja gledano, reklo bi se da unutra vlada mir, jer je kasarna okružena drvećem i zelenilom, ali daleko od toga. Milosava Jovanić u ovom je prihvatnom i privremenom centru, sa još 12 osoba u istoj sobi, od 10. juna.

– Kad su nas izvlačili iz vode, prvo su nas odvezli u Studentski dom u Beogradu. Nakon dvadesetak dana smestili su nas ovde i od tada se vrtimo kao na ringišpilu, samo što ringišpil zna da bude interesantan, a ovde se samo vrtimo ukrug. Ne znamo šta nas čeka, ni dokle ćemo biti ovde – započinje Milosava svoju ispovest za “Novosti”.

Za ovu ženu bi se sa punim pravom moglo reći da nije bila miljenik sudbine jer je, kako kaže, prvo ostala bez stana u samačkom hotelu, a onda i bez radnog mesta u Prvoj iskri iz Bariča nakon bombardovanja 1999. godine. Od tada se snalazila i živela kao podstanar.

– Nakon bombardovanja sam mislila da nije moglo biti gore, ali sad vidim da uvek može biti gore, jer sam danas baš bez ičega – kaže.

U prostore kasarne, koju i dalje čuvaju pripadnici Vojske Srbije, ušli smo uz pomoć zamenika predsednika Opštine Obrenovac Ivana Jegorovića. Milosava odavno u kasarni nije videla njega ili nekog drugog iz opštine – niko ih ne obilazi.

– Odavno gospodina Jegorovića nisam videla ovde. Još me niko iz opštine nije pozvao da me makar upita kao čoveka kako mi je i da mi kaže da se ne nadam ničemu, da ponovo probam da nađem stan i nastavim da živim. Nemam bolji grad i bolju zemlju od Obrenovca i Srbije. Jedino što znamo je da u deset sati ujutru doručkujemo konzerve, baš kao i u 16 sati za ručak i večeru – opisuje. Kao da ni to nije dovoljno, na kraju nam se poverila i da je stan od sina, koji je kupljen na kredit i koji živi sa troje dece, totalno poplavljen.

Slično je i sa drugim našim sagovornikom iz kasarne, koji takođe ima sina, ali koji se, za razliku od Milosavinog, vratio sa porodicom i obnavlja kuću. Njegovo ime je Milan Labus i imao je nešto drugačiji put do ovog prihvatnog centra. Živeo je, kako kaže, na jednom placu koji je sredio “kao lutku”.

– Jeziv je to put bio – priseća se. – To je odjednom došlo. Pomagao sam prvo prijatelju preko puta. Koze smo mu penjali na potkrovlje, ali to mu je opet otišlo. Evakuisali smo mu prvo decu i unučad, a tek pred zoru smo i mi otišli. Policija nas je prevezla do Bariča, pa autobusom za Beograd. Tamo smo bili u košarkaškoj hali Pionir. Tu smo se presvukli, dali nam lepe garderobe, a onda su nas prebacili u Batajnicu, pa ovde.

A to “ovde” za Labusa nije ništa drugo nego “logor”.

– Tu nam dele mrtvačku hranu. Dobijamo otpad od hrane i daju nam najgoru garderobu.

Milosavinu tvrdnju da ih niko ne obilazi potvrđuje i on.

– Ponašaju se prema nama kao prema kerovima. Nema ko da dođe da stane ispred tebe, da objasni da je situacija stvarno tako teška. Samo prolaze neki ljudi, niko nam se ne obraća. Ma ovo je centralni logor – vidno razočarano će Labus.

Ističe da više od dva meseca nije mogao prići svom placu, a baš kad smo ih posetili, tog dana je otišao na uviđaj kako bi se popisala šteta.

– Nemam šta da očekujem. Sve se mora iznova raditi. I to ne samo moj plac i kuće, već grad, koji još od Miloša Obrenovića nema kanalizaciju kakvu treba – kaže nakon viđenog.

Dovršićemo ovaj deo reportaže Milosavinim optimističkim rečima:

– Što se mene lično tiče, mislim da ipak neće sve biti tako crno. Sve će ovo da se, zahvaljujući i vama, vidi po svetu. Mislim da će Obrenovac biti kao što je nekad bilo Skoplje posle zemljotresa. Jedna kraljica nadomak Beograda.

Ostavili smo kasarnu uz igru dece – unutar ovog objekta smešteno ih je sedamdesetoro.

Dva meseca nakon poplava, grad samo u pojedinim delovima izgleda kao gradilište. Dobar deo puteva je propao jer su popucale cevi od kanalizacija. U naselju poznatom kao SIVK živela je Snežana Kojić sa suprugom. Svega nekoliko sedmica pred poplavu, dobila je i drugo unuče, pa su sredili porodičnu kuću koja je sad, zahvaljujući kolegama iz Laste gde je suprug zaposlen, u fazi renoviranja i gde će se, nadaju se, uskoro smestiti sretna porodica. Što se tiče nje i supruga, oni će kod roditelja u kuću, i to na isti sprat koji je bio spas za sve njih i još 30-ak komšija i rođaka. U samom stanu, koji je u prizemlju, propalo je baš sve. Pod se urušio, zidovi su i dalje vlažni, pokućstvo je uništeno, a pokušaće, kaže, barem suđe da spasu. Ističe da još ni dinara nisu dobili da bi barem počeli nešto da rade u stanu.

– Nismo dobili ni finansijsku pomoć ni pomoć u materijalu. Imamo pravo samo na paket od Crvenog krsta u hrani i higijeni. Radi se ta kategorizacija i očekujemo rešenja. Koliko, kako, kada – pita se Snežana, svesna da u ovom stanu života nema barem do sledećeg proleća, a možda i duže.

– Pre osam godina smo kompletno sve renovirali, do maltera i drveta. To je trajalo šest meseci i sad sve moramo ponovo. Ali za to smo se pripremali godinama, a sad treba sve skupiti čim pre – uz uzdah nam objašnjava.

Stanovi u prizemlju zgrade su uglavnom otvoreni, jer jedino vreme može izvući vlagu iz zidova. Ono drugo vreme nikako im ne ide na ruku. Učestale kiše i pljuskovi često podsećaju Obrenovčane na te dane, jer više nije potrebno mnogo da neki delovi grada ponovo osvanu pod vodom. Ionako loš kanalizacioni sistem dodatno je uništen.

– Procene su da je šteta u užem delu Obrenovca, dakle bez okolnih mesta i sela, oko 50 miliona evra, u pojedinim delovima grada i dalje nije stabilizovan dotok vode za piće i električne energije. Česte su i restrikcije, objašnjava nam Jelena Stančić, urednica obrenovačkih “Lokalnih novina”.

– Ništa nije završeno onoliko koliko treba. Sve se dešava polako, odrađuju se privremeni poslovi, pa se onda i to otkaže. Kad Obrenovac postane veliko gradilište, onda ćemo biti svesni da se nešto radi – dodaje.

Poslednjih mesec dana učestali su protesti. Blokiraju se pruge ka termoelektranama, bilo je i simboličnih protesta ispred zgrade Vlade Srbije, a najnoviji su se dešavali na mostu pri ulasku u grad. Nezadovoljstvo građana je veliko jer je malo toga urađeno, jer nisu zadovoljni kategorizacijom, jer obećani novac još nije viđen… Kategorizacija, inače, nije javna. Nezvanično, najveća grupa je potpala pod četvrtu kategoriju i ispod, a to znači, u najboljem slučaju, da će dobiti oko 3.500 evra. Tek po primitku rešenja uradiće se evidencija, objašnjava naša sagovornica, koja ističe da je nezadovoljstvo građana usmereno pre svega na opštinske organe. I sama zgrada opštine je u fazi obnove, jer je pretrpela velike štete. Krivac se, međutim, nalazi na drugoj adresi.

– Ne može da se prihvati ta činjenica da odluke zavise od Grada Beograda, a Beograd opet zavisi od države. Kad budemo postali svesni da je Obrenovac još uvek gradska opština i da moraju da čekaju odluku grada Beograda, onda će verovatno ti protesti i ta nezadovoljstva biti usmereni tamo gde treba, a to je Grad Beograd. Tamo treba da se traže odgovori. Sve što je gradska opština mogla da uradi, uradila je. Problem Obrenovca je što nije grad za sebe. Tada bi sigurno sve išlo brže – napominje Jelena.

Već spominjani Ivan Jegorović ističe da je obrenovačka opština prva popisala svu štetu, ali tu je kraj njihovoj nadležnosti. A vremena je za Obrenovčane sve manje. Svima su puna usta komisija, rešenja i obnove, dok se o krivcima za ovu situaciju više toliko ne razmišlja.

– Krivci su se tražili u početku. Prvo se optuživao predsednik opštine, a onda se krivica prebacila na Beograd, jer su se videli neki snimci gde i gradonačelnik priča što i predsednik opštine. Ta je tema i dalje otvorena, ali ljudima je stvarno svega preko glave. Samo čekanje i dva meseca ničega. Mislim da je primarna stvar krenuti u rešavanje nastalih problema, a sve ostalo je stvar policije i tužilaštva. Krivica više nije toliko aktuelna, ali ipak je treba ispitati i ne prihvatati objašnjenje da su za sve krivi bog, vodene zmije i ostale nenormalne pojave. Treba naći ljude koji su odgovorni i, u najgorem slučaju, skloniti ih sa funkcija koje obavljaju. Šta će Tužilaštvo uraditi, to je drugo pitanje. Problemi sa nasipima postoje odavno, dakle treba ići hijerarhijski barem 20 godina unazad. Ali primarna stvar za Obrenovčane je dovesti život u normalu – zaključuje Jelena Stančić.

Kao neki rok, više zbog kalendara, ističe se kraj leta, iako ni kalendar više nije što je nekad bio. Vremena, a nažalost i nade da će se život dovesti u normalu, kako to urednica “Lokalnih novina” kaže, sve je manje. Ogroman je strah od nove humanitarne katastrofe koja bi mogla uslediti već na jesen, a posebno na zimu, jer mnogi ljudi žive u šatorima, raseljeni su kod prijatelja, rodbine. Za poplave niko nije odgovarao. Kako sada stvari stoje, teško je reći da je probuđena odgovornost i da će to pomoći da se ubrza obnova, ne samo Obrenovca, nego i drugih sredina koje su stradale od poplava ili klizišta.

Za razliku od Skoplja koje se oporavilo od zemljotresa, da bi se ispunila optimistična prognoza Milosave Jovanić, stanarke prihvatnog centra u obrenovačkoj kasarni, potrebno je Obrenovac i sve ostale gradove i mesta ponovo vratiti na empatijsku mapu svih građana, posebno Beograđana, koji mogu pomoći jer Obrenovac je samo pola sata vožnje od centra grada. Topla reč i koji paketić više su od utehe. Za njih je to nada da nisu zaboravljeni.