Mihajlo Spasojević: Jezik je poslednja prekinuta nit

Mihajlo Spasojević autor je dve zapažene zbirke pripovedaka, “Labudova pesma Faustina Asprilje” i “Noge Jarmile Kratofilove”. Izdavačka kuća Rende objavila je njegov roman “Čovek koji nije imao pojma”. Spasojević živi u Sijetlu, gde radi kao učitelj.

Kako vam se otvorila priča o Gospodinu S, nastavniku u državnoj školi u Bronksu?

Neko sam vreme radio kao nastavnik u Bronksu, u jednoj školi koju je nekada davno pohađao Ralf Loren ili tako neko, u vreme kada su u tom kraju živeli Italijani i Jevreji. To je za mene bilo prilično šokantno iskustvo na svim nivoima, tako da sam jednostavno morao da nešto napišem o svemu što sam doživeo, u nadi da bi čitava priča mogla da dobije kakav-takav smisao. Prva ideja bila je da napišem nekakvu srceparajuću priču o nepravdi i sličnim stvarima, ali sam vrlo brzo odustao od toga. Moja prethodna knjiga bila je o dosadi života i užasno sam se dosađivao pišući je, tako da sam odlučio da se sa ovom knjigom malo zabavim.

Humor je ključna reč

Šta ste čitali u to vreme?

Jedan od razloga bio je i taj što sam, pripremajući se, uzeo da ponovo pročitam Kafku i prvi put sam shvatio koliko je “Proces” u biti komična knjiga. U isto vreme, imao sam prilike da prvi put čitam Dikensa, koji me fascinirao svojim neverovatnim darom da zasmeje – bukvalno sam se valjao od smeha čitajući “Teška vremena”. Delovi “Teških vremena” posvećeni školama upravo su ona knjiga koju sam želeo da napišem, tako da sam nakratko bio odustao od pisanja jer nisam imao šta da dodam onome što je Dikens tako savršeno ismejao. U književnom smislu nisam imao nikakav razlog da napišem ovu knjigu. Na kraju se sve to svelo na ličnu potrebu da kroz pisanje pokušam da dam smisao jednom iskustvu.

Učitelj, škola, nasilje, Bronks, društvene mreže – to bi mogle da budu neke od ključnih reči “Čoveka koji nije imao pojma”. Šta biste dodali ovom nizu?

Ne znam. Prošlo je dosta vremena otkada sam radio na tom rukopisu, tako da se puno toga u međuvremenu promenilo. Humor je verovatno ključna reč, barem za mene. Ono što sam pokušao jeste da pre svega zabavim sebe kao pisca, a potom i čitaoce. Sve drugo – Bronks, nasilje, škole – samo je paravan za pokušaj da napišem nešto smešno. Roman je satkan od nekoliko scena koje se odvijaju prilično brzo. Glavni junak je praktično ubačen u vrtlog gluposti kojima na prvi pogled nema kraja.

Jedna od vaših najpoznatijih priča jeste “Šta zaista mislim o Vudiju Alenu”. Ima li nečeg vudialenovskog u “Čoveku koji nije imao pojma”?

Pomenuo sam Dikensa – rekao bih da je on bio prilično ozbiljan uticaj. Ipak, najveću inspiraciju sam našao u TV seriji “Falični pansion” (“Fawlty Towers”). Dok sam pisao roman, posle puno godina, ponovo sam odgledao seriju i odlepio sam od oduševljenja. Lik Manuela je, naravno, pozajmljen iz serije i nisam do kraja siguran da li je to što sam uradio baš legalno. Tu su takođe i novinarski tekstovi o gumenim sobama – “Njujorker” je imao odličnu priču. Na kraju, tu je i jedan od omiljenih filmova mog detinjstva, “Warriors” odnosno “Ratnici podzemlja”, kako je kod nas preveden.

Da li pratite savremenu američku književnost?

Pratim, pre svega roman, iako zbog prirode posla u poslednje vreme najviše čitam knjige za tinejdžere. Ima dosta pisaca koji su izvanredni. Gary Shteyngart je jedan od onih koje jako volim, iako nisam završio njegovu poslednju knjigu koja mi se nije dopala, ali su “Absurdistan” i “Russian Debutante’s Handbook” fenomenalno zabavni romani. Garyja volim i zbog toga što je prijatelj sa Zadie Smith. Jeffrey Eugenides, Jonathan Lethem i Jonathan Franzen jako su interesantni pisci. Moji đaci obožavaju R. J. Palacio i njene romane “Wonder” i “Julian’s Chapter”.

Koliko je odlazak iz zemlje uticao na vaše pisanje? Čini se da su onomatopeje i uzvici ostali isti.

Nisam siguran koliko su nekakve promene u mom radu rezultat toga što sam otišao iz zemlje, a koliko je sve to samo prirodan proces koji ima veze sa odrastanjem, starenjem, šta god da je u pitanju… Pisanje više ne shvatam toliko ozbiljno. U jednom periodu sam mislio da će mi pisanje biti nekakav poziv, ali sam baš u vreme pisanja ovog romana shvatio da se to verovatno nikada neće desiti. Takođe mislim da je ovaj rukopis, možda, bio nekakva prekretnica. Jezik je bio nekakva poslednja nit koja me držala vezanog uz matičnu kulturu. To se, čini mi se, prekinulo i pitanje je da li ću se ikada vratiti pisanju uopšte, a pogotovo pisanju na srpskom.

Sijetl kao fudbalski centar

Radite kao učitelj u Sijetlu. Kako to izgleda?

Sijetl je mali grad, tako da je ovde sve humanije i lakše nego u Njujorku. Lepo je ići biciklom na posao i uopšte živeti nekim laganijim ritmom. Živeo sam u Njujorku nešto više od deset godina, a sada sam već skoro četiri godine u Sijetlu. Uglavnom sam se bavio nastavnikovanjem, iako sam radio i svakojake gluposti s vremena na vreme. Usput sam i pohađao razne postdiplomske studije.

U belešci o piscu posle prve zbirke priča napisali ste da podržavate FK Crvenu zvezdu i Liverpul. Posle druge da navijate za Aston Vilu, a nakon treće – za Aston Vilu i Sijetl Saunders. Kakav se fudbal igra u Americi?

Sijetl je jedan od pravih fudbalskih centara. Saundersi u proseku imaju preko 35.000 gledalaca na utakmici, dok je derbi sa Portlandom uvek rasprodat, dakle sa skoro 70.000 gledalaca, od kojih su obično preko 5.000 gostujući navijači iz Portlanda. Sama igra nije na nekom nivou, ali to i nije toliko važno. Sport je i dalje u začetku, tako da još uvek nema toliko novca u opticaju. Navijači nisu kriminalci, već običan svet koji želi da uživa u utakmici. Šta mi je bilo zanimljivo? Kada sam poslednji put bio u Engleskoj, video sam da utakmice počinju da liče na američki fudbal, sa maskotama i sranjima. Kao da se Englezi trude da liče na američki sport. U Sijetlu se trude da liče na engleske klubove.