Tito je veliki državnik svog vremena

Vlasi se danas bavi advokaturom na Kosovu, slobodno putuje, jer kaže da bi ga nemogućnost putovanja uništila. Odvojio je malo vremena za “Novosti” i to ne kako bismo analizirali današnje političke odnose, već kako bismo se prisetili dana kad je stajao tik do Tita, kad je “najdraži sin naroda i narodnosti” poslednji put primao štafetu mladosti.

Gospodine Vlasi, čestitam vam prvo Dan mladosti. Da li ćete biti u Beogradu na nekom od obeležavanja nekadašnjeg praznika?

– Na žalost neću, jer kao advokat ne gospodarim svojim vremenom. Imam zakazano suđenje i moram se sutra pojaviti u sudnici.

Ove godine obeleženo je 30 godina od smrti Josipa Broza Tita. Kako vi, nakon svega što se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije, danas vidite period njegove vladavine?

– Kad govorimo o jednom periodu, o nečemu što se desilo pre više od 30 godina, to je već svakako deo istorije. Svaki događaj, sve što je čovek proživeo mora da se smesti u kontekst vremena. U ono vreme i za one okolnosti to je bilo ugodno. Meni je bila čast da budem predsednik omladinske organizacije Jugoslavije, prihvaćen od omladinskih organizacija svih republika i pokrajina u državi od 23 miliona stanovnika, sa toliko mlade populacije. O sistemu mi omladinci nismo odlučivali, ali je nesporno da je taj sistem, iako komunistički, socijalistički, jednopartijski bio mnogo liberalniji i bolji od poznatih komunističkih sistema – kineskog, sovjetskog…To je nedvosmisleno priznavao i demokratski zapad.

Ljudi se vraćaju Titu

A što se tiče Tita kao lidera zemlje?

– Što se tiče Tita iz ove perspektive, njega pre svega treba da analiziraju istoričari. On je kompleksna ličnost, ali nesporno veliki državnik svog vremena. Čovek koji je vešto vodio Jugoslaviju u vreme dok je bio živ. Ako se može govoriti o reformama u socijalističkim zemljama, onda su u Jugoslaviji bile sprovođene. Setimo se samo da je Jugoslavija od 1945. do 1948. bila uz Staljina. Pa je onda od 1948. do 1966. ceo politički i društveni život bio pod nadzorom službi bezbednosti, i onda je od 70-ih usledeo period liberalnog socijalizma. Vidimo da su bile provođene reforme koje su uvek imale za cilj više slobode, više demokratije. Taj je sistem davao osećaj sigurnosti i ravnopravnosti, kako kolektivne tako i individualne. Svi narodi i narodnosti, sve etničke zajednice osećale su se relativno ravnopravno, pojedinci takođe, nezavisno od toga da li je neko Srbin, Albanac, Slovenac. Taj osećaj jednakosti i ravnopravnosti razvili su nam Tito i taj sistem. Posle toga, kad su pukle nesreće i tragedije u procesu raspada Jugoslavije, videlo se koliko je značio taj osećaj ravnopravnosti i jednakosti – da ne možeš biti diskriminisan ili čak ubijen zato što si nešto drugo po naciji ili veri. Sad se toga sećamo, kao već ne tako bliske istorije, ali se sećamo. Jeste prošlo 30 godina, ali vredi se podsetiti.

Malo ili mnogo za valjanu analizu?

– Koliko ja znam, istoričari su po naučnim standardima utvrdili da se o nekom događaju, o nekoj ličnosti pravi vrednosni sudovi mogu dati posle 30 godina. Tako su npr. Britanci ustanovili da se posle 30 godina otvaraju razne arhive. Ne radi se ovde samo o vremenskoj distanci, nego o jednom izuzetno dinamičnom vremenskom periodu tokom kojeg su se desile dramatične promene ne samo na Balkanu nego i na planeti. I ljudi se vraćaju Titu, izlažu ga drugačijim vrednosnim sudovima, ali se vraćaju.

Tito je voljen više od roditelja, zatim je usledeo period odricanja i danas ponovo imamo neku vrstu povratka. Otkud?

– Posle smrti smo prvo imali idolopoklonike, a posle promena su ga se svi odricali. Postojala je manija pljuvanja i distanciranja od njega. Sad je pravo vreme za realne vrednosne sudove o tom periodu. Kakav je zapravo bio taj jugoslovenski model socijalizma? Zatim se sve izmenilo. Niko nije mogao da sanja da će sam generalni sekretar KPSS Gorbačov potegnuti okidač za rušenje socijalizma u SSSR-u. U Kini smo dobili socijalistički kapitalizam. Sad se oživljava potreba da se analizira kakvo je bilo Titovo vreme u Jugoslaviji, kako je on mogao da održi na okupu toliko različitih naroda sa unutrašnjim istorijskim i drugim protivrečnostima. Kako je uspeo u ono vreme da se nametne bez ikakve sile ili ucenjivanja, na jedan potpuno prirodan način kao pravi, neprikosnoveni lider nesvrstanog sveta. Tu je bilo preko 90 zemalja, ne možete da kažete da su sve zemlje na vlasti imale debile koje je Tito mogao da prevari, da ih fascinira. On je okupio taj svet koji je u žestokoj blokovskoj podeljenosti Istoka i Zapada igrao ulogu u očuvanju digniteta tih naroda koji su tek bili izašli iz kolonijalizma.

U regionu nema mesta za lidere

Ako te analize pokažu pozitivne rezultate, može li se očekivati ponovno uspostavljanje neke konfederacije ili nečeg sličnog?  Evo vidimo da su sastanci na državnim vrhovima sve češći, konkretniji…

– Tito je bio veliki državnik, ali je posle njega propao projekt Jugoslavije, koji je propao i 1941. godine, iako je ono bila parlamentarna demokratija. Tito je pokušao na drugim osnovama da je održi. Ideja o zajedničkim državama bivših jugoslavenskih naroda u bilo kojoj formi ne može da opstane, ali mogu da budu uspostavljene specifične veze, pre svega ekonomske saradnje, da to bude mini EU, da funkcioniše po pravilima EU-a kako bi se lakše pridružila drugim članicama Unije. Okretanje regionalnoj saradnji i nova politika koju vodi predsednik Hrvatske Ivo Josipović u cilju veće regionalne povezanosti sa zemljama sa prostora bivše Jugoslavije očigledno će doneti koristi svima, pa i samoj Hrvatskoj. Nije to težnja za oživljavanjem neke Jugoslavije, ali jeste za uspostavljanjem normalnih odnosa na dobrobit svih.

Kako u tome vidite srbijanskog predsednika Borisa Tadića?

– Tadiću se ta ideja približavanja sa zemljama regiona sviđa, ali on je u jednom procepu, između radikalnih i nacionalističkih snaga u Srbiji o kojima mora da vodi računa i njegove ambicije da Srbija ima nekakvu lidersku poziciju u regionu. Niko ne može da ima tu poziciju na prostoru bivše Jugoslavije, a naročito ne Srbija jer taj termin “liderska pozicija” kod svih izaziva neko gađenje. Milošević je hteo da ima lidersku poziciju, pa vidimo dokle je to dovelo.

Pa, donekle je i imao.

– Imao je, ali to nas je odvelo u katastrofu. Potrebna je veća povezanost u regionu i bolja saradnja, i tu nema mesta liderima.

Jedna od vaših neispunjenih želja je da budete ambasador Kosova u Beogradu. Za početak tu ćete funkciju obavljati u Podgorici?

– Da, ali to je samo zaobilazni put do Beograda.