Za “ovu” Jugoslaviju

Ići ka izvoru – tu je, mislim, sav “smisao“ nadrealizma…

Dušan Matić, Andre Breton iskosa, Nolit, Beograd, 1978.

 

Moderna misao na sred puta se koti.

Koča Popović, iz poeme Presni diviti, 1932.

 

Oni imaju svoje aPSAne, svoje aKERane, svoje aherone, svoja kazaništa ni za šta, svoje štaledije za svoje trage, svoja lažališta za slatke drahme i medne kohmedije, i spomenice za svoje akamedske menice, i mediteranske nice za svoje uterinske ptice. Oni imaju svoje uniformitete i perverzitete, svoje univerzitete, svoja svemučilišta, svoje galone, svoje diplone i svoje salome, svoje herone i svoje baroje, svoje barove i svoje kaparee, svoje katede i svoje katedre. Oni imaju svoje geštapove i svoje palicije, svoje drektektive i svoje delteldinge sa četiri lista. Oni imaju svoje premiere i svoje replize, i svoje monaške lize, svoje sahertorte i svoje lakovane mazočizme. Oni imaju svoje lojdove i svoje fordove, svoje lordove i svoje fiordove. Oni imaju svoje mlinove i svoja planove, svoje plinove i svoje klanove. Oni imaju svoje koktejlore, svoje zaplate i svoje palate i svoje plaže i svoje aplanaže. Oni imaju svoje PSArme, PSArmopevce, svoje ptopove, svoje šaltere i svoje ritere, svoje teze, svoje viteze, svoje proteze, svoje hipoteze i svoje mitraljeze. Oni imaju svoje katance i svoje lance, piramide i piramadone, i dansfinge i kamatedrale, i svoje anale i suecke kanale, svoje rituale i arhimandrile. Oni imaju svoje dogme i svoje sumnje, svoje skepse, svoje sepse, svoje pse, svoje SE i svoje JA. I svoje trobnice i svoje gvornice, svoje grobove i svoje robove, svoje pare i svoje gropare. Svoje JE i svoje SA. Oni imaju. Oni imaju naše nemanje. Naše NIJE i naše BEZ.

Ali mi imamo svoje pseće BIĆE, svoje vučje, svoje ljudsko BIĆEMO. I njihova stvar po sebi biće stvar za nas.

Marko Ristić, Turpituda, paranojačko-didaktička rapsodija (quasi una fantasia), 1933; izdanje sa crtežima Krste Hegedušića, Zagreb, 1938; zaplenjeno; reprint Liber, Zagreb, 1972.

 

Glavno mi je u životu: “I Proletbrigada“.

Koča Popović, Zapisi na marginama rata, BIGZ, Beograd, 1988; (zabeleženo 14. septembra 1984).

Danas, kada trideset godina nakon preciznog snimka “trenutka“ iz koga nam 1977. piše jugoslovenski[3] nadrealista i komunista Marko Ristić[4] zaključimo da i dalje živimo u istom (u pitanju su nominalne nijanse) “blokovskom, nasilničkom, militarizovanom, rasističkom, nacionalističkom, neofašističkom svetu u kome nema opstanka“[5], kao i da je rušenje jednog zida zazidalo, istovremeno, istim ciglama, na gomili i bez razlike, sva iskustva dosadašnjih revolucionarnih pokušaja, čini nam se više nego važnim vratiti se unazad, mnogo čemu singularnom iskustvu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije stvorene na principima revolucionarne, antifašističke borbe za narodno oslobođenje. Povratak Jugoslaviji, rođenoj u partizanskoj borbi naroda i narodnosti, koji su svoju pripadnost novoj naciji i novom, bez povratka na staro, iskazivali ne pripadanjem veri, naciji, tradiciji nego upravo prevazilaženjem svih postojećih determinanti i identiteta u potrazi za univerzalnim, nije samo poziv na povratak na staro. Naprotiv, Jugoslavija kao mesto samosvojnog iskustva iako verovatno danas predstavlja rukavac iz koga nema daljeg putovanja (putovanja u središte “te zemlje“), rukavac je na proplanku. Sa njega, naime, puca fantastičan pogled na ceo jedan iznova otkriveni krajolik: svet delovanja, akcija, pobuna, sukobljavanja, polemika, koje su prethodile gerilsko-partizanskom otporu i avnojevskoj deklaraciji kao nultim tačkama “organizacije do pobede“, određujući nesumnjivo njihovu trasu, pravac, kote. No idealni vidikovac zaklanjaju prolazne magline: aktuelne domaće ekspertize “jugoslovenskog eksperimenta“ završavaju šumom poricanja jugoslovenske singularnosti, ma koja bila njihova “grana“: izjednačavanje brozovske i staljinističke “diktature“ odnosno podvođenje svih “istočnoevropskih iskustava“ pod zajednički kontra-revolucionarni imenitelj “država-partija“ ili, sa druge strane, osporavanje ma kog revolucionarnog ili levičarskog predikata “jugoslovenskom istorijskom kompromisu“, uključujući i epidemiju novolevičarenja koje navrat nanos sklepanom “klavijaturom groze“ zapravo patetično rida o tome kako se “onda živelo bolje“. Uprkos svemu što nam zaklanja vidik, pogledajmo koje su demarkacione linije, linije razgraničenja jednog takvog politčkog pejzaža. Kada, čime, gde, počinje Jugoslavija u borbi stvarana[6]?    

Odgovor na ovo pitanje svakako nije jedan, niti jednostavan.

Da bismo videli gde su počeci partizanske borbe “za Jugoslaviju“, pođimo najpre od definicije partizanskog rata. Ako je partizanstvo pre svega drugo ime za gerilski, “nelegalni“ i “neregularni“ oblik borbe, šume njegovih jugoslovenskih, specifičnih “neregularnosti“ i diverzija svakako možemo potražiti i negde van koordinata prostora-vremena 1941–1945. Sa tih pozicija, u našem vidokrugu javiće se tri jaka stožera kroz koje se prelamaju svi dalji oblici revolucionarne borbe (partizanski rat) i njenih organizacionih  formi (DFRJ, FNRJ, SFRJ), a koje ćemo zajednički nazvati Jugoslavija, kao ime singularne, univerzalističke, “žive, otvorene i raskriljene“[7] ideje koja nije  tokom XX veka prestajala da traži svoju, lokalnu, privremenu formu.

Čvorišta tog kontinuiteta su[8]: 

1)    jak regionalni radnički borbeni pokret  XIX veka (u prvoj fazi pod jakim Marksovim uticajem i imperativom osnaživanja radničke klase i proletarijata) i početka XX veka (lenjinistički period osnaživanja partije) na području tadašnje Jugoslavije ili regija sa kojih je delovalo jugoslovensko stanovništvo (Trst, Beč itd.), uključujući sve oblike organizacije, povezivanja i akcija od kojih je veliki deo u ilegali, po zabranjivanju Komunističke partije Jugoslavije (štrajkovi, agitacije, propagandni materijali, radničke novine)[9];

2)    pojava jugoslovenskog nadrealizma (kao mesta strujanja i prelamanja najgušćih polemika  o dometima, pravcima i uslovima moderne levice koji su još uvek aktuelni. Ta modernost (jedna od glavnih preokupacija jugoslovenskih nadrealista), s obzirom na to da nema hronološku konotaciju, traje i danas;

3)    snažan antifašistički, antikapitalistički, emancipatorski[10] i s njim tesno povezani  antistaljinistički impuls i karakter jugoslovenske Revolucije i njenih revolucionara.

 Oni će dati:

1)    jugoslovensku partizansku borbu;

2)    administrativnu tvorevinu Jugoslavija kao jednu od mogućih, prelaznih formi [11] ideje Jugoslavija, kao i sve singularne, kvalitativne skokove ove ideje (otpor RezolucijI Informbiroa, samoupravljanje, društveno-svojinski odnosi, nesvrstanost).

Ono što spaja pomenute raznorodne izvore sa njihovim konkretnim obalama, terajući ih napred, nesumnjivo jeste njihov odnos prema nemogućem, odnosno borba sa pozicija nemogućeg. Tako ćemo zapaziti da je pozicioniranje spram nemogućeg prisutno:

1)    u preokretanju odnosa snaga jednog, primera radi, samoniklog štrajka tipografskih radnika Državne štamparije 1842. godine u Beogradu, u štrajku radnica fabrike bombona i slatkiša 1871. u Ljubljani, pobuni mornara u Kotoru koji na svojim brodovima ističu crvene zastave 1918. (i od kojih četiri “crvena komandira“ bivaju osuđena na brzu smrt streljanjem), generalnom štrajku željezničara Jugoslavije 1920, štrajku 900 brijačko-vlasuljarskih radnika gotovo svih frizerskih salona Zagreba 1939[12], ili drugih oblika sponatnog i organizovanog otpora i prevratničkog delovanja sa pozicija “bili smo ništa postanimo sve“.

         – u otelotvorenju mnogobrojnih radničkih novina u ilegalnim uslovima, zaplenjivanih  najčešće već posle prvog broja, i nastavljanih pod drugim imenima, kao i u svim propagandnim materijalima, lecima, brošurama, knjigama, ilegalnim političkim okupljanjima, raznim radničkim društvima u periodu XIX i s početka XX veka.

Ovde je nezaobilazno pomenuti brošuru Naša sporna pitanja, Manifest opozicije Komunističke partije Jugoslavije iz 1920, kao snažan kritički akt “komunističkih drugova i drugarica Beograda, Sarajeva, Zagreba i unutrašnjosti“ upućen sedištu III internacionale, a u cilju emancipacije od “diktata manjine“, udaljene i otuđene partijske hijerarhije koja unosi zabunu u lokalne jugoslovenske datosti revolucionarnih priprema, a koji počinje sa “nemogućim zahtevima III internacionale“.

“Želeći da Internacionala bude isključivo njihov organ, ruski su boljševici izdiktirali na II kongresu statut i uslove za članstvo u III internacionali koji će se u primeni pokazati savršeno nemogućim, a za posledicu će imati jedino opšte cepanje svih oblika radničkih organizacija u svim zemljama.“[13]

2)    Nemoguće je u srcu jugoslovenskog nadrealističkog delovanja, a upravo i u imenu  centralnog nadrealističkog časopisa pokrenutog 1930. godine u Beogradu (Nemoguće/ L’impossible) kroz koji se prelamaju osnovne linije borbe nadrealističke grupe ili kako to nadrealisti kažu, borbe “nemišljivog i mišljivog “[14], nadpostojećeg i postojećeg, “raslobođavanja“ dogmatske Levice, delovanja na nju vraćanjem na delovanje “iz nje izvan nje“[15].

3)    Mišljenje nemislivog stoji takođe u svakom antifašističkom, ali i antistaljinističkom otporu. Tako, koliko su nemisljivi slogani tipa “Bolje grob nego rob“ izgovoreni kao spontani odgovor masa na kapitulaciju jugoslovenske vlade marta 1941, toliko je nemisliv i Bilans sovjetskog termidora – prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji staljinskog terora Živojina Pavlovića iz 1941, koji predstavlja jednu od najautentičnijih kritika staljinizma u svetskim razmerama.[16]

Kao zadati slap, neminovni tok u koji se slivaju prethodni izvorni uticaji, jugoslovenska partizanska borba je i sama logična posledica mišljenja i prakticiranja politike nemogućeg[17]. Na ovom mestu je upravo nemoguće ne pomenuti knjigu Miklavža Komelja Kako misliti partizansko umetnost? (Ljubljana, Založba /*cf., 2009) kao jedan od najdragocenijih dokaza da je ideja Jugoslavije i borbe za tu ideju postoji sve dok se o njoj (uvek iznova) misli. Zastupajući tezu da partizanska umetnost, nastala u srcu partizanske borbe, zauvek pomera koordinate mogućeg i nemogućeg, postojećeg i nepostojećeg, opstajući u dijalektici praznog prostora, preloma između onoga što jeste i onoga što će tek biti, Lotreamonovog (Lautreamont) imperativa “da će poeziju, baš kao i slobodu pevati svi“, (zajedno sa onima kojih više nije, da novih bude), ova knjiga na najautentičniji način svedoči o singularnosti jugoslovenskih partizanskih borbi koje su zauvek otvorile perspektive nemišljenog, nedomišljenog, zauvek nedovršivog (rezervoara ) “stvarnosti koja se menja baš kao samo umetničko delo“[18].

Na kraju, administrativno otelotvorenje i prolazna, državna forma ideje Jugoslavije i svih prethodnih pritoka i uticaja nije mogla ništa drugo nego da  i sama nikne na pragu nemogućeg, države “sa 5 lista“ koja je izašla iz okvira svih postojećih mogućih paradigmi “socijalističke države“, iskušavajući  sopstvenu nemogućnost po cenu najžešćih unutrašnjih preloma i protivrečnosti, do “dokinuća“[19].

Tako ćemo zaključiti da je jugoslovensko iskustvo dijalektička sprega singularnih iskustava: potpuno novog nadrealističkog promišljanja uslova levice s jedne strane, antistaljinističkog imperativa s druge, i striktno lokalnih datosti.

Ako su pomenute tri (a ima ih svakako mnogo više) tačke početni reperi revolucionarnog političkog pejzaža Jugoslavije, koji sa mesta naše trenutne osmatračnice prerastaju u partizanski rat i večnu borbu (za) Jugoslaviju (uključujući njenu, administrativnu, državnu formu), drugo ime “neprekidnog osvajanja dijalektičkog prostora slobode“, odnosno jedne dugačke partizanske, iregularne borbe (koja još uvek traje), čini nam se da se ceo horizont “skuplja“ i jasno očituje u  jednoj tački: figuri singularnosti, stremljenja i strujanja dijalektike jugoslovenskog nadrealizma, kao amblematske, paradigmatske par excellence figure Nemogućeg, koju baš iz tih razloga stavljamo u centar ovog mogućeg petokrakog horizonta obeleženog velikim transparentom slobodnog stiha Jugoslavija: partizanski rat – administrativna nužnost – nadrealizam – antistaljinizam – lokalne datosti radničke borbe.

“Najzad, posle tadašnjih političkih događaja i kraljevske diktature (1929), stvari su krenule brzim tokom: 1932. više hapšenja i dve osude na robiju, od tri do pet godina, od strane Suda za zaštitu države – tadašnji ’specijaliteti kuće’. Tako je postalo jasno da su dijalog nadrealizam–marksizam, Duh–Revolucija, spor između ’treba promeniti život’ i ’treba preobraziti svet’, u to vreme u nekim zemljama, postali drama socijalne borbe, a ne samo, kao na drugim mestima, gotovo samo teorijska rasprava. Nadrealizam, jedna posebna[20] forma nadrealizma, dobila je u toj borbi jednu ozbiljnu notu i tako ušla u našu istorijiu“, reći će Dušan Matić, u knjizi Breton iskosa (Nolit , Beograd, 1978), dopisujući se “toliko godina kasnije“ sa svojim francuskim drugovima o nadrealizmu, pokušavajući da dotakne baš tu singularnost kojom se jugoslovenska nadrealistička grupa razlikovala od matične, francuske i na neki način “nadstvarnovala“ njenu stvarnost, ili kako će to u jednom pismu Matić reći “znala nešto više nego francuski nadrealisti“.

Jugoslavija je tako postala jedina zemlja na svetu u kojoj je jedan aktivni nadrealista postao komandant Prve proleterske brigade i šef Generalštaba Jugoslovenske Narodne Armije (Koča Popović), odnosno zemlja čiji je nekadašnji ambasador nadrealista (u Parizu, Marko Ristić), na kraju svoje karijere sasvim nadrealistički dosledno i odgovorno, pisao poetsko-politički telegram vanzemaljcima[21] “u cilju prevzilaženja trenutnih političkih kriza na zemlji“.

“ (…) UNIVERZALNI SMISAO I ISTOVETNOST SVOJE LJUDSKE SUDBINE (…) U CILJU OSTVARENJA JEDINSTVA ČITAVOG LJUDSKOG RODA (…) KAO PREDUSLOV JEDNE NEISCRPNE GALAKTIČKE BUDUĆNOSTI STOP (…) JER ĆE SVEST POBEDITI MEĐU ZVEZDAMA.“, Radiogram, Vjesnik u sredu, broj 452–453, 1. januar 1961.

Kako je jugoslovenski nadrealizam zapravo predstavljao specifični koridor proboja, “dijalektički poliskop“[22], neprekidnu borbu za slobodnu teritoriju strujanja između borbi: dogmatskog i otvorenog komunizma, socijalističkog realizma i modernizma, istorijskog i dijalektičkog materijalizma, filozofije-nauke i(li) poezije u izgradnji nove svesti, borbi za prevazilaženje proste teorije odraza (ma koje stvarnosti) i neprekidne dijalektike postojanja, nadpostojanja i postajanja, preokupiran modernom[23] (jugoslovenskom) misli, nije čudo što je bio napadan, i odbacivan sa svih strana.

“ (…) Ondašnje društvo osetilo se pogođeno od nadrealizma više nego od levice. Imali smo utisak da je javnost, naročito ona koja nije bila sklona levici, osetila u nadrealizmu veću opasnost od socijalne literature. (…) Na levici su nas stavljali u tabor desnice i obratno, a na desnici su nas smatrali levičarima; (…) Neposredno posle izlaska ’Položaj nadrealizma u društvenom procesu’, došli smo do uverenja da postajemo sve opasniji za levicu, jer smo imali uticaja na mlađu generaciju, posebno onu koja je bila obrazovanija. Levica je želela to da prekine. Na levici je međutim došlo do neke vrste razlaza. Ona nije bila jedinstvena u odnosu na nas, što nas je ohrabrivalo.“, Đorđe Kostić, U središtu nadrealizma, Sukobi, Biblioteka grada Beograda, 1991.

Osuđivan i sleva i zdesna, optužen za „imposibilizam“, jugoslovenski nadrealizam najviše je kritikovan baš sa pozicija tradicionalne levice.

“Nekritične kritike“ (na pomenuti Nacrt za fenomenologiju iracionalnog), kako ih je nazvao Koča Popović u Hronici lumbaga ili slavenskoj bindi, dolazile su čak i od “strane najvernijih“, na primer revolucionara Dušana Nedeljkovića, Matićevog prijatelja i saborca, koji u tekstu Jedna himna imposibilističkoj filozofiji kaže da je ovo „knjiga koja samo navlači dijalektičke rukavice[24]“, dok bi se njeni autori “mogli nazvati imposibilistima“, da bi na kraju, paradoksalno, karikirao ono što je zapravo tačka oslonca celokupnog nadrealističkog “stajanja na litici“. “Kako pomoći nemogućem da se iz mraka materije, tj. podsvesti rodi?“ “I moćno blešti i zveči ovo duhovno oružje u neredu zamahnuto za Nemogućim“? Uočićemo da Nedeljkovć upravo napada “pozociju nemogućeg“ na kojoj su jugoslovenski nadrealisti bazirali svoju tačku opstanka.

Sve ove polemike još jednom potvrđuju potrebu vraćanja izvorima revolucionarne borbe i misli u Jugoslaviji, pokušavajući da promislimo njihov kontinuitet i diskontinuitet. Jer sa druge strane, pletivo jugoslovenske, dijalektičke singularnosti na kojoj insistiramo, ne bi nikada bilo moguće da nije bilo udela i te tradicionalne, marksističke, ali antistaljinističke levice[25], koja se otvoreno suprotstavlja nadrealizmu, a čiji lenjinistički deo dragoceno predstavlja Dušan Nedeljković, filozof, prevodilac , upravo pokretač “Biblioteke marksizma–lenjinizma“, septembra 1943, u selu Trnavi, na Majevici, u partizanskoj bolnici gde se ”posle Sutjeske, teškom sepsom, kao posledicom šrapnelskih rana”, našao prikovan i skoro nepokretan (…)”zaboravljajući, uz nacrte ove biblioteke, na rane iz kojih je gnoj nezaustavljivo točio”[26] (D. N., Lenjin i filozofija, Naučno delo, 1969)

Tako se kroz jugoslovenski nadrealizam možda najbolje uočava borba svih, čak i danas aktuelnih tendencija levice. Konsekventna forma angažmana za jugoslovenske nadrealiste ostala je  dvostruka : u periodu 1941–1945, ubijanje neprijatelja poezijom (Ristić)[27] naspram potezanja hladnog oružja, za nadrealiste je do kraja ostala dijalektička bitka.

”Tako da počev od izvesne tačke (…) izvesna kao nepogrešivost misli misao koja, ma koliko sanjala, ne može da ne dopre do buđenja, do tog i tog šamara, do te i te puške(…) koje je oslobođenje.“[28]

Ili kako to Đorđe Kostić[29]u knjizi U središtu nadrealizma kaže: ”Zvanična levica je prihvatila nadrealiste, kao revolucionarne aktere, ali ne i nadrealizam.“

Pogledajmo na kraju kako sami jugoslovenski nadrealisti definišu partizansku borbu i narodnooslobodilački rat u kome su mnogi od njih i sami učestvovali:

”Mislilac i kulturni radnik, marksista i partijski borac, čovek kome je uistinu na levoj strani grudi kucalo srce pravog čoveka, šta je drugo, pod navalom fašizma, u životnoj negaciji te negacije života mogao postati Veselin Masleša do partizan? Partizan. To je ta reč kojom možemo, čistom i neistrošenom, blistavom, da dostojno pozdravimo mrtvog druga Vesu Maslešu, odavde sa ove rumene obale novog života, koja je iz partizanstva izrasla kao što rastu koralni sprudovi, spasonosna, ponosna, čvrsta. Izronili smo iz ludog vrtloga u moru guste crne lave rata i ropstva. Ovde počinje naše kopno spasenja i budućnosti, stvoreno blagodareći partizanima, i samo partizanima. Najlepša reč. Tim blistavija, tim čistija, što su je više klevetama okušali da uprljaju.“

Marko Ristić, Objava poezije, Na dan dvogodišnjice smrti Veselina Masleše (poginuo na Sutjesci), Srpska književna zadruga, Beograd, 1964, str. 269.

” (…) Ideja bratstva i jedinstva naših naroda, ta ideja kojoj je narodnooslobodilačka borba prvi put u istoriji tih naroda dala konkretnu sadržinu, ta ideja koja kroz našu veliku socijalističku Revoluciju postaje stvarnost, ta ideja baš time što je sada stvarnost, predstavlja dijalektičku revolucionarnu negaciju licemerne ’aleksandrovske’ ideje ’integralnog jugoslovenstva’, koje je, kao maska velikosrpskog hegemonizma, u stvari predstavljala podjarmljivanje svih naroda Jugsolavije (što znači i srpskog), dakle, prirodno negaciju jugoslovenstva. Bratstvo i jedinstvo je socijalistička i nacionalna negacija te reakcionarne nacionalističke negacije jugoslovenstva.“

Marko Ristić, Objava poezije, iz teksta ”O jedinstvu našeg kulturnog života“, Srpska književna zadruga, Beograd, 1964.

“ (…) Ne prestajući u sebi da se divimo prostornoj stvarnosti slobodne teritorije. To da je tek osvojena sloboda, opipljiva, da je to ova zemlja, šumarak, potok, partizani pred nama, njihovo oružje – bilo nam je i drago i prisno i neobično.“

Oskar Davičo, S Markosovim partizanima, Prosveta – Beograd, Svjetlost – Sarajevo, 1969, str. 67.

“Začelje je, u istoj liniji, sa čelom kolone prošlo kraj postrojene grupe partizanki (…) One su bile sve jednako obučene, u prepravljeno englesko vojničko odelo. Oružje im je bilo, možda, ujednačenije no u boraca iz Amudare, ali ipak dovoljno raznorodno da se sa sigurnošću moglo reći: – Partizanija, ona stara, draga, prava!“

Oskar Davičo, S Markosovim partizanima, Prosveta – Beograd, Svjetlost – Sarajevo, 1969, str. 95.

“11. V 1943, Kovren. Prilikom mog kratkog boravka u Kruševu svratio sam sa Pekom i Radovanom do Nazora (…) Pričao nam je i o ’Partizaniji’ – partizanskoj državi. ’Nazvaće se i može se nazvati Jugoslavijom tek kad bude obuhvatila i Bugare.’ Posle pričam Crnom ono o ’Partizaniji’. On ne prima. Zašto? Kako Stari razume! (…) Iznad naslova Partizanija, napisao je ’Utopija’. Dakle zna. A šta bi tek video kada bi bio bliže ljudima i događajima!”

Koča Popović, Beleške uz ratovanje, BIGZ, Beograd, 1988, str. 132.

Najlepša reč iz koje rastu koralni sprudovi slobode; prostorna stvarnost slobodne teritorije; raznorodnost u borbi koja je jednoj ideji (jugoslovenskoj, kosmopolitskoj) dala konkretnu sadržinu – obrise države nedržave, Utopije, Partizanije, Jugoslavije – samo su neke odrednice jugoslovenskog, partizanskog, proleterskog tipa ratovanja, kojoj su se priklonile sve  emancipatorske snage trenutka, odlučne da zauvek, poput najtvrđeg nadrealističkog zaveta, rade na “beskompromisnom, neprestanom osvajanju slobode“. “Ceo jedan svet protiv celog jednog sveta(…) na putu konkretizacije čoveka.“[30]

U želji da uočimo kontinuitet jugoslovenskog partizanskog duha borbe i Revolucije, prilažemo sledeće redove:

Pozicija nadrealizma

Svet beskonačne dijalektike i dinamičke konkretizacije protiv sveta mrtvačke metafizike i apstraktne zadrigle statičnosti. Svet oslobođenja čoveka i nesvodljivosti duha, protiv sveta represije (…). Svet neodoljivog nekoristoljublja protiv sveta posesije, konfora i konformizma, kukavne lične sreće, osrednje sebičnosti, svih kompromisa (…) 

Svesni čovekovog pozložaja u svetu, svesni svih isprepletanih odnosa koji se iz toga rađaju, svesni i onih presuđujućih determinanata koje uslovaljavaju tu svest, uvereni da samo jedna tačka gledišta postoji, ekstremna i dijalektička[31], i samo jedna moralna delatnost, ona koja se podvrgava determinizmu postojanja, rešeni da svako pitanje iscrpimo do njenih krajnjih posledica, mi znamo da je revolt izraz i svest uzrok i posledica tog konflikta u kome fatalno učestvujemo, mi dakle znamo da nemamo da biramo i da nas ništa ne bi opravdalo ako iz svega toga ne izvučemo sve konkretne i krajnje posledice.

U Beogradu, 23. decembra, 1930.

Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Bane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Koča Popović, Marko Ristić

Od trinaest potpisnika uvoda u Neomguće , dvojica su[32] izostala u potpisivanju Pozicija nadrealizma za koje Ristić kaže da znači “eksplicitno (iako kamuflirano)[33] opredeljenje nadrealista za socijalističku revoluciju“[34].

Od njih jedanaest, mahom svi su, od objavljivanja Pozicija nadrealizma, zatvarani i hapšeni[35]. A svi su imali direktne[36] ili tangentne[37] veze sa partizanima.

S obzirom na to da reč partizan[38], osim gerilskog borca, označava i nekoga ko se bori za neku stranu, neopozivo bez odstupanja[39], što je u pojedinim jezicima dobilo savremenu govornu praksu označavanja pristalica političkih partija (sa predznakom politički: political partisan; partisan politique) , navedimo i sledeći pasus:

“Leta 1931. godine mi smo otvoreno iskazivali negativne stavove prema postupcima koji su još uvek, na primer u francuskoj grupi, bili osnovno sredstvo njegovog manifestovanja. Đorđe Jovanović, koji je od svih nas bio najburnije kolebljiv (prim. autora finansijer nadrealističkih izdanja), pričao mi je kako je, prilikom posete svom ocu u Skoplju, javno na nekim skupovima govorio o socijalnoj revoluciji, o akciji Komunističke partije, o društvenom preobražaju. Pričao mi je kako je on sa nekim mladim ljudima u Makedoniji pokušao da organizuje kružoke po našem uzoru u Beogradu. Ali kada se vratio u Beograd shvatio je da se opet mora vratiti nadrealizmu, kako bi naš nadrealizam, izmenjen samokritikom (kako je govorio), uključio u aktivnost levice kao novo sredstvo njenog rada, i to u onom delu koji je zadirao u propagandu i ilegalnu akciju. Naravno sve se to radilo bez kontakta sa partijskom organizacijom, jer nje nije bilo na vidiku. Mi smo bili ta partija koja je nikla iza nas[40]…“

Đorđe Kostić, U središtu nadrealizma, Sukobi, Biblioteka grada Beograda, 1991.

Prihvatiti danas “buđenje materije“[41] jugoslovenskog nadrealizma, baš kao i Jugoslavije, njihove novine i samosvojnosti , znači prihvatiti misliti iznova singularnost koja se iz materije navedenih istorijskih sekvenci rađa: kako iz “zapisa otvorene ideje“ nadrealizma tako i iz kontinuuma Jugoslavija. To znači prihvatiti da je “(…) Kao biser današnja misao mutna, ali čista. Kao najveća morska dubina, bistra i ipak neprovidna, teška.“[42]

Baš kao i nadrealistička kolektivna poema Zarni Vlač Dušana Matića i Aleksandra Vuča iz nadrealističke publikacije Nemoguće (1930), a  koja  će nam potvrditi da se iz teškoće, transformacijom rađa novi, toliko nužni i toliko slobodni jezik. Koji tek treba naglas čitati.

Zarni Vlač

1.

rekom kućujem zid

i gorki hleblavi jed

crvavim hleblavi jed

danaću kad nemam kud

kroz noćavi tupi vlač

jezaću kad nemma šta

kroz jatni travni plač

znaj

kako te joštujem višujem tujem samujem titujem

stid

znaj

kako sam lešni letni rudni razbijni padni

drug

i jutraj perjaj evo već većuje mrak

goli se čudni strah i molni zeleni hod

evo evuje dah i leduje goreći brod

ja lešno živ

ja lešno živ

(…)

ciglan plamen sam iglan

 

---

[1] Što se tiče izvora partizanske borbe na samom početku treba napomenuti da ovaj tekst nema nikakvih naučnih pretenzija. Naprotiv,  na tragu  nadrealističkih repera, on predstavlja samo jednu varijaciju mišljenja u neprekidnom dijalektičkom razvoju, uz, kako bi to nadrealisti rekli, “sve posledice“.

[2] Za “ovu” Jugoslaviju “Kad ne bismo živeli baš u ovom trenutku, na ovoj Planeti, kakva je danas, u ovom blokovskom, nasilničkom, militarizovanom, rasističkom, nacionalističkom, neofašističkom svetu u kome nema opstanka, nama, narodima Jugoslavije, van Jugoslavije, van jugoslovenstva – i nikakva nas republička državnost neće i ne može spasti – ja bih se možda internacionalistički dosledno, proglasio ’građaninom sveta’, to jest Utopije. Ovako Jugoslavija mi izgleda, i još dugo će to biti, jedina naša, minimalna i maksimalna u isti mah, neizbežna i nezibežno relativna stvarnost.”-prema knjizi Marka Ristića Politička književnost, ZA OVU JUGOSLAVIJU, 1944–1958 (Naprijed, Zagreb, 1958), koju Ristić pominje u knjizi Za svest (Nolit, Beograd, 1977) u tekstu-pismu Politici, objavljenom 27. aprila 1971. pod nazivom Popis je završen.Integralna verzija pisma objavljena je na sajtu Edicija Jugoslavija http://www.edicijajugoslavija.net/.

[3]              Insistiranje na jugoslovenskoj orijentaciji iskri nadrealizma koje će u Beogradu (negde između 1924. i 1931)  bljesnuti i razgoreti “vatrometom Revolucije“, od presudne je važnosti u vremenu revizionističkog nacionalidentitarnog terora aktuelnih državica “regiona”. Tako se danas isključivo govori o “srpskom“ ili, u najboljem slučaju, “beogradskom““nadrealističkom pokretu“. Ako se zna da su jugoslovenski nadrealisti svojim eksplicitnim  poetsko-političkim akcijama (o “izjednačavanju poetskih i revolucionarnih konkluzija“ videti, između ostalih, Marko Ristić, Moralni i socijalni smisao poezije, iz knjige Istorija i poezija, Prosveta, Beograd, 1962) maštali o “himeričkim snovima o mogućnosti jedne univerzalne zajednice svih ljudi“ za koju je Jugoslavija bila istinsko uvežbavanje, kao i da se po pitanju dileme prerastanja u pokret ili priključivanja nadrealista (ali “ne i nadrealizma“) polju direktne političke akcije, njegovi pripadnici nikada nisu sasvim složili , jasno je da se radi o grubom odstupanju od osnovnih puteva koje su jugoslovenski nadrealisti pred sebe stavili: upravo časopisem Putevi, koji sa Milanom Dedincem i Dušanom Timotijevićem pokreće Marko Ristić 1922. u Beogradu, preko časopisa Svedočanstva 1924. i dalje.

[4]              Marko Ristić, jedan od trinaestorice potpisnika uvoda u Nemoguće, časopisa iz 1930. godine, kao i nekoliko meseci kasnije Pozicije nadrealizma (koje će policija zapleniti i zabraniti, a neke od njenih potpisnika će ona stajati i zatvora). Pored Milana Dedinca (poema Javna ptica, 1924), Aleksandra Vuča (poema Krov nad prozorom, 1926) i Dušana Matića, među prvim je neimarima nadrealističke borbe izraza. Godine 1945. odlazi za ambasadora FNRJ u Pariz, čime i pored čvrstog nadrealističkog zaveta o “vlasti bez dolaska na vlast“ predstavlja onu struju nadrealista koja je smatrala da je privremeno obavljanje državnih funkcija u FNRJ zadatak od najstrože važnosti. Ubrzo će se pokazati da su jugoslovenski nadrealisti svoj zavet privremenosti i održali: Marko Ristić se posle isteka diplomatskog mandata bespovratno vratio književnosti, dok je Koča Popović dao ostavku na dužnost člana Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije 4.11.1972. Neposredno pre toga, u neautorizovanom intervjuu u reviji Front, 19. maja 1972, odbijajući razgovor na temu “Kazivanja jedne generacije“, reći će : “Ne drugovi, zaista ne mogu (…) Ja sam nadrealista, vi to shvatate?“ (Koča Popović, Nadrealizam i postnadrealizam, Prosveta, Beograd, 1985, str. 182). Upravo opredeljivanje nadrealista “Za Jugoslaviju“, u kretanju i promeni, a ne u usidravanju i izdaji (sopstvenog kreda), jedna je od tema kojoj pokušava da se približi ovaj tekst.

[5]              Vidi fusnotu broj 2

[6] Jednako složeno pitanje, kada Jugoslavija prestaje i nestaje, pitanje njenog trajanja zaslužuje svakako  poseban osvrt

[7]              Koča Popović, Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog i Hronika lumbaga, Prosveta, Beograd, 1985.

[8]              Na debati pod nazivom “Mišljenje Jugoslavije“, održanoj marta 2010, u Zagrebu, ove teze smo u kraćoj formi već izneli.

[9]              Npr. Рaдниk–Radenik–Delavc, prvi socijalistički list u regionu, kao i mnogi drugi radnički glasnici koji su usledili.

[10]            Tako ono što suštinski razlikuje jednog partizana nadrealistu Koču Popovića, Đorđa Jovanovića, Oskara Daviča, učesnike NOB-a, od pripadnika francuskog Pokreta otpora, nadrealiste Renea Šara (René Char), jeste mala proleterska zvezda na kapi jugoslovenskog partizana, tj., prema kazivanju učesnika NOB-a, to što je bez te zvezde osvajanje slobode italijanskih i francuskih partizana, značilo još uvek “osvajanje slobode samo za neke, i ne za sve“, a što je bio  ultimativni cilj jugoslovenske komunističke revolucije kroz partizansku borbu.

[11] “Činjenica npr., da smo komunisti, činjenica da smo Jugosloveni, činjenica da iz toga za nas proističu izvesne vrlo realne, i nesumnjive u svojoj relativnosti, jasne političke obaveze, to nije nešto odvojeno od utopijske zamisli onog humanističkog morala budućnosti koja neće znati ni za države ni za političke stranke, ni za obaveze koje pojedincu današnja realnost nameće. Svesno primanje tih obaveza nije nešto što nema veze sa najsmelijim, himeričkim snovima o mogućnosti jedne univerzalne zajednice svih ljudi, jedne kosmopolitske ljudske kulture.“

Marko Ristić, Objava poezije, iz teksta “O jedinstvu našeg kulturnog života“, Srpska književna zadruga, Beograd, 1964, str. 278.

[12]            Iz Hronologija radničkog pokreta SKJ 1919–1979, Narodna knjiga, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1980.

[13]            Između ostalog, u ovom lucidnom dokumentu se kaže: “U radniku se izradio čovek koji misli, koji u svojoj partiji hoće da se pita i da odlučuje i koji u njoj nikakvu tiraniju neće da trpi. Marks je odavno rekao da dok su svi dosadašnji pokreti u istoriji sveta bili pokreti manjina u korist manjina, socijalistički pokret je pokret ogromne većine u korist ogromne većine. Za ostvarenje velikog dela preobražaja društva nužno je stvoriti socijalističku partiju ne kao usku sektu nego kao partiju širokih, organizovanih, klasno razvijenih masa… (…) Pod vidom borbe za diktaturu proletarijata zavodi se jedna bezočna diktatura vođa nad proletarijatom. (…) Apsurdno je da jedan inostranac, koji nema neposrednog dodira sa socijalnim i političkim životom jedne zemlje, koji u njoj ne živi, ne izučava njene probleme i ne oseća njen duh, spolja propisuje šta da se radi i kakva politika da se vodi.  (…) Da bi se omogućilo da široke mase ljudi nejednakog znanja i shvatanja vode jednu politiku potreban je trajni ogromni duhovni rad, potrebna je najpunija unutrašnja sloboda duha (…) Ovo našim ruskim drugovima mora biti jasno – otvoreno rečeno.“ – Manifest opozicije Komunističke partije Jugoslavije , 1920.

[14]            Termin iz Nacrta za jednu fenomenologiju iracionalnog, Ristić, Popović, Nadrealistička izdanja, Beograd, 1931.

[15]            Iz pisma Koče Popovića, Aleksandru Vuču od 12. avgusta 1931, koje počinje sa: “Poređenja nema između jedne utvrđene, dobro poznate i tačno ograničene levice i iste takve desnice.“ – Koča Popović, Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog i Hronika lumbaga, Prosveta, Beograd, 1985.

[16]                   Za razliku od tada usamljenih eseja Andrea Žida (André Guide) Povratak iz SSSR-a, 1936, i romana Artura Keslera (Arthur Koestler) Pomračenje u podne, 1940, Pavlovićev skrajnuti spis je retka, glasna i zvonka optužnica, pisana u formi svojevrsnog narodnog suđenja onome koji je započeo sa insceniranim procesima likvidacije. Spis počinje dugačkom i neverovatno preciznom (za te, ali, pokazaće se, i za mnoge godine kasnije) listom uhapšenih, proganjanih, ubijenih, obraća se direktno Staljinu, a zatim nekoj zamišljenoj poroti: “Ako je to socijalizam, za šta smo se mi drugovi borili“!! U pitanju je atentično antistaljinističko štivo napisano u jednom dahu, kao akt gromoglasnog odbijanja staljinističkog terora, pred svesni odlazak u smrt jednog doslednog komuniste, koji se za potrebe štampanja ovog dela vratio 1941. iz Pariza, znajući da nigde, osim u istinu, nikada više neće otići. (Iz knjige Bilans sovjetskog termidora – prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji staljinskog terora, II izdanje, priredio i priloge napisao S. Gavrilović, Izdavački centar Kadinjača, 2001)

[17]“Misliti i praktikovati politiku nemogućega, politiku prevazilaženja postojećeg stanja, u situaciji u kojoj je kao u slučaju jugoslovenskih partizana neprijatelj neusporedivo brojniji i snažniji, upravo to predstavlja direktan kontinuitet sa emancipacijskim projektom Jugoslavija. Gest jugoslovenskih partizana danas treba da nam posluži kao inspiracija da u svojoj situaciji, situaciji koja je koliko post-Jugoslavenska, ’post-socijalistička‘, toliko i situacija nove globalne strukturacije odnosa kapitala i pravno-političko-militarističkih formacija, mislimo i praktikujemo njenu nemogućnost, mogućnost emancipacije za sve.“

10 teza o Jugoslaviji, deseta teza, kolektivni proglas, Brisel–Beograd–London, 2005.

[18] “I stvarnost se izgrađuje kao umetničko delo, život je komponovan kao slika.“

Marko Ristić, Nox microcosmica, iz ciklusa Srce na jezerima, pisano 1924. na Plitvičkim jezerima, Nolit, Beograd, 1955.

[19] “I ove (naše, prim. aut.) apstrakcije bi bile potpuno besmislene da nas nemaju dovesti svom dokinuću“.

Koča Popović, Hronika lumbaga ili slavenska binda, Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog i Hronika lumbaga, Prosveta, Beograd, 1985.

[20]            Kurziv je naš. 

[21] Iz Svedočanstva pod zvezdama, Rad, Beograd, 1981.

[22] Koča Popović, Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog i Hronika lumbaga, Prosveta, Beograd, 1985.

[23] U smislu Remboovog (Rimbaud) kreda: “Il faut être absolument moderne“, u vezi sa kojim Ristić i piše: “Slava Lenjinu, ali slava i Rembou, tom velikom pesniku modernih vremena, i svima onima koji su nam dali nasušnu reč za našu duhovnu glad, u nevremenu.“ (Marko Ristić, Objava poezije, Srpska književna zadruga, Beograd, 1964)

[24] Moguća referenca na knjigu nadrealiste Rista Ratkovića, Mrtve rukavice, iz 1927.

[25] U NOB—u, a dakle i u administrativnoj tvorevini Jugoslaviji, našli su se konačno rame uz rame, oni koji su se do juče osporavali: i nadrealisti i lenjinisti, da bi borbama “za Jugoslaviju”,  dali taj singularni kvalitet na koji  je važno , čini nam se,  stalno i iznova se vraćati.

[26] “Zato smo pored Staljinovih idealizovanih opisa samog Lika Lenjinova koji su bili u to vreme omiljeni, doneli pre svega same realne reči i misli Lenjinove (..) I tu pod naslovom Borba za vaspitanje lenjinskog stila u radu- protiv rutinerske, revolucionarne frazeologije, razmetljivosti, uobraženosti, labavosti i aljakavosti doneli smo dragocen Lenjinov tekst (..)”- Dušan Nedeljković, Lenjin i filozofija, Naučna knjiga, Beograd, 1969.

[27] Pretvarajući antifašističku materiju u misao, dosledno osnovnim načelima Nacrta za jednu fenomenologiju iracionalnog, koju Ristić piše s Kočom Popovićem 1930, a objavljuje 1931. (videti prvu rečenicu ključnog manifestnog spisa jugoslovenskog nadrealizma: “Misao je proizvod materije“), bez direktnog učešća u NOB-u, Ristić ostavlja za sobom Zapise na marginama rata 1939–1945, Hacer Tiempo, Prosveta, Beograd, 1964, spomenik živog poetskog otpora. Pomenimo Dijalog između gospodina X i gospodina Y u junu 1941, kao i nekoliko dragocenih primeraka “ubojite“ poezije i pamfletstva iz 1943. i 1945. godine.

[28] Koča Popović, Hronika lumbaga ili slavenska binda, Prosveta, Beograd, 1985.

[29] Đorđe Kostić, član nadrealističke grupe od osnivanja, autor sa O. Davičom, knjige Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932, lingvista, zbog revolucionrane delatnosti više puta hapšen i zatvaran. Osnivač 1949. god. u Beogradu Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora.

[30] Pozicija nadrealizma, 1923, zaplenjeno.

[31] ”Poređenja nema između jedne utvrđene, dobro poznate i tačno ograničene levice i takve iste desnice. To jest sa jedne date tačke gledišta, bez obzira na vrednost drugu svakog pojedinca, levica je dovoljna. Ali za nas ona kao i da nije dovoljna bez onog što joj mi možemo i imamo doneti, dodati (…) Da budemo nadrealisti u levici, moramo preko delovanja na nju, vratiti se na delovanje iz nje izvan nje. Pod opasnošću inače da budemo jedini koji sebe smatramo za levičare, što bi, ma kakvo samopregovoranje, žrtvovanje jednoj dubljoj istini itd. predstavljalo, ipak činilo da mi u tu levicu ne spadamo. Ili imamo da izmenimo njene poglede o nama, to jest izmeniti u njoj onaj deo koji odgovara našem polju delanja, ili se imamo izmeniti mi.”

Koča Popović, Nadrealizam i postnadrealizam, fragmenti iz pisma Aleksandru Vuču, 12. avgust 1931, Prosveta, Beograd, 1985.

[32] Zbog neslaganja upravo sa pozicijama.

[33] Usled Obznane protiv komunista (1920), kojom se Komunistička partija stavlja van zakona (…) a ”zabranjuje svaka komunistička propaganda (…) sve štampane stvari kojima se umanjuje značaj (…) mera naređenih za održavanje slobode, reda i svojine i Zakona o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi.” ( 1921)

[34] M. R., Istorija i poezija: pet eseja, Prosveta, Beograd, 1962, str. 462.

[35] Tako su 1931, posle pojave Pozicije nadrealizma – Koča Popović, Oskar Davičo, Đorđe Jovanović i Đorđe Kostić uhapšeni. Od 1933. hapšenja i progoni učestavaju.

[36] Koča Popović, španski borac, i Oskar Davičo u partizanima su dočekali slobodu, dok su Đorđe Jovanović i Živadinović Noe poginuli na strani partizana.

[37] Gotovo svi koji nisu bili u partizanima, zbog revolucionarne delatnosti su proveli rat u zarobljeništvu i na robiji ili sporadično u logorima (Banjica, Mitrovica, Lepoglava).

[38] Pogledati u navedenoj knjizi Miklavža Komelja razgranatu geneologiju reči partizan.

[39] partigano

[40] Kurziv je naš.

[41] Naziv amblematske poeme Dušana Matića, objavljene prvi put u časopisu 50 u Evropi, Beograd, decembar 1928. i kasnije u zbirci Bagdala, Prosveta, Beograd, 1954.

[42] Iz teksta Duh Rusije i duh današnjice, objavljeno u Svedočanstvima, 1924, a kasnije u: Hanifa Kapidžić-Osmanagić, Hrestomatija srpskog nadrealizma, Svjetlost, Sarajevo, 1970, a čiji uvod glasi: “Nije uvek sa jedne strane Istok, sa druge Zapad“.