Okrvavljeno mastilo novog ženskog pisma
Kao što “pukovniku nema ko da piše”, i o mladima (piscima) nema ko da piše. Sem slučajnih ispisnika, koji su i sami obavijeni mrklim medijskim mrakom. Ali ni mladi (pisci) nisu više mladi ko nekada, više su onako “odloženi mladi” (suspended adolescents), dobrano uplovili u doba kad je i “božanstvenom komediografu” klecnula noga “na pola životnog puta”. Mada naše kulture na mestima institucionalne moći neguju gerontokratski kult: mlad si do pedesete a onda se pripuštaš u Akademiju nauka & znanosti ili ideš u penziju (po mogućstvu nacionalnu).
U veselom, dakle, raspoloženju govorimo o proznim prvencima dve mlade tridesetogodišnjakinje, bosanske i hrvatske autorke čiji debi je obnarodovan i u Beogradu. Student nije zapalio žito, to znamo, ali kako pišu mladi, tačnije mlade (bez venčanica), proverićemo na primeru knjige priča o detinjstvu, ratu i iskušenjima braka Meline Kamerić (1972) i seksualno-inicijacijskog bildungs romana Stele Jelinčić (1977). Razlog što ove dve knjige posmatramo naporedo u jednoj kritici leži u prednosti komparativne analize, ali i u estetskim dometima knjiga – početno u oba slučaja ostalo je na nivou početničkog teksta opterećenog dominacijom stvarnosne građe nad pripovednom idejom i veštinom. Očita je sklonost romana erotskoj provokaciji koja je sama sebi svrha, dok senzibilitet priča često naginje trivijalnoj sentimentalnosti. U obe knjige nađe se uspela priča, pronicljiv uvid i efektan narativni postupak, mada je relevantnost ovih dela u prvom redu kulturološka i rodna.
Sižei obe knjige su suštinski determinisani ratom. Najveći broj priča Meline Kamerić bez emotivne i saznajne distance predočava rat u Sarajevu, dok roman Stele Jelinčić slika posledice rata u Hrvatskoj koje se ispoljavaju dvojako, kao etnička i ekonomska emigracija i promiskuitetna razuzdanost koju prati sponzoruška praksa. Melinina naratorka je opsednuta sećanjem i preispitivanjem. Detinjstvo se obnavlja kroz fraktalne uspomene i pojedinačne prizore, dok noviji sloj sećanja pripada traženju intime u pozadini sarajevske sage. Naratorka se pita šta je radila 2. maja 1992., na dan početka rata u Sarajevu, kom dodatnom pritisku su bili izloženi njeni venčani kumovi da odu iz Sarajeva poslednje godine rata, u čemu je smisao bizarnosti sudbine bliznakinja koje su izbegle iz rata da bi ih smrt zatekla u Čikagu, u liku serijskog ubice… Majčina poenta da “svako svoje sranje nosi sa sobom u glavi” deluje kao polemički odgovor na poruke o podeljenoj ratnoj odgovornosti napadača i opsedanih, koje donosi roman drugog Sarajlije, Vladimira Kecmanovića “Top je bio vreo”. Savremene Melinine priče o ljubavi odvijaju se u troglu ljubavne uskraćenosti, bračne preljube ili neshvaćenosti usamljenica, samohranih majki i poslovnih žena.
Heroina Stele Jelinčić nije na heroinu, preferira “belo” ili brzi “trip”. Samosvena lomikurka, ne mari pol, pozu i broj. Verbalno drska i ekscentrična, slobodna i nezajažljiva. Kao što je primećeno, ova proza operiše opštim mestima hrvatske ratne i tranzicione proze, kombinujući ih sa zapravo mačističkim seksizmom, s tim što je na mesto promiskuitetnog alfa mužjaka došla libidinozna biseksualka. Ako ne uticaj bloga na književnost, onda neznanje da u romanu više znači manje i obratno, te da epizode služe razvijanju celine a ne stoje same za sebe, kao plastični manekeni u izlogu. Ovaj roman korespondira sa srodnim pismom erotske žudnje Dunje Radosavljević ili medijski izvikanog a literarno neukog i ispraznog Marka Vidojkovića. Na granici žanrovskog konzumerizma i naivne i plitke eksploatacije opscenosti, proza Stele Jelinčić osetljiva je za socijalne i generacijske fenomene, ali uglavnom ovlašno i stereotipno.
Obe autorke, ukoliko žele da to uistinu budu, biće primorane na iskorak: Melina Kamerić iz introvertne sentimentalnosti a Stela Jelinčić iz jalovog simuliranja Nives Celzijus. Suze su OK, shopping & fucking takođe, ali put ka pravoj književnosti kreće kad autor stekne poverenje u formu pripovedanja. Nakon toga, svaka ovlaženost je dobrodošla.