O Rahimu uoči Petrovdana
− Alo, je li to Sinan?
− A koga si ti očekivao?
− Vala baš tebe.
− Ma nemoj! Sad si našo da me u poluvremenu finala svjetskog prvenstva zamajavaš?
− Ti ovo zoveš finalom, ovu holanđansku i špansku dosadu?
− To nam je što nam je, pa da prismočimo. Moderni fudbal.
− E ja se na taj moderni fudbal znaš šta.
− Imam ja jednog druga u Zagrebu, koji ima majicu s natpisom “NE modernom fudbalu”.
− A na koji jezik mu to piše na majici?
− Na talijanskom.
− De ga pitaj ima li tu majicu na turski, pa ga obrlati da mi je proda, još bolje da mi je pokloni, obukao bih je slatko i još slađe išao po Stambolu da mi ljudi čitaju s majice. I ovi moji od Bešiktaša i oni od Galate, a i u Aziju bih išao, da mi s majice čitaju oni od Fenerbahče.
− Ma vidim ja za šta bi ti mene koristio.
− A ne mogu još da verujem da je došao telefon u Grab!
− Kako ne možeš? Pa lani si baš s ovoga telefona razgovarao s tvojima u Stambolu.
− Ama jesam, no još ne mogu da verujem.
− A čuj ovo: kad su iz pazarskoga Telekoma došli stručnjaci, preklanske godine, rekli su da za Grab imaju četrdeset brojeva! A Grab ima samo četiri kuće! A od toga tri su prazne po jedanaest mjeseci.
− A šta su učinjeli s onijeh trideset i šest brojeva?
− Ništa. Ja im predložih da ih uvedu u groblje. Poslovođa me pogleda onako i premjeri od perčina do pete. Šteta što ne uvede telefone u grobove. A toliko rođaka bi nas moglo zvati s onoga svijeta.
− A koga bi ti najvoljeo da čuješ od njih?
− Ja Rahima!
− Vala i ja!
− A šta bi ga ti pitao?
− Ja bih ga najprije zamolio da nam ispriča priču o lisici.
− De me podsjeti, Ramčo, šta je učinila lisica.
− Pa bio je onaj jastrijeb što je svaki dan krao kokoške po selu. Usred dana ka strijela pane na kokošku i odnese je u visine.
− Pamtim onoga jastrijeba, svi smo ga se stravili.
− A ona crvena lisica što je imala pećinu iznad vodenice zbog toga je jastrijeba bila stalno gladna. I jednoga dana, a moj dedo bio položio konoplju u močilo, dođe lisica i legne u močilo po onoj konoplji. A onda, malo pošto je legla, počne lija da krklja i zaplete se u onu konoplju, sve pršti voda iz močila. Rahim sve to gledo s Duba i mislio da je konoplja što se kiselila udavila lisicu. Lisica se izvrnula na hrbat, sve četiri šape gore, ne mrda ni okom ni njuškom.
− Dobar si, prepoznajem priču. A dalje?
− A dalje, sećaš li se ona dva gavrana što su po cijelo ljeto graktala poviše kuća?
− I danas sam vidio dva gavrana, možda su to ti isti, gavrani žive dugo.
− Morebit jesu, ali onoga jastrijeba danas, vala, nijesi mogao videt. Jer nije samo Rahim pomislio da je lija krepala u močilu, no su obadva ona gavrana i onaj jastrijeb pomislili da je ona, onako prevrnuta u močilu, mrtva, i sve tri tice su krenule da se najedu s njene strvine. Ali, jastrijeb je brži od gavrana, te je prvi na lisicu pao. A lisica ka’ lisica, samo se načinjela mrtva: čim joj je jastrijeb taknuo glavu, ona otvori usta, i to je bio jastrijebov edžel.
− Nije šala lisica, rekao bi Ramčo.
− Nijesu šala ni lisice ni Rahim.
− A sjećaš li se kad smo ti, Iso, Vučko i ja igrali lopte na Gudžalištu, pa se umorili i ožednjeli pa otrčali da se napijemo vode na Zdravcu?
− Je l ono kad nam Rahim nije dao da pijemo dok se ne napije ona zmija?
− To. Stoji Rahim iznad izvora i rukom nam pokazuje da ne prilazimo. Priđemo na vrhovima prstiju bliže i imamo šta vidjeti: poskok pije vode s našeg Zdravca, s izvora najboljega. Čekamo, on pije, mi čekamo. On se onda napije, makne usta s vode i nestane u žbunu kraj izvora. A Rahim nam rekne: “Šta čekate sad, što ne pijete?” “Ne smijemo, poskok je otrovao vodu”, rekneš ti.
− Jes’ vala, reko jesam.
− Onda priđe Rahim, nakoljenči se nad izvor, nalakti se na ona dva kamena što vire iz izvora i napije se.
− Tako je bilo. A mi još ne smijemo da priđemo, no gledamo Rahima u oči i čekamo da umre.
− A Rahim vikne: “De napijte se vode, hoću da pojim ovce! Zmija svaka kad dolazi na Zdravac da pije, nema otrova u ustima. Kad krene prema izvoru, ona ono svoje otrovno klupče iz usta gurne prema repu i to klupče ide sve dok ne dođe do u rep. Kad se ova zmija primicala izvoru, vido sam joj smotuljak ispod kože sve ide od glave prema repu.”
− A jesmo li se napili vode, ja ne pamtim jesmo li?
− Jesmo. Ali taj dan više nismo igrali lopte, nismo htjeli da umremo umorni, ako smo već otrovani.
− Aman jarabi! Amaaan! A znaš li ti, Sinčo, koji je danas dan?
− Vala, Ramčo, znam: juli jedanaesti, uoči Petrovudne, a sutra je Petrovdan.
− A ima li neko da je zapalio lilu večeras?
− Evo, gledam baš kroz prozor: ako ne računamo stotine svijetlaca što zasvijetle pa ugasnu, lile nema nigdje ama ni jedne jedine, a vidim i Gornju i Donju Pešter, i Komove vidim.
− Aaaa, koji je vakat došo?! Aaaaa! Uoči Petrovudne, a nema lile nijedne! A znaš li kako smo mi cijele godinu skupljali stare čizme, opanke, kaljače, suhu koru johovu, stare lopte kožne i gumene, kožuhe i one gumirane pocijepane pelerine, pa komade guma od kamiona, i sve to na stare vile nabijali, na vile od dva i od tri paroška, pa, kad noć pane uoči Petrovudne, sve to zapalili. Pa bi ta lila gorela dugo, ruke su nas boljele od njene težine. Cijela je Pešter u ovo veče svakog ljeta bila od sjajobe sjajna. Pa su se takmičila sela, bez razlike muslimanska ili pravoslavna, čije će lile biti sjajnije. I kad je kiša padala i kad je bilo vedro, bilo je lilanje.
− A Petrovdan smo dočekivali s opekotinama po rukama.
− Pa smo ih liječili kiselim mlijekom i surutkom, od njih činjeli obloge pa turali na ona mesta po rukama đe je sinoć pala vatra. A za ručak bi nam majke spremile cicvaru. Nju smo jeli samo mi čobani, a ko nije bio čobanin, jeo bi samo ako je mi ne bismo svu pojeli.
− A evo ti nagradno pitanje: šta je radio dedo Šemso na Petrovdan izjutra?
− Dedo Šemso je išao s Kur’anom u rukama oko tora po četiri i po pet puta, nešto bi šaptao, ja mislim sve da ne bi u stoku došao ni šap, ni metilj, ni šuškavica, ni prišt onaj crni.
− Tako je to bilo, Ramčo, svaki Petrovdan. I onda je jednoga ljeta dedo Šemso otišao iz Titovine u Ataturkovinu.
− E vala jes. U Titovinu život proživeo, u Ataturkovinu došo da umre. I da su uveli telefon u te grobove u Grabu, niti bi Šemso mogo zvati nas, a ni mi njega. Njega smo ukopali u stambolsko groblje.