Andrija Matić: “Šaht”, Stubovi kulture, Beograd, 2009.
Skoro nisam tako lako & ugodno pročitao neko delo domaće literature. Pitkost iščitanom štivu ne garantuje automatski estetski uspeh, ali bez greške svedoči da je knjiga pisana stilski precizno i dramaturški vešto, odnosno da joj je književna struktura lišena banalnosti koliko i komplikovanih zahvata. Srodan utisak imao sam čitajući romane “Christkind” Borisa Dežulovića ili “Vita activa” Viktora Ivančića, s tom razlikom što roman “Šaht” ne potpisuje izvežbana kolumnističko-satirička ruka već darovita početnička ruka angliste rođenog u Kragujevcu (1978), autora jedne studije o T. S. Eliotu i dva romana.
Srbija u “Šahtu” 2025. godine ponovo je uronila u samoizolacionizam. Zemljom upravlja Vlada narodnog jedinstva u kojoj sede stopljeni nacionalisti i komunisti. Kao u romanu “Auschwitz Café” budvanskog pisca Dragana Radulovića, uvedena je praksa javnih pogubljenja a pred dželatov malj izvode se narkomani i homoseksualci, politički protivnici i predstavnici nevladinih organizacija. Zapadni strani jezici su ukinuti, korišćenje računara i mobilnih telefona je zabranjeno. Toponimija savremenog Beograda usklađena je sa potrebama novog režima. Knez Mihailova je postala ogledno dobro “propasti Zapada”: izlozi stranih dućana, kulturnih centara i diplomatskih predstavništava su razbijeni i ispunjeni đubretom, dok su ulicu zauzeli klošari i prosjaci. Na Sajmištu su na mestu porušenih sajamskih hala masovne grobnice za likvidirane “degenerike” i neprijatelje, na Banjici je podignut zatvor sa više podzemnih nivoa za osuđene na smrt. Umesto kafića otvoreni su Domovi omladine sa fiksnom plej-listom: ruska disko muzika, narodnjaci i starogradski šlageri. Pravoslavna crkva je stub države, njeni sveštenici učestvuju na pogubljenjima blagosiljajući dželate. Iz školskih programa je izbačena Darvinova teorija evolucije a sudski se proganjaju svi koji se zalažu za njen povratak…
Jasno je, roman “Šaht” pripada žanru negativne utopije i neka je vrsta sinteze 90-ih u Srbiji i radikalizovanih naših dana, “1984” i “Stranca”. Orvelu pripada vizija totalitarnog društva, Kamiju scene suđenja naratoru-ubici i mržnja prema rulji. Narator je bivši profesor engleskog koji ovom proskribovanom jeziku podučava decu prvog čoveka tajne službe. Samoinicijativno prisustvo masovnoj sahrani na Sajmištu, kada se tamne kese sa posmrtnim ostacima likvidiranih posipaju krečom i zemljom koju nanose bageri, naratoru pribavlja status izopštenog, koji je bez posla i prijatelja osuđen na odumiranje u samoći. Slučajno prisustvuje situaciji kada sveštenik seksualno zlostavlja dečaka iz Doma za nezbrinutu decu i u gnevu usmrćuje nasilnika. Živi po podrumima i šahtovima, a od policije se skriva i u koloniji klošara na Dorćolu. Završnica romana pripada montiranom suđenju koje ima očekivan ishod; samo pripovedanje zapravo je evokativna beleška osuđenika na smrt koji čeka svoju javnu egzekuciju.
U Matićevom pripovedanju nema retoričke suvišnosti iako imamo naratora koji voli da priču drži pod kontrolom. Još je Kvintilijan u svom udžbeniku za besednike uvideo da je podrobna neposrednost prikazivanja efektnija od konkluzivnog pripovedanja. Matić je ipak sklon razboritom naratoru koji obrazlaže svaki svoj potez i ponašanje drugih. Ta dominantna racionalnost nije uvek u skladu sa psihologijom progonjenog, gnevnog ili dezorijentisanog čoveka, kakav je narator u pojedinim situacijama. Tek završne stranice romana otkrivaju mogućnost da i oblik priče prati duševna stanja naratora, njegovo rastrojstvo i strah.
“Šaht” je delom inspirisan slučajem vladike vranjskog Pahomija. Ovaj crkveni velikodostojnik je bio optužen za pedofiliju i bludne radnje nad četvoricom maloletnih dečaka. Sudski proces nije doveden do kraja jer je srpsko pravosuđe pustilo da slučaj zastari, protežirajući tako ugled crkve a ne pravdu za zlostavljane dečake. “Šaht” je otuda glas pobune, iako u svetu ovog romana pobune nema – moć totalitarne države je sveobuhvatna.
Matićeva vizija budućnosti Srbije je upozorenje koliko i provokacija društvenoj aktuelnosti u kojoj se fudbalski huligani i revizionisti istorije, ljotićevci i neoravnogorci, osećaju komotno i moćno poput neformalne vlade u senci. Književna vizija “Šahta” je angažovana reakcija na srpsku kulturnu i političku retardaciju i na mogući povratak u varvarstvo.