Poverljivo iz L.E.

Clemens Meyer jedinstvena je pojava u savremenoj nemačkoj književnosti. Rođen je 1977. godine u Haleu, a živi u istočnom Lajpcigu. Odrastajući u istorijski burnom periodu (u doba tzv. pada zida) i na prilično buran način (na tzv. ulici), Meyer u književnost stupa direktno iz života. Što ne znači da se nije školovao, naprotiv. Pohađao je studije kreativnog pisanja na lajpciškom Institutu za nemačku književnost, ali kako je bio primoran da ih sam finansira, radio je kao građevinski radnik, noćni čuvar, paker i vozač viljuškara u veleprodajnom marketu. Morao je takođe da ih privremeno prekine kako bi odslužio kaznu u omladinskom zatvoru Zeithain. Po završetku studija i pre nego što je njegova književna karijera uzela maha, živeo je od socijalne pomoći.

U svet književnosti zakoračio je obimnim romanom “Als wir träumten” (“Dok sanjasmo”); sumnje u autorsku kratkovekost i preteranu fascinaciju sopstvenom biografijom otklonio je već svojom drugom knjigom, zbirkom priča “Die Nacht, die Lichter” (“Noć, svetla”); u martu 2010. objavljuje i svoj treći naslov, “dnevnik” pod nazivom “Gewalten” (“Moći”). Dobitnik je više književnih nagrada u Nemačkoj, između ostalog i nagrade lajpciškog sajma knjiga 2008.

U okviru svoje majske mini turneje po Hrvatskoj, BiH i Srbiji, Meyer je održao javna čitanja u Splitu, Zagrebu, Sarajevu i Beogradu. Jednog sunčanog prepodneva, samo dan nakon njegovog nastupa u beogradskom Goethe institutu u Knez Mihailovoj ulici, sedeli smo u dorćolskom kafeu “Centrala”, pili kafu i razgovarali. Između nas, na okruglom stolu, okružen šoljama s kafom, čašama s vodom, cigaretama, posudom za šećer, stajao je diktafon…

Ono što je u vezi s tobom posebno interesantno, čini mi se, i što daje jedinstven štih tvojoj književnosti, jeste taj nekakav trostruki istočni identitet. Odrastao si u istočnom Lajpcigu, u Istočnoj Nemačkoj, u Istočnoj Evropi. U sva tri slučaja, ta odrednica ponajmanje je geografska. Šta tačno termin “istok”, po tebi, znači?

– Ako treba da budemo precizni, bio je to pre jugoistočni Lajpcig. To je moj dom. Jedan poseban deo grada. Bio sam mali kad je zid pao, imao sam samo dvanaest godina, a kad se zemlja ponovo ujedinila 1990. godine, bilo mi je trinaest. Ali, osećam da je sve to deo mog identiteta, budući da su moji roditelji i čitava moja porodica živeli u tom sistemu, da su odgajani i odrastali uz mnogo ideologije, u vreme kad sam bio dete stalno sam imao tu ideju da postoje države koje su nam bliske i čitavo to socijalističko bratstvo. Dakle, to zaista jeste deo mog identiteta i oduvek sam bio više zainteresovan za ono šta se događa u Istočnoj Evropi jer čvrsto osećam da su tu moji koreni. Uvek sam bio jako zainteresovan za istočnonemačke pisce, i poznajem mnoge od njih, čak sam u kontaktu i s onim najstarijima. Tako da je “istok” moj identitet i kad odem u istočni Lajpcig, osećam da je to mesto kom pripadam, neka vrsta

ognjišta.

Nisam imao loše detinjstvo

A u jednom širem smislu – budući da i dalje postoji dubok nesklad između “istočne” i “zapadne” Nemačke, koji je danas ekonomske a ne ideološke prirode – da li sebe smatraš “istočnim” piscem ili je to možda samo sa strane pridodat identitet?

– Nisam siguran, premda mislim da sebe smatram naprosto nemačkim piscem. Ali činjenica je da je trebalo da prođe neko vreme po ujedinjenju da se ta dva tako različita dela Nemačke ponovo istinski spoje. Što se ekonomije tiče, postoje problemi u određenim oblastima, ali sve to ipak ide nabolje. Neki kritičari, uglavnom zapadni, o meni pišu kao o istočnonemačkom piscu, jer sam rođen u Istočnoj Nemačkoj, tu živim i radim, a možda i zbog moje prve knjige koja nije prevedena ni na srpski ni na hrvatski, romanu “Als wir träumten”, koji govori o padu zida. O grupi mladih ljudi, petnaestogodišnjaka, koji odrastaju u Istočnoj Nemačkoj, i koji se u ideološkom i legalnom vakuumu koji nastaje nakon pada zida odaju određenim kriminalnim radnjama. Sada se to menja: ljudi uviđaju da se poneke od mojih priča događaju na istoku Nemačke, ali da ima onih koje se odvijaju i na raznim drugim mestima, a da su pritom i jedne i druge univerzalne i da ne zavise isključivo od vremena i mesta.

Da li se ikad s nostalgijom prisećaš bilo čega iz perioda komunizma? Na primer, pročitao sam jedan članak koji je napisao Ingo Schulze, a objavljen je u uglednom londonskom časopisu “Index of Censorship”. Pisao je o vrednostima koje su postojale u DDR-u, ali su nesmotreno izgubljene u tranziciji i reunifikaciji.

– Ingo Schulze je, recimo, pisac koji mi se dopada. I ja, naravno, uviđam te pozitivne vrednosti, kao i greške koje su počinjene u procesu reunifikacije. Ali, bio sam tada jako mali i jedino mogu da kažem da nisam imao loše detinjstvo.

To je razumljivo, jer detinjstvo nikad nije loše. To je sama suština detinjstva. Kao i načina na koji ga pamtimo.

– To je jako istinito. Sećam se mesta koja više ne postoje. Nestala su zauvek. Onda… boja kuća, atmosfera u gradovima, šta se događalo u školi, kako smo se obraćali jedni drugima, šta su nam učitelji govorili o svetu – bio je to jedan sasvim drugačiji svet, drugačija realnost i sasvim drugačija estetika. Estetika života, sadržaj udžbenika. Bilo je tu mnogo sivog. Sivo, sivo – i sve te bezbojne fasade. Mislim da se to odnosilo na mnoge bivše socijalističke zemlje. Zgrade su se raspadale jer nije bilo novca za njihovo održavanje. Neki ljudi kažu da je dobro što DDR više ne postoji jer bi se dosad građevine već same od sebe urušile.

Lajpcig je i dalje veoma neobičan grad. Postoje čitavi delovi koji su gotovo prazni, zar ne? Ima u tome nečeg uznemirujućeg. Grad ima sve manje i manje stanovnika. A onda opet, s druge strane, zaista je obnovljen i nekako blista punim sjajem…

– Zaista volim Lajpcig i čini mi se da je to jedan od nekoliko gradova u Nemačkoj u kojima vredi živeti. Berlin, Hamburg, Minhen, možda Frankfurt, taj grad volim na osobit način, dok ni Drezden, recimo, ni Štutgart ne spadaju među gradove za koje imam jak osećaj da bih u njima mogao da živim… U Lajpcigu vlada jedan poseban mentalitet. Ponekad me podseća na Mediteran. To je ta saksonska stvar. I način na koji ljudi govore, veoma mirno, što mi se sve više i više dopada, taj poseban saksonski dijalekat. I mentalitet, takođe. Nije bez razloga mirna revolucija 1989. otpočela upravo tu, u Lajpcigu. To se dogodilo na takav način upravo zbog mentaliteta ljudi. Jer, Lajpcig je veoma miran grad. Iako je veliki industrijski centar. Naravno, postoji mnogo socijalnih problemima po gradskim rubovima, posebno u delu u kom ja živim, ljudi nemaju posla, nezaposlenost vlada, mnogi preživljavaju zahvaljujući socijalnom programu i pomoći države koja ti omogućava da jedeš i preživljavaš, ali ništa više. I ja sam pre mnogo godina preživljavao na takav način, ali više ne moram to da radim. Kriza se primećuje. Danas čak i obnovljene zgrade ponovo postaju stare i sive. Ali ipak, u gradu ima toliko toga pozitivnog, toliko umetnosti, posebno vizualne, imamo čuvenu slikarsku školu, čuveni slikar Neo Rauch živi tu, imamo i dobro pozorište, glumačku školu, muzičku školu, Institut za književnost na kom sam i ja studirao, a koji je pedesetih godina prošlog veka osnovala socijalistička partija, i koji je sjajan.

Naravno, ima i mnogo sranja, posebno u politici u kojoj često vlada mentalitet koji na nemačkom zovemo Grossenwahn (megalomanija), za koji je karakteristično da smatraš da si znatniji nego što zaista jesi. Hej, pa kandidovali smo se i za Olimpijske igre! (Smeh.) I to pod sloganom “Kapija sveta”! A mi čak nemamo ni reku! Tako bi sva takmičenja na vodi morala da se održavaju u Vostoku. Ali, Lajpcig je, ako se izuzmu ta povremeno čudna dešavanja, sasvim fin grad. Postoji tu i jak lokal-patriotizam. Mi Lajpcig zovemo Grad heroja, zbog nenasilne, mirne revolucije. Početkom devedesetih, imali smo slogan “Lajpcig dolazi!” Jedno vreme zvali smo sebe L.E. Kao L.A! (Smeh.)

Uradio sam neke zabranjene stvari

Na osnovu onog što čovek može da sazna o tebi, kao i na osnovu činjenice da u tvojim knjigama Lajpcig nije nekakvo glorifikovano mesto, grad Bacha i Goethea, već jedan tvrdi grad s oronulim predgrađima, radničkom klasom i lumpenproletarijatom, mesto u kom se odrasta na ulicama. Da li je ta slika istinita?

– Ne znam tačno kako stvari stoje danas, budući da više nisam uključen u takve aktivnosti. Ali, negde tokom prve polovine devedesetih u određenim delovima grada zasta je bilo gadno – mnogo nasilja i kriminala. U to vreme Lajpcig je bio nacionalna prestonica obijača automobila. A ja sam znao većinu tih tipova. To je bila posledica političkih promena: sloboda je došla iznenada i mladi su otkrili da više nikog nije briga šta radiš, da više nema autoriteta koji motre na svaki tvoj korak. I onda su potpuno poludeli. Sada je to uglavnom prošlost. S tim što i dalje u naseljima i blokovima na obodu grada, izgrađenim sedamdesetih i nalik na Novi Zagreb ili Novi Beograd, ima mnogo neonacista i skinhedsa i u njih je opasno odlaziti noću. Mada je i tamo situacija danas mnogo bolja jer ima više zelenila, parkova, mesta za provod i opuštanje, takođe se studentska omladina naseljava u te delove grada zato što su rente jeftine.

Pominješ Lajpcig kao centar obijanja automobila. Pisao si o tome takođe. Stiče se utisak da si i sam imao nekih sličnih iskustava?

– U mojoj prvoj knjizi, glavne ličnosti su dva mlada kradljivca automobila, i istina je da sam znao mnoge slične likove u realnom životu, iako lično nikad nisam obijao automobile. Ali jesu mnogi moji prijatelji i mnogi ljudi koje sam dobro znao, a ja sam ih ponekad posmatrao, ponekad sam se vozio s njima u ukradenim automobilima. Neki od tih ljudi su odavno mrtvi. Za njima su ostale legende koje se i danas prepričavaju. Sve se to događalo do otprilike 1996-97. Imam osećaj da se slične aktivnosti i dalje odvijaju negde, ali ja više ne znam ljude koji se time bave.

Bio si dva meseca u zatvoru…

– Da, ali ne odjednom. Jednom sam odležao tri nedelje, drugi put četiri, i to u malom omladinskom zatvoru. Iako je on u potpunosti kao bilo koji pravi zatvor. Izgleda isto, pravila su ista. Ali, stvar je u tome da ja nikad nisam bio kriminalac. Nikad. Samo sam uradio neke zabranjene stvari zajedno s još nekim ljudima i to je sve. Bili smo mladi i imali smo osećaj da slobode ima u preobilju. Nikog nije bilo briga za nas. Godinama smo držali ilegalni klub u jednoj staroj fabrici. I svaki put kad bi policija došla, mi bismo morali da idemo na razgovore. A ako bih pri tom bio pijan, proveo bih fino jedan dan u policijskoj stanici – takve stvari. Bilo je to u periodu od moje šesnaeste do dvadesete godine života, kad me zaista nije bilo briga ni za šta. Trebalo mi je to! Kad god bih se našao u policijskoj stanici ili u nekom sličnom sranju, pomislio bih: u jebote, šta se ovde događa, šta ja radim ovde? A onda bih shvatio: da, jednog dana ću pisati o ovome. I onda bih odlazio kući i čitao knjige. Poznajem ljude koji su duboko potonuli, ali za mene su to različiti oblici života. A takvi životi vode se u svim delovima Evrope ili sveta – sve o čemu pišem može da se dogodi bilo gde. To je deo mentaliteta ljudi, ne možeš ljude menjati, oni su to što jesu.