Krik i bes

Svojom mešavinom treša, pornografije, horora i političke metafore, “Srpski film” je do sada izazvao popriličan broj raznoraznih kontroverzi. Da li je upravo ta gotovo sveopšta uznemirenost temom i načinom njene obrade kao i tog visokostepenog realizma u efektima ono što ste, prilikom rada na njemu, želeli da postignete?

– Važno je reći da u filmu nema pornografije, već samo koristimo imaginarnu porno industriju kao sliku našeg svakodnevnog života. Takođe volim da verujem da u filmu nema ni treša.

Horor nije u tolikoj meri prisutan kao žanr već kao celokupni utisak koji film ostavlja. Osnovna želja koju smo imali je iskreno slikanje naših osećanja prema regionu i svetu u kom živimo. Ta iskrenost nam nije dozvoljavala pravljenje kompromisa i razmišljanje o posledicama koje bi takav pristup nosio sa sobom. I upravo je takav put ka emotivnom i snažnom filmu ono što celoj priči daje snagu i dovodi do uznemirenosti temom kojom se “Srpski film” bavi. To nije bio plan, ali izgleda da ovakav film nije ni mogao da ode nekim drugim putem.

Ispod površine

Jedno mi se pitanje motalo po glavi dok sam ga gledao: kako ste u ovoj sredini, koja se diči sopstvenom konzervativnošću i drugim svojim parohijalnim “vrednostima”, uopšte uspeli da navedete glumce na tako slobodno, pa i šokantno ponašanje pred kamerama?

– Nije reč o sredini koja se diči sopstvenom konzervativnošću, već o sredini koja ima problem sa “baratanjem” i ispoljavanjem iste. Što se glumaca tiče, oni su apsolutno razumeli i verovali u ideju “Srpskog filma”, tako da smo u njima imali veliku podršku i fantastične saradnike. Nije im bilo potrebno “navođenje”, već razumevanje i istrajnost u sprovođenju ideje, a na to su uvek odgovarali maksimumom uložene energije. Moram da primetim da je opisivanje “takvog ponašanja” pred kamerama kao “šokantnog” takođe kuburenje sa konzervativnošću. Ono nije šokantno već profesionalno, kvalitetno i hrabro!

Interesantno je analizirati sličnosti i razlike između “Srpskog filma” i “Porno bande”. Oba filma, očito, služe se tehnikom šoka, poigravaju se žanrovima, oba tretiraju (zapravo nepostojeću) srpsku porno scenu (da ne kažem industriju). Međutim, dok “Porno banda” naginje brzoj montaži i režiji i svojevrsnom video-spot pristupu, vaš film daleko više, čini mi se, crpi iz tradicije umetničkog tretmana šoka, smrti i tvrdog seksa. Naracija je spora, stilizacija na zavidnom nivou, atmosfera ispunjena misterijom i tamom. Šta mislite o “Porno bandi”? Da li uviđate sličnosti i otkud one? Da li je tu naprosto reč o cajtgajstu ili je ta priča o pornografiji, seksu, nasilju i smrti jedini način da se ispriča uverljiva priča o Srbiji danas?

– Teorija mi nije jača strana, pa ne bih ulazio u analize i poređenja ta dva filma. Inače, “Porno banda” je film koji mi se veoma dopada. Pretpostavljam da sličnosti dolaze iz istog besa i iste potrebe da se ukaže na određene pogubne stvari u današnjem lažnomoralnom društvu (svetu), koje guši svaku vrstu slobode bez ikakvog osećaja za dobro i loše. Siguran sam da bi svako društvo kad bi zagreblo površinu svog “savršenog” sveta, naišlo na iste probleme. Pitanje je da li smo spremni da zagrebemo, otkrijemo, priznamo i suočimo se sa problemom.

Koji su vaši filmski uticaji i uzori, domaći i strani?

– Odrastao sam gledajući filmove američkih autora sedamdesetih: Friedkin, Peckinpah, Cronenberg, Carpenter, Walter Hill, Polanski…

Film je prikazivan na raznim svetskim festivalima. Kakva je percepcija u inostranstvu u poređenju s onom kod kuće?

– Određene razlike u percepciji filma u inostranstvu i kod nas moraju da postoje. U inostranstvu je “Srpski film” bio prikazan na festivalima čija publika je “istrenirani filmski gledalac”, koji zna da komunicira sa filmom, zna da čita metafore i pri tom zna da je u pitanju imaginacija, a ne preslikan stvarni život. Naravno, i tamo je bilo šokiranih i ljudi kojima se film nije dopao. Tek nas očekuje susret sa širom inostranom publikom, koju neki vole da zovu “obični gledaoci”. Domaća publika je previše opterećena time što je u pitanju “domaća” tema koja se tiče svih nas, pa brinemo o tome kakvi ćemo ispasti u očima drugih. A naslov je još veći bauk. Međutim, “Srpski film” ima ogroman broj fanova u Srbiji, i ljudi koji smatraju da je jedan ovakav krik bio apsolutno potreban i neizbežan.

U domaću distribuciju krajem septembra

Interesantno da film još uvek nije doživeo redovnu distribuciju po bioskopima, a već ga je moguće skinuti s interneta i odgledati u celosti. Šta kažete na to? Da li na tu novovremenu nemogućnost da se sopstveno delo zaštiti i sačuva od neautorizovanog konzumiranja gledate kao na nešto suštinski dobro ili, naprotiv, loše?

– Kao producent “Srpskog filma” na takve stvari mogu da gledam samo kao na nešto loše.

Kad već pominjemo distribuciju po bioskopima, hoće li je uopšte biti ili ne?

– Ekskluzivna vest: “Srpski film” će početi domaću distribuciju krajem septembra!

Kako je uopšte moguće da je Ministarstvo kulture finansijski podržalo jedan ovakav projekat? Da li je reč o propustu ili o svesnoj nameri? O čistom slučaju ili o vidljivoj promeni pristupa predloženim projektima? O nerazumevanju ili hrabrosti? Da li mislite da će vam, nakon ovakvog iskustva, isto to ministarstvo finansirati i sledeći projekat?

– To je samo jedna od mnogih pogrešnih informacija vezanih za “Srpski film”. Ni Ministarstvo niti bilo koja druga institucija kulture, kao ni bilo koji fond nisu pružili ni dinar podrške “Srpskom filmu”. “Srpski film” je redak slučaj apsolutno nezavisnog filma na ovim prostorima.

Poslednje pitanje: na čemu sledećem radite?

– Postoji ideja na kojoj ću početi rad uskoro. Mogu samo da kažem da je reč o ideji istog stava, karaktera i besa kakav ima i “Srpski film”.