Teško vreme za matore
Srđan V. Tešin (1971., Kikinda) prešao je za književne prilike u Srbiji standardan put od postmoderniste koji obećava do autora stvarnosne proze. U svojim “ranim radovima” bio je atipični postmodernista koji se okušao u drami i poeziji, dok mu se proza odlikovala spojem humora, metateksta, fantastike i kritičkih natruha negativne utopije.
Poslednjih godina posvećen je časopisnoj esejistici (“Alternativni vodič kroz Vavilon”, 2008.) i prozi koja direktno referiše na raspad SFRJ i novije društvene turbulencije (romani: “Kroz pustinju i prašinu”, 2005. i “Kuvarove kletve i druge gadosti”, 2006.). Novo opredeljenje bez sumnje motivisano je i njegovim uredničkim radom u opozicionim “Kikindskim novinama” i činjenicom da je pod radikalskom upravom u Kikindi ostao nekoliko godina bez posla.
Amazonka i gitarista
Knjiga “Ispod crte” predstavlja ciklus od 11 priča povezanih istom grupom likova i istim mestom radnje, stambenom zgradom u izmišljenom prigradskom naselju Mars u Kikindi. Izmeštanje priča na gradsku periferiju nije signal da čitaoca čeka povest o zapuštenim i rustičnim fizionomijama i periferijskoj subkulturi. Koncept likova ukazuje na pomeranje pripovednog fokusa sa reprezentacije svakodnevice ka bizarnim afinitetima likova i neočekivanim situacijama koje ih snalaze uglavnom bez udela njihove krivice.
Među likovima kao glavni izdvaja se sredovečni bračni par, Miki i Milka. Ona je novinarka, autorka reportaža i kratkih priča, odvažna i tvrdoglava, fizički snažna poznavateljka džudoa. Svoje predispozicije za akcionu heroinu obilato koristi u istraživačkom novinarstvu kao i u obračunu sa muškim siledžijama. Nasuprot njoj, Miki je krhke građe i nižeg rasta, profesor muzičkog i veronauke u gimnaziji, bivši rok gitarista, sklon oblačenju ženske odeće i transrodnom eksperimentisanju. Princip kontrasta i zamena standardnih rodnih uloga (uobičajeno je da je muškarac taj koji ima monopol fizičke i intelektualne nadmoći), ovaj bračni par dovode u blizinu komičke travestije i porodične melodrame, što je tenzija koja neprekidno obeležava značenje svih priča.
Tešin vešto varira mogućnosti priče. Menjaju se pripovedne perspektive i glavni junaci, oblik i efekat priča. Priča “Vještici ne daj da živi” koketira sa ezoterijom, sugeriše da je Miki instruirao dve učenice da dođu glave svojoj dementnoj babi koja je terorisala celu zgradu, ali nas ostavlja u nedoumici koliko treba verovati naratoru. Priča “Kako je par nenošenih cipela odlučio kojim ću putem ići”, ispripovedana je iz Mikijeve adolescentske perspektive i prelomljena kao pesma gde je svaka rečenica novi stih. Ova priča predočava čudan Mikijev put od maltretiranog gimnazijalca do kolege profesorke koja ga je kinjila.
Priče u knjizi “Ispod crte” bave se posledicama tranzicije. Otuda likovi tajkuna (Mengele, vlasnik apoteke i šef ganga u naselju), socijalnih slučajeva, tabadžija i probisveta, alkoholičara i emigranata. Otuda slučajevi ksenofobije u vojvođanskoj sredini: lomi se inventar pekare čiji je vlasnik Goranac, napada poslastičara Stoleta Makedonca, buše se gume na kolima dođoša iz Bosne, psuju se kolonisti. U priči “Psi od slame”, uz kršenje načela realističke verovatnoće, predočen je pravi mali građanski rat i opsada Mikijevog stana. Mengele sa svojom ekipom batinaša napada stan zato što ih je Milka u kafani onemogućila da seksualno napastvuju jednu gošću.
Tetoviranje tupim nožem
Predimenzioniranost nasilja i zla bila bi neka vrsta primedbe koja se može uputiti pričama Srđana V. Tešina, posebno priči “Isus iz supermarketa” gde su svi likovi izloženi brutalnom nasilju i pobijeni. Što je čudan pekinpoovski preobražaj za autora koji se u ranim radovima klonio i pomisli da mu ijedan lik nastrada. Opet, možda se Tešin opredelio za postupak koji je David Albahari primenio u romanu “Pijavice”. Albahari je uvećao razmere antisemitizma u Srbiji 90-ih sa ciljem da skrene pažnju na ovaj problem koji će, paradoksalno, naporedo sa bujanjem nacističke šund literature postati šire uočljiv tek svrgavanjem Miloševića i uspostavljanjem demokratskog poretka.
Tešin posrednoj kritici izlaže nadobudno istraživačko novinarstvo koje ne vodi računa o posledicama senzacionalističke prezentacije svojih otkrića. Milkino otkriće o otrovanoj hrani nasilnim ksenofobima poslužiće kao okidač da napadnu sugrađane druge nacionalnosti, a ona sama biće primorana da pripremi i pojede ceo pleh tulumbi zbog fikcionalne priče u kojoj je napisala da je pekar urinirao u testo za tulumbe. I ovde se značenje priče obrazuje u preseku smešnog i strašnog, nerazumevanja umetnosti i agresivnog revanša.
“Priča je samo ono što bih dozvolila da mi tupim nožem urežu u kožu”, sažima Milka svoju poetiku kraće proze u priči koja ima epistolarni oblik i-mejl prepiske. Koliko ovaj uvid važi za knjigu “Ispod crte”? Nisam siguran. Iako nevelika, ova knjiga je preduga za tetoviranje na kožu autora ili čitaoca. Ali da može da ostavi trag i bez upotrebe zapuštenog kuhinjskog pribora, sasvim je izvesno.