Izvozimo revoluciju širom sveta

Jedan od najpopularnijih gostiju nedavnog Zagreb film festivala, premda ne iz filmskog svijeta, bio je Srđa Popović, osnivač OTPOR-a, organizacije što je okupila mlade ljude koji su prije deset godina imali neprocjenjivu ulogu u rušenju režima Slobodana Miloševića. Danas je izvršni direktor Centra za primenjenu nenasilnu akciju (CANVAS), koji je s vremenom postao prisutan u 43 zemlje svijeta.

– OTPOR je bio jedan od prvih izvoznih proizvoda postmiloševićevske Srbije. Naša pesnica inspirisala je prodemokratske aktiviste širom sveta, od Gruzije 2003. i Ukrajine 2004. do daleke Venezuele 2006, Burme 2007. i Maldiva 2008, koji su postali najmlađa svetska demokratija koristeći upravo nas model. Ali ne samo OTPOR, nego čitav model po kome je napravljena srpska nenasilna revolucija: smireno, civilizovano, na bazi ujedinjene opozicije i saradnje sa nevladinim sektorom i slobodnim medijima, proučava se kao uspešan i superioran model na nekima od najprestižnijih akademskih institucija širom sveta, na Oksfordu,  Stenfordu, Flečeru. U deset godina putovanja i prezentacija moje kolege iz Centra za primenjenu nenasilnu akciju (CANVAS) i ja doživeli smo da se Srbiji i našem uspehu aplaudira na svim kontinentima, a to budi ponos.

Aplauz u Zagrebu

Koje su pobjede 5. oktobra?

– S jedne je strane napravljeno mnogo, a s druge je moglo i trebalo uraditi mnogo više. Ipak, najvažnije su tri stvari: prva je svakako demokratija, jer su izboreni slobodni izbori u Srbiji. Tu su i mediji koji su u većoj ili manjoj meri nezavisni, pravosuđe i neke institucije koje su temelji demokratskog društva, a važna je i uloga javnog mnenja i mislim da to niko neće nikad moći da ugrozi. Drugi važan element jeste naš put u Evropu u saradnji sa svetom. To je druga velika pobeda 5. oktobra i prve demokratske vlade Zorana Đinđića, koja je pomerila zemlju u pozitivnom pravcu koji je vrlo teško promeniti. Srbija je većinski za Evropu; sve više političkih partija shvata da niko ozbiljan ne može da promišlja Srbiju bez njene evropske budućnosti. Čak i jedan Tomo Nikolić ističe da bez Evrope nema Srbije, a Ivica Dačić danas je više proevropski orijentisan nego svojevremeno Zoran Đinđić. Treća promena vidi se u načinu kako to da ostvarimo. Jedna od velikih tekovina 5. oktobra, koju malo ljudi vidi i pominje ali koju znamo mi koji smo živeli u Srbiji 90-ih, jeste politika saradnje umesto politike konfrontacije, srpskog inata i pokazivanja lakta svemu i svačemu, koja je užasno puno koštala Srbiju kao državu i Srbe kao narod.

Ta je politika napuštena i sada se radi na regionalnoj saradnji, a tu ubrajam i činjenicu da je, posle svega šta se desilo na Balkanu u zadnjih 20 godina, lepo kad se Srbima aplaudira u Zagrebu, iz bilo kog razloga.

Koji su porazi 5. oktobra?

– Mnoge stvari nisu urađene. Nismo raščistili s korupcijom, ekipom iz tajne policije koja se udružila s mafijom i ubila Đinđića, nismo raščistili s našim ružnim navikama, previše smo defetisti i premalo radimo, a za svoje probleme i dalje krivimo druge. Nešto od toga je deo našeg mentaliteta, nešto posledica vremena u kome smo živeli, a nešto posledica tranzicije.  Ali brod ide u dobrom pravcu, iako je tragedija što je Srbija 2003. izgubila svog kormilara. Da je taj kormilar sada tu, možda se bi ni postavljao deo pitanja koja se sada postavljaju.

NATO ojačao Miloševića

Kako komentirate izjave bivšega američkog ambasadora Montgomerija, dane uoči izlaska njegove knjige, o okolnostima svrgavanja Miloševića?

– Razni ljudi su posle 2000. potrčali da se hvale svrgavanjem Miloševića. Strane diplomate bi ipak trebale da se sete da su upravo oni učestvovali u održavanju Miloševića na vlasti, tretirajući ga gotovo do 1997. kao “faktor mira i stabilnosti” i daveći narod u Srbiji besmislenim sankcijama koje su jačale režim i kriminogenu strukturu oko njega tokom 90-ih,  te, naravno, praveći katastrofalnu grešku odlukom o bombardovanju Srbije 1999. koja je našu zemlju koštala života i infrastrukture, a Miloševića, bar prolazno, samo ojačala.

Može li i danas biti posla za OTPOR u Srbiji, primjerice na organizaciji protesta protiv  nasilja nogometnih navijača?

–  U okviru “dobrih vesti” u poslednjih deset godina je da imamo demokratsku državu. To znači da policija jamči Ustavom zagarantovano pravo građana na mirno okupljanje i da ista ta država sprečava nasilje protiv građana koji mirno ispoljavaju svoje stavove, čak ako ti stavovi nekog nerviraju. Demokratija će živeti u Srbiji, makar se 5.000 nasilnih huligana ljutilo. Oni su u Srbiji, koliko i u nekoj drugoj demokratskoj zemlji, posao za policiju i pravosuđe.

Bi li se danas mogla stvoriti kritična masa mladih ljudi koja bi, kao nekad OTPOR,  krenula u proteste, pogotovo po manjim gradovima?

– Teško. Otpor i oktobarska revolucija 2000. su proizvod zatvorenog i nesrećnog društva, poraženog vojno, nacionalno i propagandno, bez perspektive i u situaciji u kojoj je dogorelo do nokata. Te okolnosti danas, srećom, ne postoje, pa samim tim ni pokretačka sila koja bi ostvarila neki sličan pokret.

Besmisleno je stideti se Jugoslavije i Tita

Može li se među poraze 5. oktobra navesti i bujanje antikomunizma, rehabilitaciju kvislinga iz Drugog svjetskog rata?

– To je samo potvrda onoga što sam rekao. Štetan način na koji volimo da slavimo poraze i stidimo se pobeda ima vidljiv kontinuitet. Svi Srbi znaju napamet da je Kosovska bitka bila na Vidovdan 1389. i to je ono kad smo, rekao bih nepotrebno, pali u petovekovno ropstvo, ali gotovo niko ne zna kad smo se oslobodili od Turaka, jer se taj datum ne slavi!

Slično je i sa oktobarskom revolucijom u Srbiji, gde je ovaj dan stidljivo obeležen i to u organizaciji nevladinih organizacija, dok je prošle godine u obeležavanju godišnjice

NATO-va bombardovanja učestvovao sam državni vrh. Slično je i sa antifašističkom borbom iz Drugog svetskog rata, za koju treba reći da je bila istorijska u svetskim okvirima, jer je prethodna Jugoslavija bila verovatno jedina evropska zemlja sem ostrvske Britanije koja ni jednog momenta u četiri ratne godine nije bila 100 odsto pod nacističkom čizmom. Bez obzira na ideološku podlogu, ta antifašistička borba, ona velika, bivša Jugoslavija i Tito i danas su moćan brend, naročito u nesvrstanim zemljama. Stideti se toga, što je prečesto činio srpski establišment tokom prethodne dve decenije, naprosto je besmisleno.