Cenim kandilo, ali kompjuter mi je korisniji

Čedomir Jovanović, predsjednik Liberalno-demokratske partije od njenog osnivanja, rođen je 1971. godine u Beogradu. Poslije završene ekonomske škole upisao je Fakultet dramskih umetnosti koji završava 1998. Napisao je nekoliko drama, ali je zbog politike “zaboravio na sebe kao pisca”. Bio je jedan od organizatora studentskih protesta 1996-97. godine.

Na opštim izborima u januaru 2007. godine ta stranka u sklopu šire koalicije, mimo svih očekivanja, osvaja 15 mandata u Skupštini Srbije, a isti rezultat ponavlja i na izborima u maju 2008. Jovanović je poznat po stavovima da su neophodni pomirenje i saradnja Srbije sa susjedima. Mišljenja je da Srbiji trebaju regionalizacija, jaka lokalna samouprava, slobodna Vojvodina, emancipovane žene, hrabri i nezavisni mediji. U javnosti je izazvao naročitu pažnju svojim stavom o Kosovu i Metohiji – zajedno s još nekoliko manjih stranaka (SDU, LSV) tvrdi da je Kosovo faktički nezavisno još od 1999, da Srbija treba da takav ishod prihvati i okrene se drugim problemima, što ga je učinilo dodatno nepopularnim među onima koji se zalažu za ostanak Kosova i Metohije u okvirima Srbije. S druge strane, mnogi ga hvale radi hrabrosti da javnosti Srbije saopšti ono što niko drugi ne smije.

U srpskoj državnoj i društvenoj eliti dosta toga škripi kad su u pitanju odlučnost i konsenzus da Srbija uđe u EU i NATO. Što vi i vaša stranka činite da bi se to stanje popravilo?

– Ima simbolike u tome da razgovaramo na dan kada Evropska unija potvrđuje odluku o ukidanju viza za građane Srbije. Ljudima u Hrvatskoj, koji odavno slobodno putuju, to možda izgleda kao normalna stvar, ali se kod nas na ovoj temi veoma dugo lomilo pitanje spremnosti političkih elita da svojim građanima konačno isporuče neki konkretan rezultat u evropskim integracijama. Od svog osnivanja do danas insistirali smo na vrednosnoj transformaciji srpskog društva. Tu mislim i na prevazilaženje svih nesporazuma sa susedima, jer samo kroz novu regionalnu politiku sva društva regiona mogu da stignu do brzog članstva u Uniji. Zbog toga i jesmo stranka koja uživa nepodeljenu podršku i razumevanje u svim zemljama regiona.

 Jeremić izabrao da bude nervozan

Od ubistva Zorana Đinđića proteklo je skoro sedam godina. Od tada kao da je u Srbiji zaboravljena riječ modernizacija koju je on često upotrebljavao, kao da je zakočen proces modernizacije i kao da na svaki njen pomen imamo lavinu reakcija konzervativnih političkih snaga. Zašto je tako žilav otpor modernizaciji u današnjoj Srbiji i ko ga predvodi?

– Da se vratim na momenat na odluku o ukidanju viza. Mogućnost putovanja bez viza mene podseća na politiku Zorana Đinđića, koji je najsnažniji simbol slobodne Srbije. Dan ukidanja viza nezamisliv je bez sećanja na njega i taj revolucionarni proces modernizacije zbunjenog i dezorijentisanog društva koji je pokrenuo. Međutim, nikakvih krupnijih rezultata nije bilo od trenutka nasilnog prekida reformi, koji je počeo ubistvom Đinđića, a završio se duboko antireformskim obaranjem vlade u kojoj sam bio potpredsednik zadužen za reforme i evrointegracije. Posle toga je na političko kormilo Srbije zaseo Vojislav Koštunica, a sidro je bacio u mulj nasleđen iz Miloševićevih vremena. To se na kraju završilo kulminacijom izolacionizma, prekidom političkih odnosa sa svim susedima, Evropom i SAD-om. Na sreću, zbog toga je kažnjen pa je danas, sam za sebe, marginalni politički faktor. Što se otpora tiče, on će biti jak sve dok ne stvorimo onaj kvalitet u našim unutrašnjim i evropskim reformama koji će ubediti ljude da populizam, poigravanje i zloupotreba nacionalnih mitova i inaćenje nisu odgovori na izazove sa kojima se suočavamo.

Često smo svjedoci da iz vrhova vlasti dolaze ideje pa i praktične aktivnosti koje ne izgledaju baš moderno. One su najvidljivije u politici prema Kosovu, BiH i ostalim susjedima, naročito Crnoj Gori i Makedoniji, nad kojima srpska diplomatija često “trenira strogoću”. Kako to tumačite?

– Naš stav, pogotovo kada je reč o nedavnim političkim i diplomatskim promašajima ministra Vuka Jeremića, ima odjeka i u samoj vlasti, i to se oseća u političkom životu Srbije. Jeremić je izabrao da bude nervozan i da doliva ulje na vatru, ali je pitanje do kada će imati podršku za tako nešto. S druge strane, nije realno da spoljna politika Srbije, makar na nivou javne demonstracije, odmah doživi preobražaj. Pogotovo jer se godinama, najviše pod Koštunicom, spoljna politika definisala na vrednostima koje su antievropske, ili na metodima i pitanjima koja neminovno izazivaju probleme u odnosima sa susedima. Jedan od poslednjih slučajeva, kada je iznova aktivirana tačka nesporazuma, bila je preoštra reakcija Ministarstva spoljnih poslova na odluku Makedonije da pošalje ambasadora u Prištinu. Makedonija, kao i mnoge druge zemlje, pa i Hrvatska, odavno je priznala Kosovo i Srbiji je dugo trebalo da samo delimično popravi odnose koji su tada pokvareni proterivanjem ambasadora. Sa Hrvatskom, na sreću, nismo imali tako duboko uzdrmane odnose posle odluke da prizna kosovsku nezavisnost.

Nemam nameru da ukidam crkvu i hrišćanstvo

Što bi vlast u Srbiji morala da uradi u sljedećih godinu dana pa da njenu politiku možemo ocijeniti pozitivno i da bismo mogli kazati da ide evropskim pravcem?

– Odmrzavanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, brza ali ozbiljna kandidatura za prijem u EU i precizne reforme u ekonomiji i javnom sektoru. Posle toga izlazak na izbore, na kojima će stranke morati da se bore na čisto evropskom terenu i da dokazuju svoju sposobnost da u sledećem mandatu dovedu zemlju na vrata EU. Taj teren je domaći za LDP, i tu smo u prednosti nad strankama koje su još uvek tu samo nesigurni i defanzivni gosti, orijentisani na bunker-igru.

Među analitičarima političkih prilika u Srbiji dosta je rašireno mišljenje da današnje srpsko društvo tone u konzervativizam, da se ubrzano klerikalizuje i da se vlast rado oslanja na dominantno, konzervativno krilo SPC-a i na druge konzervativne snage u društvu. Radi li se tu o pretjeranom populizmu vlasti ili je nešto drugo u pitanju?

– Cenim kandilo, ali mi ono nije korisnije od kompjutera. To je moj politički stav i mislim da je on duboko zdrav i za crkve i za tradicionaliste i za samo društvo. Za mene je najveći Srbin ili Srpkinja, Hrvat ili Hrvatica, onaj ko razume događaje oko sebe, odlično se snalazi i u crkvi i u svetu mobilnih komunikacija u Beogradu, Zagrebu, Londonu ili Moskvi. Svako ko od tih razlika uspe da napravi prednost a ne gvozdenu zavesu nerazumevanja.

Veliko je pitanje gde su granice uticaja tih ili bilo kojih drugih “nepolitičkih” krugova na javni, pa i na politički život. Iskustva su veoma različita. Ne bih sudio o uticaju najveće crkve u Hrvatskoj na politički život po tome što se ona, manje ili više otvoreno, izjasnila o tome koji su joj predsednički kandidati najbliži. Nisam uveren ni da je činjenica da crkva u Srbiji to nikada nije radila tako eksplicitno, samo po sebi, garancija pristojne odvojenosti državne vlasti i verskih zajednica. Recimo, u Srbiji ne postoji raširena praksa da u javnim objektima stoje obeležja pravoslavnog hrišćanstva, ali postoji grozna i provincijalna praksa da u kancelarijama lokalnih, pa čak i centralnih vlasti, vise slike partijskih lidera ili stranačka obeležja. To je uvredljivo za građane koji plaćaju tu vlast i najveća opasnost za modernizaciju društva.

Ne mislim da srpsko društvo tone u konzervativizam, više je reč o površinskim manifestacijama, posledicama ranijih političkih zloupotreba tradicije i pozicije dominantne crkve. Nemam nikakvu nameru da ukidam crkvu i hrišćanstvo. Oni svoj položaj i uticaj grade više od dve hiljade godina, ali je na nama političarima da definišemo, otvarajući prostor za slobodu i uticaje različitih pogleda i elita, okvire u kojima se kreću rasprave, interpretacije i odnos crkve, tradicionalističkih krugova i tokova državne politike.

Saradnja sa IDS-om, HNS-om i HSLS-om

Kako ocjenjujete sadašnju spoljnu politiku Srbije koja se zasniva na više stubova i podrazumijeva više strateških partnera i pravaca?

– Za nas je EU apsolutni prioritet spoljne politike, a preuzimanje evropskih standarda osnovna mera unutrašnjih reformi. Četiri stuba, omiljena deviza ministra Jeremića, a sve manje predsednika Tadića, samo su maska za politiku “dobro jutro, čaršijo, na sve četiri strane”. Politika koja ide na četiri strane uvek se vrti u mestu. To nas anestezira i zbog toga smo u prošlosti često propuštali prilike. U bezbednosnom smislu, jedini racionalan izbor je što brži proces integracije u NATO. Vojna neutralnost, koja je proglašena u jednoj rečenici jedne rezolucije u srpskoj skupštini, toliko je besmislena da čak ni sadašnja vlada nije mogla da je ugura, uz protivljenje LDP-a, u strategije bezbednosti i odbrane koje su nedavno usvojene. Mi smo insistirali da u njih uđe i preuzimanje obaveze da krenemo u prijem u NATO.

Koje političke snage u zemljama regiona vidite u budućnosti kao saveznike i partnere u vođenju moderne regionalne politike, u skladu sa stvarnim potrebama građana i evropskim vrijednostima?

– Sada je najvažnije da Srbiji što brže bude odblokiran Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, za šta LDP, kao garant da se posle toga neće stati u ispunjavanu svih obaveza, pa i onih koje podrazumeva saradnja sa Haškim tribunalom, ima punu podršku među sličnim političkim strankama iz regiona, uključujući i Hrvatsku. Nedavno smo u Zagrebu za takvu rezoluciju dobili podršku HNS, IDS i HSLS-a. Apsolutno savršeno na tom putu sarađujemo i sa drugim političkim partnerima u regionu, sa bosanskim i makedonskim liberalima, sa najvećom partijom u Crnoj Gori. Konačno, slovenački partneri, naročito kroz svoje predstavnike u institucijama EU-a, mnogo su učinili da što pre dobijemo bezvizni režim, a zajedno radimo i na konkretnijim rezultatima u ubrzavanju samih evropskih integracija.