Maštam o kulturnoj integraciji regiona

Spadate među najistaknutije savremene bugarske pisce. Dobro ste prihvaćeni kod kuće, poprilično prevođeni, po vašim knjigama snimaju se filmovi… Ali, kako je to biti pisac, čak i toliko uspešan, u Bugarskoj danas?

– Čudno je sve to, u stvari. Na izvestan način počneš da razumeš da ništa od svega toga zapravo nije bitno… S druge strane, kad to shvatiš, stvari postanu nešto lakše… Ali, šta to zapravo znači biti uspešan pisac? Knjiga može da bude uspešna, ali osoba? Moguće je da se tvoje knjige prodaju veoma dobro, a da se na ličnom nivou ti sam iz raznoraznih razloga osećaš bedno. A uspeh na Balkanu uvek ima neodređen ukus. I nikad nisi sasvim siguran da li je reč o stvarnom uspehu ili o čistom promašaju.

Počeli ste ranih devedesetih. U kom smislu je kontekst u kom ste tada morali da egzistirate kao pisac drugačiji u poređenju s današnjim?

– Situacija je na mnoge načine bila dramatična, ne samo u smislu ekonomije. Ipak, mislim da je situacija danas još dramatičnija, stoga što se suočavamo s pravim izazovima života u demokratskom društvu. Za to su potrebni hrabrost, upornost, inteligencija i integritet. U jednom trenutku, krajem devedesetih, pomislio sam da se tranzicija na izvestan način okončala, ali sada uviđam da su mnoga pitanja i dalje nerešena. Ekonomija se pokazala kao najlakši deo cele stvari. Ona, nažalost, nije rešila one najteže probleme. U stvari, samo je stvarala dodatne, budući da se mentalitet igrača na tržištu pokazao nesposobnim da odgovori na standarde koje moderna ekonomija zahteva kako bi ispravno funkcionisala. Ali, za mene kao pisca postoje važnije teme. Na primer, celokupan stav prema ljudskom životu i postojanju u postkomunističkim društvima veoma je problematičan. Opterećen je neznalaštvom, ekstremnom sirovošću i prekomernim simplifikacijama. Pretpostavljam da je to posledica tvrdoglavog odbijanja naših društava da se suoče s prošlošću. Ekonomija ne bi trebalo da se bavi takvim stvarima.

Robovski mentalitet

O kom to odbijanju ili o kojoj to prošlosti konkretno govorite?

– Želeo sam da kažem da mi nismo razumeli krajnje razmere nasilja koje je sprovodio totalitarni režim na svakom nivou našeg društvenog i privatnog života. To je ugrađeno duboko u sve nas, kao da nas je sramota što smo dozvolili da se tako nešto dogodi. A to dalje stvara mnogobrojne posledice u našoj današnjoj stvarnosti.

Prepoznajem sličnosti ali i razlike između vašeg i mog spisateljskog iskustva: obojica smo počeli otprilike u isto vreme, ali u radikalno različitim okolnostima. Dok je ovde od kraja osamdesetih sve odlazilo dođavola, Bugarska se u tom periodu neprestano kretala napred. Mi smo pisali o ratu, zato što smo morali. O čemu ste vi pisali u to vreme? Da li je jedna od posledica tranzicije u Bugarskoj bio i literarni vakuum kakvom smo svedočili u zemljama poput bivše Čehoslovačke ili Mađarske?

– Ponekad mi se čini da bi rat mogao da učini stvari jasnijim i u određenoj meri čak i lakšim. On ih na izvestan način dovodi u red. U Bugarskoj, sve se rastopilo do granice ekstremnog relativizma. Granice dobra i zla nestale su zajedno s gvozdenom zavesom. A to je onaj najveći problem. Ljudi naprosto ne razlikuju jedno od drugog. Ne mislim, naravno, na sve ljude, ali mislim da jedan značajan deo populacije, dovoljan da održi status quo i inerciju prošlosti. Naše društvo je izgubilo sposobnost da iskusi i izrazi indignaciju – ključni podsticaj za sve društvene promene. Sve prolazi. Robovski mentalitet je u porastu. Nedostatak “moralnog imperativa” je u svemu tome ključan. Dao bog da me budućnost opovrgne!

Kako biste opisali književnu generaciju koja se pojavila tokom devedesetih u Bugarskoj, i ko bi bili njeni najizrazitiji predstavnici?

– Mnogi predstavnici urbane kulture dele ista ova osećanja, ipak, glasovi su prilično rasuti u prostoru. Pomenuću samo nekoliko imena, poput Milana Ruskova, Kalina Terziiskog, Radoslava Parusheva iz najnovije generacije, mog prijatelja Gospodinova, takođe, Deyana Eneva. Ali, svi smo mi usamljeni trkači. Naši putevi se retko susreću. Ili je to barem moj osećaj.

Nedavno ste posetili zimski sajam knjiga u Puli, a imali ste čitanja i u Zagrebu. Impresije s putovanja?

– Bilo je izuzetno dobro, veoma profesionalno organizovano. Posebno mi se dopao akcenat na umetnički aspekt čitave stvari. A publika je bila fantastična!

Koliko ste upoznati s književnostima bivše Jugoslavije?

– Ako bih morao da sastavim listu svih pisaca koje lično poznajem, ona bi bila toliko duga da bi postala dosadna! Imam prijatelje i poznanike književnike u gotovo svim zemljama koje su sačinjavale bivšu Jugoslaviju. Jugoistočnu Evropu smatram jedinstvenim kulturnim prostorom kom pripada i Bugarska – nešto poput Skandinavije. Svaka zemlja ima svoje posebnosti, ali sve su one razumljive jedne drugima. Na primer, upravo čitam knjigu “Ludvig” Davida Albaharija, koja se nedavno pojavila u prevodu na bugarski, i to je odlična prilika da se uživa u ovoj sjajnoj prozi, da se detektuju slični stavovi – brige, animoziteti i kompleksi koji unose nemir u svakodnevicu. U tom smislu morali bismo da se smatramo srećnima, bez obzira na sve istorijske nesreće i neuspehe, zato što nismo sami – kulturno, lingvistički i na bilo koji drugi način. A to je sjajan osećaj, znaš, ne biti sam, i pretpostavljam da ćemo vremenom naučiti da to cenimo.

Talasi književnosti

Na koje jezike su vaše knjige prevedene? Ko su drugi bugarski pisci koji regularno bivaju prevođeni i objavljivani u inostranstvu?

– Zapravo, na mnoge jezike. Ali, nije mi do hvalisanja ili sastavljanja lista. Ona vrsta oficijelnog govora tipa “njegove/njene knjige prevedene su na toliko i toliko jezika” stvarno mi se gadi. Prevode smatram sredstvom komunikacije, oni ne pridodaju nikakvu posebnu vrednost samom tekstu, a isto se odnosi i na književne nagrade. U stvari, verujem da postoji nešto iznad samih jezika što omogućava prevođenje. Nisam opsednut lingvistikom i mislim da književnost živi u prevodu.

Nedavno ste bili i u Tirani, na tamošnjem festivalu Poeteka. Koliko je ta regionalna komunikacija važna i da li bi trebalo da je intenziviramo u budućnosti?

– Maštam o kulturnoj integraciji (ili pre interakciji?) čitavog regiona! U naša manje-više otvorena vremena književnost i kultura su u principu ostale prilično zatvorena polja, u kojima još uvek opstaju protekcionizam i nacionalne predrasude. Stvaranje zajedničkog kulturnog tržišta je od suštinske važnosti za prosperitet umetnosti u ovom delu sveta u kom kultura izuzetno zavisi od institucionalne podrške. To se takođe odnosi i na Evropu kao jedinstven prostor, ukoliko želimo da ostvarimo nešto veće i bolje. To će uticati na porast nivoa nezavisnosti umetnika u svakom smislu.

Filmski reditelj Stefan Arsenijević jednom mi je rekao da svi narodi Balkana stoje rame uz rame, ali da ne vide jedni druge jer su im pogledi usmereni drugde. Postoji li način da se to stanje promeni i da li bi ga uopšte trebalo menjati? Kakva bi bila moguća korist od te imaginarne sveprožimajuće kulturne intensifikacije na Balkanu?

– Korist je prilično očigledna, kao što sam malopre napomenuo – postojanje većeg tržišta rezultira većim slobodama, većim bogatstvom i nezavisnošću. Pre nego što se opredelimo za globalizaciju, hajde da najpre pokušamo s regionalizacijom. Iako ja verujem u univerzalne vrednosti umetnosti, stvarnost me je takođe naučila da su kulturne sličnosti važne. Svet je veoma velik i oko nas ima toliko stvari da je naprosto nemoguće obuhvatiti sve. I beskorisno, u većini slučajeva. Kako ja to vidim, umetnička dela putuju svetom u obliku talasa, a ne meteora. Zato tako često govorimo o uticajima kada govorimo o kulturi. Teško je tek tako skočiti pravo u centar sveta. To je moguće, naravno, ali književnost se najčešće širi poput talasa. Ne bi trebalo preskakati pojedine faze, ukoliko je cilj održivi rast. Ne bih mogao da zamislim sopstvenu spisateljsku karijeru bez prevoda u susednim zemljama. Mislio bih da nešto sigurno nije u redu.

Alek Popov rođen je u Sofiji 1966. godine. Diplomirao je na katedri za bugarsku filologiju na Sofijskom univerzitetu. Tokom 1997. školovao se u SAD-u. Autor je zbirki priča “Druga smrt” (1992), “Prljavi snovi” (1994), “Ciklus kupusa” (1997), “Put ka Sirakuzi” (1998), “Nivo za napredne” (2002), romana “Misija London” (2001) i “Psi u niskom letu” (2007), mnoštva radio-drama, kao i scenarija za igrane i dokumentarne filmove. Radio je u Nacionalnom muzeju knjige i kao diplomata. Trenutno je direktor Doma dečje knjige, glavni i odgovorni urednik časopisa “Rodna reč” i sekretar bugarskog PEN centra. Dobitnik je mnogih nagrada, a prisutan je i u nekoliko svetskih antologija. Proza mu je prevođena na mnoge jezike.