Od fiš paprikaša do zatvora

Prošle je nedelje Mihalj “Bracika” Kertes (Kertesz Mihaly) osuđen u Beogradu u prvom stepenu na osam godina zatvora zbog zloupotrebe službenog položaja koja se manifestovala kao protivzakonito prebacivanje miliona maraka i dolara, novca poreskih obveznika, na Kipar i u druga slična mesta, kao i u blagajne Državne bezbednosti i uopšte okolo, kako je kome trebalo. Zamislive su okolnosti u kojima bi Braciku bilo zaključalo i bacilo ključ, ali pravde nema.

Kertes je bio savršeno oličenje Miloševićeva bezdržavlja: kod njega je sve moglo i nije bilo razlike između dobra i zla, ispravnog i pogrešnog, zakonitog i kriminalnog; čist postmodernizam. On je poklanjao Državnoj bezbednosti stotine kilograma čistoga heroina i zaplenjene kamione za politička ubistva; novcem od carine finansirao je Socijalističku partiju Srbije i svakoga kome je trebalo; automobile je poklanjao svima, čak i one ukradene stranim diplomatama u Beogradu; Branu Crnčevića i mnoge druge brižno je snabdevao trenerkama, donjim vešom, patikama i “Audijima  6” iz carinskih zaliha. Bio je srpska majka, naročito nekima. Za sebe jedva da je uzeo nešto više nego što mu je za pristojan život trebalo; uglavnom vatreno oružje zabranjeno za civile. Bracika je služio Slobu verno i bez pitanja.

Ministar za narod

Taj neverovatni lik započeo je karijeru početkom osamdesetih kao “stručno-politički radnik” Opštinskog komiteta SK-a u rodnoj Bačkoj Palanci. Od početka se istakao ribljim čorbama i nenadmašnim fiš paprikašem za važnije drugove. Kad je krajem 1987. došlo do “diferencijacije”, Bracika se, kažu, bio u početku krivo opredelio (protiv Miloševića), ali je ubrzo revidirao. U istoriju je ušao čuvenom izjavom: “Zašto se vi Srbi plašite Miloševića, kad se ja Mađar ne plašim?”. E, tada ga je krenulo.

Dok si rekao “Jovica Stanišić“, Bracika je postao kod Slobe “ministar za narod”, profesionalni demagog koji usta nije zatvarao na patriotske teme. Odmah zatim postaje ministar za naoružavanje naroda: putuje okolo po srpstvu vaskolikom i ostavlja za sobom trag od “thompsona”, “špagina” i ostalog trofejnog oružja iz ruske i američke vojne pomoći posle Drugog svetskog rata. Trivijalno egzaltiran slaboumnom idejom Velike Srbije, u leto 1991. izjaviće gomilu neopevanih budalaština, od kojih se ističe ona o tome kako “ćemo sada napraviti novu, veliku srpsku državu s granicom na levoj obali Neretve i s glavnim gradom Dubrovnikom”. U to vreme etnički čisti susedni Ilok, preko Dunava, sa sve automatom “Heckler und Koch MP5SD” (s prigušivačem) o ramenu.

Teror na granicama

Milošević ga uskoro, 1992., postavlja za zamenika saveznog ministra unutrašnjih poslova; nije jasno zašto. U tom svom svojstvu Bracika će se obrukati u Londonu, kao član delegacije koju je predvodio tadašnji savezni premijer Milan Panić: tokom razgovora s premijerom Mejdžorom, u salu ulaze ljudi iz britanske službe bezbednosti i kažu da su uhvatili signal bežičnog uređaja za prisluškivanje; nastaje neprijatna situacija i Bracika priznaje da je uređaj u njegovom džepu. Panić ga je smenio i najurio natrag u Beograd, ali – ko je šta pitao Panića? Bracika postaje direktor Savezne uprave carina i na tom će se mestu proslaviti.

U kontekstu sankcija, kriminala, kleptokratije i bezdržavlja, Bracika uvodi teror na granicama: otima se sve što se može, naročito gotov novac koji gastarbajteri nose svojima u Srbiji, ali i automobili, kamioni, roba opšte potrošnje; sve, bez priznanice i prava na žalbu. Heroin i ostali narkotici koje Bracikina carina zapleni ne uništavaju se; idu zemljaku iz Bačke Palanke Jovici Stanišiću, načelniku Državne bezbednosti, protiv svih zakona i pravilnika. Jovica će već znati šta će s time. U koordinaciji sa Miloševićem, Stanišićem i drugima, Bracika je ključni operativac u raspodeli i primeni kvota za povlašćeni uvoz tečnih goriva, strateške robe, cigareta i svega drugoga. Za kvote se kvalifikuju budući (današnji) tajkuni, kriminalci koji su zadužili režim, novo ratničko plemstvo poput Arkana i sličnih. Profiti nebeski visokih stopa skidaju se i šalju u inostranstvo, pod izgovorom spasavanja od sankcija. Pošto kontrole nema, u te se profite ugrađuje ko treba – bez pitanja.

Kraj uspešne karijere

Tako je to trajalo, srećno i bez pitanja, u bljesku čiste radosti, jer se sve može  – sve do 5. oktobra 2000. godine, popodne. Tada su u Bracikin kabinet u Upravi carina upali neki ljuti naoružani ljudi i prekinuli ga dok je hranio rezač papira dokumentima. Automati mu nisu pomogli; Bracika je ostao sam na svetu. Od tada je njegova sudbina nadasve zanimljiva: na slobodi nije, ama nije ni u pritvoru; vozaju ga okolo u blindiranim vozilima i čuvaju ga kao malo vode na dlanu; procena je bila da je manje-više siguran dok priča šta ga se pita. Koliko je Bracika bio štedljiv i vešt u tim zanimljivim razgovorima, ne znamo; ne znamo ni šta ga sve nisu pitali – šta je mnogo važnije. Slutimo da je s nekima od tih s kojima je pričao našao zajednički jezik; o tome svedoče relativno tanke optužnice i deset godina sudske gnjavaže i rastezanja.

Suština je stvari, naime, jasna: Bracika je u posedu informacija nadasve delikatnih i po neke aktere petooktobarskoga prevrata nesumnjivo neprijatnih. Pitanje je samo ko je prvi s njim postigao nagodbu: ovo pričaš, a ono nikako; gde su koje pare i to. Ljudi su, dogovoriće se. Krivične prijave podnete za najteža dela, poput muljanja s najmanje 600 kilograma čistog heroina, nisu nikada uzete u postupak. Sada je fasovao osam godina, ali ima tu i apelacija…

Biće da Bracika ipak nije tolika budala.