Gorki talog ljubavi
Naslov ove knjige je namenski i nije pozajmljen od neke od priča. Zgodan je i može se zameniti sa “Pohvala ravnodušnosti”. Ataraksija ili umrtvljenost čula izraz je naročite individualne snage – ono što te se ne tiče, ne može te povrediti. Ne postoji zamena za ljubav, propovedao je Cane iz Partibrejkersa; ljubav je borba koja vrhuni porazom, obostranim. Pobeda u naslovu knjige implicira da je tekma neprestano u toku, zaustavno vreme koje se nikad ne završava. Pobednik može biti samo jedan, kao gorštak/Highlander. Pobednik je bezdušan. Ono što te ne ubije, učiniće te jačim, mantrao je Zaratustra na radost citatofila. Ono što ne osetiš, ne može te ubiti. Ali, oseća li išta onaj koji svesno dozira vrelinu potrebe, ima li takvog Übermensch-a koji stišće kočnicu kad telesno predavanje ište gas do daske?
Forsiranje konflikta
Koliko ovaj naslov odgovara pričama Maje Hrgović? Pre priče o ljubavi nego ljubavne, spakovane su u pola Vivaldija (bez luka), tj. 7 priča u duo stagioni (leto i zima). Klimatska zaoštrenost (bez prelaznih razdoblja) izbrusila je ogoljene situacije u kojima dominira ostavljenost junakinja. Naratorka je, redom: zaljubljena introvertna lezbejka, zaljubljena obmanuta kleptomanka, blago poremećena otimačica pasa, izigrana preljubnica, zlurada prevarena grupi devojka.
Tek u dve priče srećemo iskorak iz ovakvog narativnog konstrukta. U jednoj, “Kitovsko dupe”, robertperišićevski bizarna poratna anegdota spojila je diskretnu erotiku i neočekivani obrt ka jezovitom. U drugoj, “Picamajstor”, fenomen “privlačnosti na prvi pogled” razobličen je kao zabluda uobrazilje dok je liku naratorke pridodata snaga primerena za izlaz iz neugodne i besperspektivne situacije.
Maja Hrgović forsira konflikt u vezi kao dramaturšku okosnicu priča, dok junakinje oblikuje kao pretežno introvertne i podređene osobe, kao one koje trpe posledice, a ne one koje ih uzrokuju. Dramaturgiju priča prate atipični obrti i pripadajući im humor. Zapravo, sve letnje priče računaju na postizanje efekta iznenađenja. Ostaviti da bi sama bila ostavljena, zgodna je zamisao za priču “Jopa”. Uprkos motivacionoj dvosmislenosti i nagoveštaju kajanja naratorke, priča ipak ostaje na nivou skeča, u opasnoj blizini stereotipa o obdarenim tamnoputim pastuvima i veličini koja je ne samo bitna već i presudna za mir u kući i harmoniju u vezi.
Priča “Ruka” pruža uvid u vezu prevrtljive rok zvezde i mlađahne poklonice, poentirajući u osvetoljubivoj nasladi povređene žene. Mržnja, a ne saosećanje sa invalidom, bivšim ljubavnikom, izraz je ogorčenosti koju ništa nije u stanju da stiša.
Periferija i radnička naselja, derutni zgrade i memlivi stanovi kao narativni mizanscen priča nisu deo obuhvatnog socijalnog skena ni ilustracija tranzicione optužbe. To je, ipak, funkcionalni dekor za naraciju dovoljno osetljivu za život na socijalnoj margini, podređenu iscrtavanju neuralgičnih tački emocionalno-erotske patologije.
Protiv ravnodušnosti
Dve najbolje priče potvrđuju ovaj zaključak. Atmosfera autsajderstva, prikraćenosti i zabranjene strasti u priči “Zlatka” smeštena je u milje železničkog predgrađa. Zanimljivo, kratkotrajni puteni kontakt dve žene predstavlja olakšanje ali ne sugeriše iluziju izlaza. Novela “Mak na plućima” ostvaruje se kao multiplikacija dvojnih brakova i podeljenih identiteta. Na stranu ponavljanje istorije (naratorki se ponavlja sudbina njene majke), ova novela sadrži nekoliko efektnih scena koje spajaju potresno sa dirljivim.
Nasuprot naslovu knjige, priče Maje Hrgović sve su samo ne glorifikacija ravnodušnosti. Ko ljubi – gubi, jer je ljubav neodrživa ili nemoguća, veza tabuizirana ili već zauzeta. Odnos partnera u vezi je porozan i nestabilan; promiskuitetnost je neizbežna, vernost je arhaičan i nejasan pojam.
Pripovedačka imaginacija Maje Hrgović uspela je da uobliči nekoliko intrigantnih situacija unutar fenomenologije erotskih kontakata, posebno raskida. Ipak, kao da je nedostajalo, negde nekoliko stranica, negde više motivacione razrade, da se produbi atmosfera priče i dodatno profilišu likovi. Kao da se autorka zadovoljila tehnologijom kratke priče i efektom neočekivanog obrta. Svejedno, knjiga prvenac Pobjeđuje onaj kojem je manje stalo predstavlja afirmativnu pojavu jednog novog autorskog imena.