Obama je idealista i odličan pisac

Već s prvom knjigom, autobiografskim romanom “A Heartbreaking Work of Staggering Genius”, doživeli ste nesvakidašnji uspeh. Da li ste imali bilo kakav razlog da ga očekujete ili vas je on potpuno iznenadio? Da li je bilo teže pisati nakon tog iskustva?

– Pa, pokušavao sam da pišem druge stvari pre te knjige, ali sam neprestano otkrivao da nisam u stanju da mimoiđem sopstvenu priču. Ona je predstavljala prepreku koju sam morao da otklonim kako bih bio u stanju da radim bilo šta drugo. Pretpostavljam da bi se to iskustvo moglo nazvati katarzičnim. Kad sam završio rad na rukopisu, očekivao sam da će moji prijatelji i porodica možda pročitati pojedine delove (ali da ga najverovatnije neće pročitati do kraja) i da će to biti to. A kad sam shvatio da roman interesuje daleko širu čitalačku publiku, za mene je to predstavljalo neverovatan šok. Posebno zbog toga što sam, pišući, bio iskreniji i otvoreniji u onim ličnijim aspektima priče nego što bih možda bio da sam očekivao da će roman čitati tako široka publika. A činjenica da je knjiga doživela mnogobrojne prevode meni se čini skoro neverovatnom. To nije nešto što primam olako.

Od tada ste objavili još nekoliko naslova, od kojih su najistaknutiji “What is the What” i “Wild Things”. Koja vam je od svih tih knjiga najdraža, čak i ako objektivno nije najbolja?

– Knjiga “What is the What” najverovatnije će zauvek zadržati jedno neobično važno mesto u mom srcu. Bila je to prva važna knjiga koju sam napisao nakon “A Heartbreaking Work…” i rukopis od kog sam odustajao mnogo puta tokom četiri godine, koliko mi je bilo potrebno da ga napišem. Činjenica da sam ga završio i da ga je odobrio Valentino (Valentino Ačak Deng, glavni junak ove jedinstvene fikcionalizovane autobiografije, izbeglica je iz Drugog građanskog rata u Sudanu koji je od 1983. do 2005. odneo više od dva miliona žrtava; on je jedno od 27.000 dece koja su raseljena tokom tog rata a postala su poznata kao Izgubljeni dečaci Sudana, op. a.), bila mi je važnija od svega na svetu. Najiskrenije, bilo je to prvi put da sam osetio da mogu i dalje da pišem knjige – da sam dovoljno savladao zanat da znam da, objektivno, mogu sve to isto da uradim ponovo i ponovo.

Moj drug Joe Uremovich

Recite nam nešto više o vašim drugim aktivnostima, o časopisima “Might” i “McSweeney’s”, kao i o dobrotvornom radu? Da li biste sebe definisali kao pisca koji radi sve te druge stvari sa strane ili vam je sve to podjednako važno?

– Bio sam izdavač mnogo godina pre nego što sam uopšte bio u stanju da se izdržavam kao pisac, pa sam se navukao na objavljivanje drugih autora. I budući da sam uređivao knjige drugih ljudi toliko dugo, to mi je ujedno poslužilo da postanem izuzetno dobar samo-urednik. Okrutan sam kad uređujem knjige koje sâm pišem. Najtvrđi sam na sebi samom. Mislim da je to posledica svih tih godina provedenih u uređivanju časopisa i novina. Sada pokušavam da održim balans između svih tih stvari i projekata kojima se bavimo u kancelariji. Ostali zaposleni imaju razumevanja za moju potrebu da se izgubim na mnogo dana dok pišem.

Zašto je savremena američka književnost do te mere intimna i nepolitična? Dok većina poznatijih pisaca iz SAD-a ima tendenciju da se kloni direktne političke rasprave u svojim književnim delima, čini mi se da vi neposredno iskazujete svoje političke stavove?

– Mislim da vlada mišljenje da naša književnost nije politična, ali mnogi od pisaca koje znam izuzetno su politični. Možda su upravo kalifornijski pisci poput Williama T. Vollmanna i Ishmaela Reeda skroz-naskroz posvećeni političkom delovanju. Imam takođe utisak da su doslovno svi pisci koje znam bili uključeni u kampanju Baracka Obame, i da su svi uvek spremni da naprave iskorak i učestvuju u nečem vrednom podrške. Ali, postoji jedna stvar koja nam nedostaje, možda, a to su čisto politične knjige, poput “Životinjske farme”, koje imaju da kažu nešto od neposrednog značaja o političkoj klimi u nekom trenutku.

Koja su imena novih američkih pisaca koji još uvek nisu dosegli internacionalnu slavu?

– Pomenuću dva autora iz San Francisca, Erica Martina i Stephena Elliotta, koji su nedavno napisali roman o Donaldu Rumsfeldu, u kom je on zamišljen kao žrtva sopstvene politike tokom rata protiv terora. U knjizi, njega kidnapuju i avionom prebacuju u tajni zatvor bez suđenja. Za nekoliko nedelja objavićemo to u “McSweeney’su”.

Kakvo je vaše mišljenje o predsedniku Obami? Da li danas zaista živimo u značajno drugačijem svetu od onog u kom smo živeli tokom ere Georgea Busha?

– Obama mi se jako dopada. Idealista je i sjajan pisac. Ali, smatram da bi trebalo da uloži više napora kako bi konačno razmontirao sve te sudske travestije koje je postavila Bushova administracija. Guantanamo je i dalje tu, što je skandalozno. Takođe, naša infrastruktura se raspada, a nezaposlenost se meri dvocifrenim brojkama. Naš edukacioni sistem je u krizi, a mi i dalje vodimo dva rata u kojima je nemoguće pobediti. Imamo jedinstvenu sposobnost da bezumno trošimo milijarde dolara koje bi mogle biti mnogo bolje upotrebljene.

Rođeni ste u Bostonu, odrasli u Chicagu, a danas živite u San Franciscu. Zašto baš San Francisco?

– Chicago je u vreme mog odrastanja imao ogromnu hrvatsku zajednicu. Imao sam druga iz razreda koji se zvao Joe Uremovich i koji je zvao sebe Hrvatom u vreme kad većina ljudi u Illinoisu nije nikad čula za Hrvatsku. Ali, nakon što sam završio koledž u Illinoisu, osetio sam da je došlo vreme da napustim tu državu. Moja sestra se baš tada upisala na studije prava u San Franciscu, pa je za mene i mog mlađeg brata Topha bilo nekako prirodno da se preselimo tamo. Od prvog dana provedenog u San Franciscu, bilo mi je jasno da je ovo mesto iz kog nikad neću otići. Naravno, odlazio sam, ali uvek s osećanjem u kostima da je ovde moj dom. Ljudi u vašem regionu, siguran sam, dele sličan osećaj: tu kombinaciju vazduha i neba, mora i brda.

Misteriozni Timothy

Jednom ste prilikom boravili u Hrvatskoj i tamo čak napisali deo knjige “What is the What”. Gde ste tačno bili? Da li ste imali priliku da obiđete i druge zemlje regiona?

– Pre nego što smo supruga i ja dobili decu, imali smo običaj da provedemo po nekoliko meseci na jednom mestu, da rentiramo jeftinu kuću u prirodi, da se isključimo iz svega i pišemo (moja supruga, Vendela Vida, piše romane). Tako smo jednog leta odabrali Hrvatsku. Rentirali smo kuću u gradiću po imenu Kremena nadomak Metkovića. Sjajno smo se provodili, i kolima smo obišli značajan deo zemlje. Posetili smo i Dubrovnik, pa od tada svima govorim da je to najlepši grad u Evropi. Dobro, možda drugi, nakon Pariza.

Jako bih voleo da se vratim u vaš region. Proveli smo prilikom našeg putovanja nešto vremena i u Srbiji, i u BiH. Obišli smo Beograd i Sarajevo, bili smo i u Mostaru kad je most  ponovo otvoren. Ali, naša deca su trenutno jako mala, tako da su putovanja otežana. Kad malo porastu, svakako ćemo ponovo doći.

I na kraju: ko je zaista Timothy McSweeney?

– Još tamo negde 1998. počeo sam da sakupljam fikciju, eseje i eksperimente koji nigde drugde nisu mogli da pronađu izdavača, za časopis čije sam izdavanje u to vreme planirao. Budući da se časopis sastojao od radova koji se nisu uklapali u mainstream izdavaštvo, odlučio sam da ga nazovem “Timothy McSweeney’s Quarterly Concern”.

Evo zašto: devojačko prezime moje majke bilo je McSweeney. Odrasla je u Miltonu, Massachusetts, kao kći akušera Daniela McSweeneyja i njegove supruge, Adelaide Mary McSweeney. Mnogo kasnije, moja majka se udala za Johna Eggersa i preselili su se u predgrađe Chicaga. Kad je meni bilo otprilike osam godina, počeli smo da dobivamo neobična pisma adresovana na majčino i moje ime. Najčešće su to bile poruke napisane na pamfletima i sličnoj pošti koja se šalje bez poštarine. Poruke su bile zbunjujuće, a pisao ih je čovek po imenu Timothy McSweeney, koji je mislio da je u srodstvu s mojom majkom i koji se nadao da će uskoro imati prilike da nas poseti. Timothy bi nam povremeno slao rasporede vozova i druge planove, ponekad crteže ili dijagrame. Njegova pisma su me intrigirala toliko da sam ih čuvao u fioci u svojoj sobi, i pitao se da li je taj Timothy zaista u srodstvu s nama. Moja majka je njegova pisma smatrala porukama poremećene ili zbunjene osobe koju nikad nije srela. Kad bi stiglo novo pismo, pružila bi mi ga, a da ga prethodno najčešće ne bi ni pročitala. Ja bih ga potom pretraživao uzduž i popreko, tragajući za skrivenim značenjima pre nego što bih ga odložio u fioku. Nismo znali da li postoji stvarna osoba po imenu Timothy McSweeney, ali to je ime poprimilo auru misterije. On je bio enigma, čovek u potrazi za domom, čije je pisanje bilo zagonetno i ispunjeno čežnjom.

Život piše časopise

Mnogo godina kasnije, kad sam smišljao naziv za književni časopis, palo mi je na pamet ime “Timothy McSweeney’s Quarterly Concern”. Bio sam u mogućnosti da time odam poštu irskoj strani moje porodice i da aludiram na tog misterioznog čoveka i osećaj raznoraznih mogućnosti, pa čak i čistog čuda koje je on doneo u naš dom u predgrađu. Nekoliko godina nakon što je naš kvartalni časopis počeo da izlazi, zaposlili smo stažistu po imenu Ross McSweeney, koji je spomenuo da je njegova porodica takođe poreklom iz Bostona. Našalio sam se da smo verovatno u nekakvom srodstvu, a on mi je rekao da je on nećak Timothyja McSweeneyja. Onog pravog Timothyja McSweeneyja! Uz pomoć Rossovog oca Davida – Timothyjevog brata – Ross i ja smo napokon sastavili čitavu priču.

Ovo se, najverovatnije, dogodilo: jednog dana 1943. godine u Bostonu, moj deda Daniel McSweeney, akušer, doneo je na svet jednu bebu. Ta beba je data na usvajanje, i bila prihvaćena od strane druge porodice s istim prezimenom, McSweeney, koja je bebu nazvala Timothy. Timothy je odgajan zajedno s Davidom u porodici koja ih je podjednako volela. Pohađao je Massachusetts School of Art i diplomirao lepe umetnosti na univerzitetu Rutgers. Potom je predavao umetnost na Rutgersu neko vreme. Ali, mentalna bolest ga je savladala i borio se s alkoholizmom. Mnogo puta je bio hospitalizovan. Konačno je smešten u instituciju za mentalno zdravlje, gde je lečen. Iz te je institucije počeo da nam šalje pisma. Pretraživao bi gradske i državne arhive, pronalazio imena i pisao svima koje bi tako našao. Pretpostavka je da je pronašao ime mog dede na krštenici i da je tako pomislio kako bi Daniel McSweeney mogao da bude njegov otac, a ne naprosto akušer koji je pomogao pri porođaju. I tako je počeo da traži decu Daniela McSweeneyja. Ross, David i ja to smo shvatili 2000, a tada sam dobio i obaveštenje da je Timothy još uvek živ. Sve te godine proveo je pod lekarskom negom, a porodica McSweeney redovno ga je posećivala.

Saznanje da časopis nosi ime stvarne osobe koja je pretrpela godine muke nanelo je senku melanholije nad naš posao. Ali McSweenyjevi su insistirali da je ime prihvatljivo, čak i odgovarajuće, ako se u obzir uzme da je Timothy bio umetnik koji je tragao za kontaktom i značenjem putem pisane reči. Tako smo od 2000. godine nedvosmisleno posvetili sva izdanja časopisa stvarnom Timothyju.

Dave Eggers studirao je novinarstvo na Univerzitetu Illinois pre nego što su oba njegova roditelja iznenada preminula, što je detaljno opisano u njegovom memoarskom romanu “A Heartbreaking Work of Staggering Genius”. Odabrana da bude među finalistima Pulitzerove nagrade za publicistiku, ova knjiga je postala instant bestseler.

Po smrti roditelja, Eggers se preselio u Berkeley sa svojim osmogodišnjim bratom Tophom, za čiji je odgoj bio odgovoran. Dok je Toph pohađao školu, Eggers je radio za lokalne novine. Radio je i za internetski sajt Salon.com i bio suosnivač časopisa “Might Magazine”.

Napisao je još knjige “You Shall Know Our Velocity” (2002), “How We Are Hungry” (2004), “What is the What” (2006), koja je bila finalista za nagradu “National Book Critics Circle Award for Fiction”, “Zeitoun” i “Wild Things” (2009), te scenario za film “Where the Wild Things Are”, koji je režirao Spike Jonze.

Eggers je poznat i kao osnivač nezavisne izdavačke kuće i časopisa “McSweeney’s” te književnog časopisa “The Believer”, koji uređuje zajedno sa suprugom Vendelom Vidom. Pokrenuo je projekat 826 Valencia, spisateljsku radionicu za tinejdžere u San Franciscu, koji je prerastao u 826 National s književnim radionicama po čitavom SAD-u.