Proćerdali smo pamet i potencijal

Foto: Jovica Drobnjak

Je li vam se život puno promijenio nakon što je Goribor objavio album za zagrebačku diskografsku kuću “Dancing Bear”?

– Pa jeste, ustvari. Više sviramo i cela je stvar postala profesionalnija, priča se uzdigla na jedan viši nivo. Svirati u Močvari nije isto kao svirati samo u Boru. Obišli smo celu bivšu Jugu, od Ljubljane preko Pule, Rijeke, Zadra i Splita do Mostara i Skopja…

Jeste li posvuda jednako dobro prošli ili popularnost varira od grada do grada?

– Uglavnom, ljudi koji znaju, znaju! Mislim da smo preživeli najgore. Što se tiče onih koji nas znaju, svuda su više-manje slične reakcije. U Mostaru smo imali jedan od najboljih koncerata, u Splitu je bilo odlično. Cela ta Goriborova priča ima tu neku poveznicu, pa i slični ljudi dolaze. U mestima gde sviramo po drugi ili treći put, pomalo već dolazi i mlađa publika.

Kako u Boru gledaju na vaš uspjeh?

– Ne znam, nisam bio tamo već tri godine. Trebali smo sad nedavno svirati u Boru, ali je otkazan koncert. Nemam pojma kako gledaju na nas. Čujem preko prijatelja da pričaju da je izletelo nešto sem tog rudnika. Evo, pojavio se i film “Tilva Roš” koji je dobio “Srce Sarajeva”. Sniman je u Boru, s klincima iz Bora, sve naturščici. Izletelo je nekoliko stvari koje nisu samo vezane uz rudnik i propast, a to nije loše.

Volim da se muvam

Izdavač vam je iz Zagreba, djevojka isto, snimate novi album u Puli, a živite na relaciji Zagreb-Beograd-London. Gdje biste, pod nekim drugim okolnostima, voljeli više živjeti, u Beogradu ili Londonu?

– Nemam pojma. Uvek sam gledao da živim po svome. Kad sam napustio Bor, izgubio sam taj osećaj pripadanja. Uzeo sam torbu i krenuo. Da li sam u Londonu, Zagrebu ili Beogradu… važnije mi je s kim sam i zašto. Zanimljivo mi je da menjam mesta. Evo, sad sam bio u Puli, pa letim za London. Volim da se muvam i dokle god mogu da se muvam, dobro je.

Ako usporedite standard Zagreba, Beograda i Londona, koji biste grad izabrali za život?

– Kad nemaš para, svuda ti je isto. Kad god se vratim iz Londona u Beograd ili u Zagreb, bude mi žao šta je ovaj region doživeo to šta je doživeo i došao u ovakvo stanje. Iskreno govoreći, možete jeftinije i kvalitetnije da se obučete u Londonu nego u Zagrebu ili Beogradu. Zašto je to tako i zašto neki ljudi drže monopol i zašto dižu cene, to je pitanje ekonomije i politike. Generalno, osećam neku tugu što s ovakvim potencijalima trećina stanovništva nema šta da jede. To je zabrinjavajuće. Svirali smo u Švedskoj i Norveškoj, bilo je minus petnaest i ne znam što bi oni ljudi dali da imaju ovu klimu i sve ovo. Ovde postoji prirodni potencijal i pametni ljudi, iako je većina već zbrisala, ali krpaju kraj s krajem ili su spremni da rade negde na minus petnaest da bi mogli sebi da priušte pristojan odmor, auto, neke osnovne stvari. Tako da mene pri povratku uvek uhvati neka tuga, jer kad pogledam tu divnu zemlju, more u Hrvatskoj, planine i reke u Srbiji… to je takav resurs da će jednog dana neko da dođe i da nam to uzme govoreći: “Ljudi, vi niste ovo uspeli da iskoristite.” Ustvari, već uzimaju, ako nisu i uzeli.

Ove ste godine objavili treću knjigu poezije “Ne možeš mnogo ali možeš malo”?

– To je neka vrsta kompilacije sastavljena od prve dve knjige koje je Zdenko Franjić objavio u kombinaciji s nekim novim pesmama. Može da bude i neko posebno izdanje. Zvanično je, s bar-kodom. Na ovu se plaća porez.

Poezija kao igra i lek

Koliko vam je poezija važna u životu?

– Volim da pišem. To je meni jedan ventilčić, to kreativno izražavanje i stavljanje u tu neku formu. To mi je i igra i lek. Čitanje mi je generalno zanimljiva aktivnost.

Novi album je spreman? Zadovoljni ste snimljenim?

– Snimljen je, stavili smo sve na hard disk. Ovih sedam dana što sam bio u Puli, krenula je, kao što Cuki kaže (producent Edi Cukerić, op.a.), hirurgija. Ovo što smo uradili je možda najbolje što smo u ovom trenutku mogli da damo.

Ovo je zapravo vaš prvi pravi, službeni album, jer je prethodni, koji je objavio “Dancing Bear”, sastavljen od starih, nanovo snimljenih pjesama. Jeste li ostali dosljedni Goriboru ili ste krenuli nekom novom stazom? Riječ je o duplom albumu?

– Ovaj je sad i svirački ceo. Po sličnom smo principu radili kao i pre. Postojale su neke baze i neka osnova preko kojih smo sve svirali. Živi bubanj od početka do kraja, gomila odsviranih zvukova… Mislim da smo napravili korak napred, iako tako svi kažu za svaki novi album. Mislim da je sad to to i da je to Goribor. Možda bliži tom nekom zvuku koji radimo uživo. Skupilo se toliko pesama i namerno smo puštali da traju malo duže jer smo se rasviravali. Ima tu dosta nekog sešna i igrarije s raznim zvukovima i nismo ništa skraćivali. Nismo jurili u formu da mora biti radio-frendli, nego smo baš svirali kako nam je leglo. U proseku su pesme četiri i po do pet minuta, a neke stvari idu čak i do sedam-osam minuta.

Kada će album biti objavljen?

– Ako sve bude OK, nadam se za neka dva meseca. Za nekih mesec dana singl i do četvrtog meseca da izleti van. Sad više nema šta da se čeka osim finalnog miksa i masteringa, a to je već tehnička stvar.