Na tamnoj strani “belog Šengena”
Prošlo je nešto više od godinu dana otkako je građanima Srbije, Makedonije i Crne Gore omogućeno bezvizno putovanje po zemljama potpisnicama “belog šengenskog sporazuma”, a već su stigle prve ozbiljnije pretnje da bi belo moglo postati crno. Francuska i Holandija su predložile uvođenje vanrednog mehanizma kojim bi se jednostavno, brzo i lako neka od zemalja zapadnog Balkana mogla ponovno staviti na onu mračniju stranu Šengena. Bilo je sličnih pretnji i ranije, ali 24. bi februara ministri unutrašnjih poslova zemalja EU-a trebalo da razmotre predlog dve zemlje. Čak i da ne dođe do neke konkretnije odluke, pretnje valja shvatiti ozbiljno, posebno u Beogradu i Skoplju.
Policijska prevencija
Podaci Evropskog zavoda za statistiku (Evrostat) pokazuju da je u pretposlednjem kvartalu prošle godine broj onih iz Srbije koji su zatražili azil u nekoj od zemalja EU-a porastao za 173 posto (4.585 zahteva), a iz Makedonije čak 248 posto (2.155 zahteva). Srbija je, po dosadašnjim podacima za prošlu godinu, na visokom šestom mestu na svetu po broju zatraženih azila, odmah uz Irak, Somaliju, Afganistan, Rusiju i Kosovo. Ako ovde primenimo maksimu “Kosovo je Srbija”, onda su svi ostali daleko ispod, a bezvizni režim ostao bi samo lepo sećanje, mada zvanični podaci pokazuju da je tokom prve godine bezviznog režima putovalo manje ljudi nego prethodnih godina.
Iako ne postoji podela na nacionalnosti, jasno je da je u slučaju Makedonije i Srbije reč o azilantima albanske nacionalnosti. Ministar policije Ivica Dačić najavljuje da će policija delovati preventivno. Istina, dodao je da će samo pokušati da azilantima objasni kako će ih vraćati na osnovu sporazuma o readmisiji i da nema smisla da pokušavaju da traže “sunce tuđeg neba”, jer ono s juga Srbije greje bolje od ikojeg. Vaspitne palice nije spominjao.
Ignorisanje problema
Nije spominjao ni drugu vrstu prevencije, koja bi zasigurno najviše uticala na ostanak pod suncem juga Srbije, a na šta se osvrtao Riza Halimi, jedan od političkih lidera Albanaca iz tog kraja, koji je ukazao da je nezaposlenost tamo gotovo 70 posto, te da Beograd mladima s ovog područja, koji su svoje studije završavali u Prištini, ne priznaje diplome. Kombinacija siromaštva i nepostojanja ikakve perspektive daju kao rezultat podatke Evrostata i svrstavaju Srbiju među zemlje koje predstavljaju najveći problem, pre svega za Belgiju, Nemačku i Švedsku, koje su najčešće destinacije.
Kakav je odnos prema jugu Srbije, ne bi trebalo čuditi i da se prećutno dopušta tolika količina azilanata, pa čak i da se podstiču konstantnim ignorisanjem problema. U tom slučaju, sintagma “humano preseljenje” dobiva novo značenje.