Cenzura nam je bila izazov

Beogradski književnik Filip David, nekadašnji urednik Dramskog programa TV Beograd i profesor dramaturgije, scenarista i filmofil, pred 83. dodelu Oskara, koja će biti održana 27. februara, komentariše neke od nominovanih filmova i seća se svoje filmske karijere.

Često pričamo o filmovima, a nikada vas nisam pitao kada ste prvi put gledali neki film?

– Bilo je to neposredno posle oslobođenja, 1945. godine. Imao sam pet godina, došli smo u Novi Sad iz izbeglištva. Ne sećam se koji je to film bio, znam samo da je bio ruski i da sam mnogo plakao kada su se rastajali deda i unuk u pejsažu surove ruske zime. Sećam se, dakle, samo nekih detalja, pada sneg, saonice se probijaju kroz snežne smetove, deda prigrlio unuka od koga se iz nekog razloga mora odvojiti, a meni se suze slivaju niz lice. Do danas to je jedan od mojih najuzbudljivijih doživljaja, kada je film u pitanju. Film sam posebno zavoleo gledajući Kurosavine, Micogučijeve i filmove Kaneta Šinda, dakle japanske. U njima sam pronalazio ono što se dodirivalo sa mojim shvatanjima filmske umetnosti, ali i literature.

Krajem februara biće održana 83. dodela Oskara. Favorit je “Kraljev govor” Toma Hupera, koji ima dvanaest nominacija. Da li je to i vaš favorit?

– Jeste. Iako, iskreno rečeno, film dosta podseća na neke dobro urađene drame iz

Bi-Bi-Si-jeva dramskog programa. Dobra priča, dobri glumci, solidna režija, uverljiv istorijski kontekst.

Nezanimljiva “Društvena mreža”

Da li su vam se dopali “Početak” (“Inception”) Kristofera Nolana (nominovan za najbolji scenario) i Skorsizijevo “Zatvoreno ostrvo” (“Shutter Island”)? Rekli ste da posebno volite dobru fantastiku…

– Više mi se dopao Skorsizijev film. U toj priči o ludnici u kojoj su zatočeni opasni kriminalci savršeno se prepliću realno i irealno, stvarnost i snovi, dnevne i noćne more. Od Nolanova sam filma više očekivao. Volim fantastiku, ali ako je snažno utemeljena u realnosti. U Nolanovom filmu ima veoma dobro režiranih scena, tehnički je sve to doterano do savršenstva, ali me je ipak na kraju ostavio ravnodušnim dosta komplikovanim zapletom.

Uvek su zanimljive nominacije za najbolji adaptirani scenario. Debra Grenik i En  Roselini adaptirale su za film knjigu “Winter’s Bone” Deniela Vudrela, pisca iz Misurija, koji piše kantri-noar krimiće. Da li vam se svideo “Winter’s Bone”?

– Uveliko se priča se kako su za najbolje adaptacije književnih dela nominovani “Winter’s Bone” i Finčerova “Društvena mreža”. “Društvena mreža” mi je potpuno nezanimljiv film, možda zabavna za fanove Fejsbuka. “Winter’s Bone” je solidan film s neubedljivim završetkom. Moj je utisak da je prošla godina, u celini gledano, bila dosta siromašna što se dobrih filmova tiče, ali tako vam je to. Nema pravila. Američki film je u ozbiljnoj krizi, trka za profitom guši nezavisne producente. Inovacije su uglavnom na tehničkom planu, sve je više filmova snimljeno u 3D tehnici. Ali scenariji su postali dosta klišeizirani, što je zamorno gledati.

S pažnjom pratite evropsku kinematografiju, ne samo Holivud?

– Pratim koliko mogu, koliko je dostupno. Rumunski film je u ekspanziji, imali su nekoliko sjajnih filmova poslednjih godina. To važi i za turski film. Ali zanimljivi filmovi stižu iz azijskih zemalja, iz Afrike i Južne Amerike. Ipak, u poslednje vreme sve se više vraćam klasicima filma, ruskim, nemačkim, američkim. Sada su mnogi filmovi postali dostupni na diskovima, nešto o čemu u mojoj mladosti nismo mogli ni sanjati. S istinskim zadovoljstvom iznova gledam neke stare filmove koje sam voleo, ali i neke koje sam propustio da vidim, jer kod nas svojevremeno nisu bili prikazivani iz raznih razloga, političkih ili finansijskih.

Prijateljska ubeđivanja

Kao dramaturg ili saradnik na scenariju radili ste na nekim od najboljih jugoslovenskih filmova: “Zemaljski dani teku”, “Okupacija u 26 slika”, “Ko to tamo peva”, “Paviljon VI”, “Poseban tretman”, “Pad Italije”, “Suton”, “Večernja zvona”, “Bure baruta”, “San zimske noći”… U kakvom su vam sećanju ostali ti filmski dani?

– Na svakom od ovih filmova, bilo da sam bio scenarista ili dramaturg, radio sam sa zadovoljstvom. Uvek sam imao na umu da je jedna stvar baviti se teorijom, a sasvim druga raditi u praksi. Poznati su mi slučajevi nekih ljudi koji su znali sve o filmu i dramaturgiji, a napisali su neke od najgorih scenarija. Reditelji i scenaristi s kojima sam radio, da nabrojim samo neka imena: Goran Paskaljević, Lordan Zafranović, Slobodan Šijan, Mirko Kovač, Duško Kovačević, svakako spadaju među najbolje u svojoj profesiji, a kada radite sa vrhunskim profesionalcima, to nije posao nego zadovoljstvo. Radeći s njima, naučio sam o dramaturgiji više nego studirajući dramaturgiju i čitajući knjige o filmskim scenarijima. Svoju ulogu dramaturga shvatao sam kao ulogu contraditora, tako Italijani nazivaju onoga ko razložno i s argumentima traži slabe tačke scenarija i predlaže neka rešenja. A to znači da stupate u neku vrstu opravdanoga konflikta, u plodonosne prepirke koje često nisu bez varnica, pa i ozbiljnih neslaganja.

Sarađivali ste i s Mirkom Kovačem, scenaristom nekih od najboljih domaćih filmova. Kako je izgledala vaša saradnja?

– S Mirkom se poznajem gotovo čitav jedan ljudski vek, oko pedeset godina, i dobri smo prijatelji otkada se znamo. Prve priče i knjige objavili smo gotovo istovremeno. Mirko je izvorno jedan od najdarovitijih pisaca koje je Jugoslavija imala: sjajan pripovedač, romansijer, esejista i scenarista. Napisao je scenarija za neke od najznačajnijih filmova u jugoslovenskoj kinematografiji kao što su “Mali vojnici” i “Lisice”. Kao dramaturzi sarađivali smo na filmovima koje je radio s Lordanom Zafranovićem. Lordan je takođe veoma darovit autor, ali ponekad uporno zastupa svoje viđenje filma, pa i onda kada nije u skladu s nekim dramaturškim postulatima. Često smo se prepirali, a to “prijateljsko ubeđivanje” bivalo je povremeno i vrlo visokog intenziteta, pa i dramatično, ali uvek u okviru profesije. Jednom prilikom, kada se nismo mogli složiti, Lordan mi je rekao: “Možda si ti sa dramaturške tačke gledišta u pravu, ali ako bih usvojio sve tvoje primedbe, onda to više ne bi bio moj nego tvoj film.” I to je tačno, Lordan je zanimljiv reditelj, takav kakav je, sa svim svojim vrlinama i ponekom manom. Ovu njegovu rečenicu često sam citirao svojim studentima. A pouka je da se scenarista, a pogotovu dramaturg, moraju prilagođavati rediteljevoj poetici, njegovom viđenju stvari, makar povremeno i prividno na štetu nekih dramaturških pravila. Na kraju je ipak dolazilo do usaglašavanja, gde je pomiriteljsku, ali i odlučujuću reč imao Mirko Kovač.

Zlatno doba TV drame

Pripadate generaciji pisaca u kojoj su Danilo Kiš, Borislav Pekić, Mirko Kovač: da li ste često razgovarali i debatovali o filmovima? I za Pekića i za Kiša film je bio izuzetno važan…

– Za sve nas film je bio veoma važna i inspirativna umetnost. Ne zaboravite da je u vreme kada smo se javili kao pisci, televizija bila tek u povoju, s eksperimentalnim programom. Pekić je bio veoma cenjen scenarista, ali je u početku (posle odležane robije zbog svojih političkih uverenja) morao da se potpisuje kao Adam Petrović. Kiš je takođe voleo filmove, na njega su posebno uticali francuski novi talas na filmu i u literaturi, ali nije pisao za film, već samo za televiziju.

Da li i danas razmenjujete filmove s Mirkom Kovačem?

– Razmenjujemo i filmove i utiske o filmovima, gotovo svakodnevno. A i još smo aktivni na filmu, obojica. Mirko je i dalje veoma tražen kao scenarista, a ja nastavljam višegodišnju saradnju s Goranom Paskaljevićem.

Sve do 1991. godine bili ste urednik Dramskog programa TV Beograd. Upamćeni ste kao jedan od najboljih urednika…

– Odmah po završetku studija dramaturgije, dobio sam posao u tek osnovanoj Dramskoj redakciji Televizije Beograd. Bio je to velik izazov, učestvovati u stvaranju jednog novog žanra, televizijske drame. Pisci starije generacije bili su na oprezu, čak pomalo zastrašeni od novog medija, ali mlađi pisci itekako su uspešno prihvatili saradnju. Bilo je to, van svake sumnje, zlatno doba televizijske drame. Naša mala redakcija, nas trojica – urednik Vasilije Popović, dramaturzi Miroslav Karaulac i ja – ostvarivala je godišnje preko četrdesetak originalnih drama. Kasnije, kada sam prešao na Drugi program i postao urednik objedinjene redakcije Prvog i Drugog programa, moj saradnik bio je jedno vreme Dušan Kovačević, a zatim pesnik i filmski kritičar Miodrag Stanisavljević. Mnogo se radilo sa piscima na doradi dramskih tekstova, prava dramska radionica. Uz to, gledaocima smo prikazivali izbor iz televizijskih produkcija najpoznatijih evropskih i svetskih televizija. Sve je to uticalo da smo imali veoma dobar dramski program, po mnogim priznanjima na evropskom nivou.

Upropaštavanje programa

Mnogi danas poznati pisci tada su imali svoje prve premijere.

– TV drame su bile veoma gledane, a što je najvažnije, omogućavale su velikom broju mladih pisaca, reditelja, scenografa i ostalih da pokažu šta znaju. Svoja prva ostvarenja realizovali su, primera radi, Srđan Karanović, Goran Marković, Goran Paskaljević, Šijan, kasnije Kusturica. Dug je spisak reditelja koji su prešli na film pošto su se prethodno dokazali na televiziji. Neprocenjiva je šteta što je danas dramski program praktično ukinut, a to se itekako održava i na našu kinematografiju i mogućnost da mladi reditelji, scenaristi, snimatelji i scenografi pokažu šta znaju. Trka za postizanjem takozvanog rejtinga snizila je opšti nivo televizijskog programa i upropastila neke od najuspešnijih programa, kao što su školski, dečiji, obrazovni i dramski.

Kao urednik Dramskog programa TV Beograd, pozivali ste i stvaraoce iz drugih zemalja, pružajući im priliku da stvaraju, jer u njihovim zemljama to nije bilo moguće?

– To je nešto čime se beogradska Dramska redakcija ponosila. Pozivali smo autore iz drugih sredina da gostuju i rade kod nas. Nekada je to bilo zato što su u svojim sredinama imali problema, političkih i drugih, nekada samo zbog vrhunskih rezultata koje su ostvarivali. Pamte se gostovanja Lućijana Pintilije, Jiržija Antčaka, Branka Ivande, Ede Galića, Karpa Godine i mnogih drugih. Postojao je svakodnevni redakcijski život, u redakcijama su se okupljali mnogi talentovani umetnici vezani uz TV, pozorište i film, vodili su se zanimljivi i polemični razgovori, postojala je atmosfera koja je omogućavala visoke domete. Naravno, ne treba idealizovati, bilo je i teškoća, kako tehničke i materijalne prirode, tako i zbog neke vrste ideološke cenzure. Ali takva od političkog sistema nametnuta cenzura istovremeno je stvarala i potrebu da se na umetnički način prevaziđe novim sadržajima i novim spisateljskim i rediteljskim pristupima. Ukratko, ograničenja koja su postojala pretvarala su se u posebnu vrstu izazova, u postepeno osvajanje slobode, nadmudrivanje raznih oblika cenzure, od onih unutrašnjih do onih spoljašnjih.

Bili ste profesor dramaturgije na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Kada biste morali da u jednom pasusu odgovorite na pitanje šta čini jedan dobar film, kako bi glasio vaš odgovor?

– Jednostavan i ne mnogo mudar ali tačan odgovor glasio bi: dobar scenario i dobar reditelj su prava i uspešna kombinacija za uspeli film. Isak Baševis Singer, na pitanje kako da se napiše dobar roman, ovako odgovara: “Postoje dva pravila: da zaista želite da napišete taj roman i da ste uvereni kako to niko na čitavom svetu ne može da uradi bolje od vas.” A to što važi za roman, važi i za posao scenariste i reditelja.