Narandžasta strana literature
Narandžasta boja [književnosti] je boja energije, boja topline i sunca. Kombinacija žestoke crvene i vesele žute, u sebi sadrži kvalitet obe i dodaje sopstveni šarm njihovoj savršenoj uniji – ukus poznog leta, miris zrele [književnosti].
Slogan “Orange studija” primenjen na srpsku književnost
Martovske ide tek što nisu. Približava se i Međunarodni sajam knjiga u Lajpzigu na kome će srpska književnost biti u fokusu ili bar onaj njen deo koji će kao reprezentacija pokušati da predstavi literarna dostignuća države Srbije u proteklih desetak godina. Promotivni materijal je već odštampan, pronađen je dizajn koji “pogađa” ukus svetskih književnih agenata. Zaboga, ako je marketinška agencija “Orange” na domaćem terenu postigla toliki uspeh sa “pakovanjem” Cece, Nataše Bekvalac i Fruvite, zašto ne bi uspela da za nemačkog čitaoca “zapakuje” i malo domaće fikcije.
U skladu sa svojom narandžastom vizijom, na kojoj bi mogla da joj pozavidi i jedna Julija Timošenko, agencija “Orange” je odenula srpske pisce i spisateljice i pripremila ih za nastup u Lajpcigu. U skladu s tom vizijom, funkcioneri srpskog PEN-a, Gojko Božović i Mihajlo Pantić, predložili su selekciju i program koji će se odvijati kako na samom štandu tako i na oficijelnim sajamskim forumima. Udarna stvar tog programa biće promocija knjiga. No postavlja se pitanje da li je samo puka promocija knjiga dovoljna, ili još bolje da li promocija novih prevoda može predstaviti ono što savremena srpska literatura, ili literatura koja se piše u Srbiji danas, jeste?
Narandže i rat
Na ovo pitanje me je navela intervencija Vuleta Žurića, podržavljenog pisca iz svite Ćosićeve grupe P-70, koji je pre nekoliko dana, čuvši da će na jednoj od tribina lajpciškog sajma tema biti “Rat i književnost u regionu”, odlučio da se tome suprotstavi. Naime, sam pomen rata kod dobrog dela srpskih pisaca izaziva posebnu vrstu alergije. Oni već unapred znaju kakav će biti ishod takvih tribina, veruju da će Srbi izvući deblji kraj i, što je najgore, ideologizovaće se sama literatura, što im najteže pada. Odbrana književnosti od ovakvih tema, pa i ljudi koji zagovaraju drugačije – da ne kažem neimanentističko – čitanje literature, njihova je sveta dužnost. Stoga se ovaj junak našeg doba obratio upravi sajma sa zahtevom da ga kao gerilca ubace u taj forum ne bi li izneo zvaničnu sliku rata, dakle narandžastu, kojom se on i preporučio selektorima za nastup u Lajpcigu.
Žurić je, inače, ne tako davno promovisao svoj narodnjački roman izvodeći performans u velikoj sali beogradske Skadarlije, što je trebalo da funkcioniše kao kemp, ali je na kraju ispao samo loš narodnjak sa Ibarske magistrale. Žal, pečal, usud, jad, dert i svi ostali termini koji idu uz ovakve pevačke seanse, obavezni su kako u oblikovanju savremene srpske literature tako i u njenoj promociji. Takođe, neophodan su vokabular u artikulaciji nacionalnog usuda koji nikako da shvate ni oni u Briselu a ni oni u Hagu. Ko zna kako će to razumeti oni u Lajpcigu. Zato je naš književni narodnjak odlučio da svoju viziju prošlosti, takoreći srpski žal za narandžasto, ponudi sagovornicima pomenutog foruma.
Muke s korom
Predvodnik srpskog narandžastog movementa biće niko drugi do bard iz tuđine – Milovan Danojlić. Krupna simbolička figura sa kačketom. Lako ćete je prepoznati na sajamskim kulisama na kojima se nalaze fotografije pisaca u prirodnoj veličini. Pred njim se pre nekoliko dana, kada je “Orange studio” pravio prezentaciju vizuelnog identiteta srpskog nastupa na sajmu, ministar Nebojša Bradić najduže zadržao. Doduše, njemu bi bilo draže da je tu pisac “Deoba”, ali kada se to ne može, onda bar Danojlić, poznat po svojim pariskim “marginalijama” koje je tokom devedesetih objavljivao u “Politici”, savetujući kako treba narandžastije poimati nemilu stvarnost u Srbiji i regionu. Neki nezadovoljnik bi se mogao upitati, pa pobogu, zbog čega je baš Danojlić morao da zauzme tu poziciju najstarijeg i najpametnijeg pisca u nacionalnoj reprezentaciji, pa i u sajamskom katalogu? Zašto se tamo nije pojavio Filip David ili Mirko Kovač, Radomir Konstantinović, Ibrahim Hadžić ili, daleko bilo, Predrag Čudić?
Milovana Danojlića sam kao pisca najpre upoznao preko lektire za decu “Kako spavaju tramvaji”, a nešto kasnije preko “Muke s rečima”. Međutim, kasnije se nešto ozbiljno dogodilo s njim. Možda je samo čekao povoljan trenutak kada će prestati da se pretvara i da (prema svedočenju časnih svedoka) svoje novoobjavljene knjige s posvetom šalje političarima; očigledno je živeo u paranoji da će ga zbog književnosti uhapsiti. Ali zašto bi to učinili zbog “Tramvaja” ili “Reči”? Devedesetih su za to stigle nagrade, a danas i tron. Neko će reći, treba zaboraviti ono što je loše (i pretežnije) i vrednovati samo ono što je bilo dobro. Baš onako kako je Miljenko Jergović, sasvim andrićevski, procenjivao “vučje repove” rahmetli Momi Kaporu i Draži Mihailoviću. Ali to ostavljam stručnjacima iz “Vremena”. Oni imaju dublje uvide.
Iza narandžaste zavese
Prošlost, međutim, ne prolazi. Ne otpada sa oguljenom pomorandžinom korom. (Možda je i pesnik Milan Đorđević mogao da zasluži neko mesto u reprezentaciji.) A moguće je da se ti autori, koje sam pobrojao, jednostavno ne mogu ubaciti u orange designe. Ne znam. Znam samo da ideja nekih ex-Idola i njima srodnih narandžastih marketinških agencija, koji danas brendiraju Srbiju, nije dovoljna da bi se otpočeo regionalni pa i širi dijalog. Neraščišćeni računi iz prošlosti ostaju skriveni ispod kariranog stolnjaka u krčmi, a na neke odgovore se čeka već decenijama. Oni, međutim, iz Srbije ne stižu, bar ne preko oficijelnih narandžastih kanala. Energija promene, najavljena u flajerima, brzo ishlapi kada se paket raspakuje a u njemu nas dočekaju Zivlakove “Gajde”, Danojlićev “Dragi moj Petroviću” ili “Forward” Slobodana Vladušića… I tu nije kraj.
Neko bi se mogao zapitati o čemu pišu ti pisci iz Srbije. Zaista, to je pravo pitanje. Odgovor bi se mogao potražiti iza narandžastih kulisa koje su stručnjaci iz srpskog PEN-a navukli preko prave slike stvari. Do nje bi se, međutim, moglo doći samo preko problemskih diskusija o književnosti, ratu, prošlosti i odgovornosti. Drugi put ne postoji.