Ne dam da se stavi poklopac na Đinđićevo ubistvo

U subotu, 12. marta napuniće se osam godina od ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića: kao i svake godine, povorka će se prošetati Beogradom, održaće se slovo, položiti venci i tako do sledeće godine. Kada će i hoće li ikada biti jasnija pozadina ubistva, razgovarali smo sa Srđom Popovićem, koji je krajem 2010. u ime porodice Đinđić podigao krivičnu prijavu protiv devet lica koje smatra direktno odgovornima za taj čin.

Kao jedno od objašnjenja zašto ste se odlučili da podignete prijavu, naveli ste pitanje odgovornosti Ace Tomića i Radeta Bulatovića oko skrivanja Mladića i pritiske EU-a zbog reforme pravosuđa. Hoće li se napokon razrešiti politička pozadina ubistva?

– Neće. Šest godina pričam o tome, sve je počelo kad je Vojislav Koštunica bio predsednik države. U odnosu na taj period stvari su se promenile, jer neke činjenice same izlaze. Javljaju se neki ljudi koji nikad nisu usta otvarali, a koji znaju nešto. Pojavio se Mile Novaković, on je bio u Upravi za borbu protiv organiziranog kriminala (UBPOK) jedan od glavnih ljudi u “Sablji”, pa Boro Banjac, bivši načelnik UBPOK-a, zatim bivši šef Đinđićevog obezbeđenja Vladimir Vukosavljević, koji je dao ostavku dve godine pre atentata. Novaković je pričao o tome kako je, kad je DSS došao na vlast, 400 najaktivnijih policajaca izgubilo posao ili bilo premešteno, pa više niko nije tražio preostale begunce iz Zemunskog klana i JSO-a (Jedinica za specijalne operacije). Vukosavljević je rekao da je dao ostavku jer je znao da će Đinđić biti ubijen, da su mnogi to znali, da je išao kod Milorada Bracanovića (bivši zamenik načelnika Bezbednosno-informativne agencije) da traži pancir košulje za obezbeđenje i za Đinđića. A kad znamo da je Bracanović došao na to mesto po zahtevu Milorada Lukovića Legije, steknete jednu sliku. Podneo sam krivičnu prijavu protiv devetero ljudi, ali mislim da je taj krug bio daleko veći. Mnogi su upetljani na razne načine i ne čudi da je Vukosavljević znao da će doći do ubistva. Branka Prpa je govorila: “Kad država hoće da vas ubije nema skrivanja.” Sad pitaju što se nije čuvao. Pa, ne može: postojale su dve države u sukobu, od 6. oktobra vladalo je dvovlašće i jedan deo te države ubio je čoveka koji je stajao na čelu druge države.

Izgledao jači nego što je bio

Da li je Đinđić mogao da uradi nešto više da spreči takav rasplet situacije, divljanje te druge države?

– To se može gledati iz dva ugla. Čeda Jovanović i Žarko Korać su govorili da su vladali samo u onom bloku u Njegoševoj, dotle je dopirala njihova vlast. Koštunica je uspeo da zaštiti celokupni aparat. Oni su vladali s tuđim aparatom, u kome su neki sabotirali, neki se pritajili i čekali, a neki su bili direktni protivnici. Đinđić je sam delimično kriv što je stečen utisak da je mogao više da uradi jer je, kao svaki političar, širio optimizam. Bilo bi samodestruktivno da je rekao da je nemoćan. Zbog sopstvene propagande izgledao je jači nego što jeste, pa se zbog toga prigovaralo što nije izvršio lustraciju, što nije rasformirao JSO… Ne može se to razumeti bez razumevanja onoga šta se dogodilo 5. oktobra, kad je stvorena jedna ambivalencija: skinuli smo Miloševića koji je bio simbol stare epohe i mislilo se da će sve biti drukčije, bolje, rodila se nada koju je Đinđić probudio. S druge ste strane imali Koštunicu, koji je u svom prvom nastupu pričao o dosadnoj državi, da je to redovna smena vlasti, kontinuitet, da nema revanšizma. Kasnije je čak rekao da je uvek bio protiv 6. oktobra. “To bi bila revolucija, a znamo šta znači revolucija. To smo imali 1945, a to znači streljanje.” Od početka je stvorena situacija bez suradnje, po logici “ko će koga”. Zajedno nije moglo. Mislim da je Đinđiću došlo glave što je iz te manjinske uloge bio relativno uspešan, a imao je iza sebe samo tu zapadnu pomoć, zasluge za smanjenje dugova, vraćanje u međunarodne organizacije, što je odgovaralo i Koštunici.

Gde je bila tačka sporenja Đinđića i Koštunice koja je dovela do premijerova smaknuća?

– Iznad svega je lebdeo Hag, prvo je bila pobuna “Stop Hagu!”, a Đinđića su i ubili ljudi koji su strahovali od odlaska u Hag. Tu se prelamala osnovna razlika između njih – da li smo izvršili revoluciju ili se ništa nije dogodilo? Ta se borba neprestano vodila, a prvi je put jasno zaoštrena na pitanju izručenja Miloševića. Imam teoriju šta se dogodilo 6. oktobra, kad je bivši načelnik Generalštaba Nebojša Pavković Koštunicu odveo za ruku kod Miloševića, gde je bio šef ruske diplomatije Igor Ivanov. O tom sastanku niko nikad nije pričao. Pretpostavljam da je Pavković, koji je odbio naređenje Miloševića da upotrebi vojsku, rekao da je Koštunica novi predsednik, da mu garantuje bezbednost porodice, nikakav Hag i revanšizam. Ivanov je bio tu kao garant sporazumu. Kad je Milošević izručen Hagu, Koštunica je to nazvao državnim udarom, mislio je da zbog te izdaje Đinđić postaje legitimna meta. Onda je došla pobuna JSO-a, teško krivično delo protiv ustavnog poretka i bezbednosti, tokom koje Pavković i Aca Tomić (šef vojno-bezbednosne agencije) pitaju Ivanova da li će ih Moskva podržati ako idu do kraja. Ne dobivaju podršku, pobuna se zaustavlja, a režiseri poručuju da je u ovom momentu to dovoljno. Šta to znači? Nastavićemo, ali ne odmah: sad imamo službu, Đinđić nema ni te instrumente, i idemo dalje. Atentat je bio sledeća logična posledica. Ta ambivalencija celog tog perioda nestala je s atentatom. S tim što se dogodilo nešto jako čudno: Đinđiću, koji je imao malu podršku javnosti, ona odjednom skače, ne zato što su ljudi iznenada otkrili ko je Đinđić, nego zato što su shvatili ko ga je ubio. To je bilo zastrašujuće i zbog toga mi danas, osam godina posle, govorimo o nečemu što se dogodilo juče. Bila je zastrašujuća misao da smo u vlasti ubica.

Koštunica nas koštao

Da li je Koštunica imao neku korist od ubistva, osim što je bio premijer neko vreme?

– To je bila Pirova pobeda, ali imali su dovoljno snage da naprave veliku štetu, što nije beznačajno sa stanovišta psihologije resantimanskog nacionalizma. Sećam se, kad je bilo reči o priznanju Kosova, Koštunica nije mogao da se uzdrži da to ne kaže i eksplicitno: “Dobro, ali mi još možemo mnogo štete da napravimo.” To je reakcija poraženog. Učinio je sve da nas stvarno košta. Danas je utonuo u autističnu poziciju, samoizolovao se i više ne učestvuje u političkom životu sem s ogorčenim i fanatičnim izjavama. Ali, poslužio je svrsi, pre svega 5. oktobra, kad je sačuvao Miloševića. Bio je kandidat obe strane, postignuta je saglasnost da će najlakše proći jer je najbliži onome što je bio Milošević, za koga je druga strana shvatila da je ozbiljan ludak. Koštunica se tako dvosmisleno držao do danas i to mu je pomoglo da pokupi mnoge Miloševićeve glasove, kao i glasove radikala, ali je to morao da vrati i to je situacija koju imamo danas. Ti procesi su ovde strahovito spori i stvari se menjaju onoliko brzo koliko život traži da se nešto pomera. Nalaze se novi interesi, stvorena je politička klasa koja vodi računa o sopstvenim interesima i koja već ima klasnu svest do koje mere mora da pazi da se međusobno mnogo ne napadaju. Zato se sa pravom smatra da je bolest već hronična i da tu nema brzih lekova.

Može li se u tom svetlu sagledati trenutni proces i odnos Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal, ali i DS-a, prema prijavi koju ste podneli?

– Raspoloženje je takvo da prijava još ne dolazi u obzir. Pa, oni su išli u kohabitaciju s Koštunicom sutradan posle atentata. Kad je DS počeo da ruši taj proces, da priča o trećem metku, o tome da je to montirana optužnica, da znaju Boris Tadić i Zoran Živković ko su prave ubice, to je bio užasan pritisak na sud. DS se nije usudio da se usprotivi. Čuo sam da je bilo takvih ideja, no u vrhu stranke su rekli da neće da se mešaju u suđenje. Kako vreme prolazi, Koštunica više nije nikakav igrač, a Tužilaštvo se stalno kompromituje, spominje da tu možda i nema nikakve pozadine, da će istorija pokazati šta se desilo… Nadali su se da će to nekako da nestane. Priznajem da sam tu krivičnu prijavu podneo da ne dozvolim da to nestane. Bio sam iznenađen kad je ministarka Snežana Malović rekla da to treba da se ispita, a specijalni tužilac izjavio da će uzeti u obzir navode iz prijave. A kad sam nedavno pročitao da specijalni tužilac kaže da su pri kraju s tim postupkom, promenio sam mišljenje: shvatio sam da misle da je ovo sad dobar trenutak da se stavi poklopac na celu priču, da se kaže “pokazali smo dobru volju, ali tu nema ničega”. Požurili su strašno s tom izjavom, siguran sam da nikoga od predloženih 40 svedoka nisu saslušali. Nešto se, međutim, promenilo: pre pet godina, ova bi krivična prijava bila odmah odbačena, a sad je moralo bar da se kaže da će se ispitati. Ali još uvek nije vreme da se stvarno ispita i nemam nikakve sumnje da će se to jednog dana rasvetliti.

“Oroz povlači neko drugi”

Koliko se u tom smislu može očekivati od eventualnog svedočenja Sretka Kalinića i Miloša Simovića?

– Kalinić ne zna ništa, on je bio angažovan po poslu. Simović je nešto drugo, priča se po kuloarima je da je tražio status svedoka saradnika. Njegov advokat je rekao da je pokušao da govori o atentatu, a tužioci su rekli da ih to ne zanima, pa da je pobesneo jer on o tome ima šta da kaže. Prekida saslušanje i traži da ga sasluša Prijić, koji je vodio atentat. Navodno je pričao da su i pre dolazili u Jedinicu, da su ih nagovarali na pobunu, plašili Hagom, spominjao je i da je Dušan Spasojević finansirao dve kampanje Koštunice, ne tražeći pritom ništa za sebe, samo da se njegovom mlađem bratu skrati kazna i ublaži tretman. To baš liči na ljude iz njihova miljea, zaštitnički. Jezikom ulice, ta stvar je sumnjiva, a jezikom prava – postoje osnovi da se stvar ispita. Zašto se Rade Bulatović (šef BIA-e) i Dragan Jočić (ministar unutrašnjih poslova) sastaju u kabinetu s Legijom, umesto da ga prvo vode u zatvor? To je nezakonito, a oni to kriju. Šta su sa njim pričali tri sata? Da li je Koštunica bio svestan da je ono bila pobuna, a ne štrajk lekara? Da li je znao da mu je ustavna dužnost bila da pobunu uguši, ako policija to nije u stanju? Koji je bio motiv da Aca Tomić kaže da se vojska neće mešati? Da se pita Gradimir Nalić (savetnik Koštunice) na osnovu čega tvrdi da je ceo proces montiran? Ljudi ni ne shvataju šta bi se dobilo time da se ti ljudi saslušaju. Nije tako lako lagati. Ne znam šta bi Koštunica mogao da kaže zašto nije pokrenuo vojsku da uništi oružanu pobunu, a da ima smisla? Mogao bi da kaže da nije mislio da je oružana pobuna. Ljudi s naoružanjem postavljaju njegove političke zahteve, traže da se smeni član vlade, otkazuju poslušnost, povuku obezbeđenje s aerodroma, povuku ljude s obezbeđenja ličnosti. Ne vidim šta može da kaže. Zato ništa i ne govori. On sve to zove kampanjom protiv DSS-a. Briga Milu i Gordanu Đinđić za DSS, njih interesuje zašto im je ubijen sin odnosno brat. Legija je jednom izjavio da su oni samo metak, a da oroz povlači neko drugi. “Mi letimo tamo gde smo naciljani”. To je tačno. Uvek su to radili. I kad je ubijen Ivan Stambolić, i kad su pucali na Vuka Draškovića. Kad su ubili onu četvoricu na Ibarskoj magistrali… Onda je nalog davao Milošević, a ko je sad dao nalog? Samo ako se pravite ludi, možete da kažete da nema političke pozadine.

Nema legitimnih naslednika Đinđićeve politike

Da li je ostalo išta od posthumne podrške Đinđiću?

– Moram da se vratim u devedesete, kad su propala jedina dva državna koncepta koje je Srbija ikad imala: jedan je Velika Srbija, a drugi Jugoslavija. Srbija je ostala bez ideje u politici, vizije budućnosti, zemlja je opustošena, osiromašena. Đinđić zatiče totalno beznađe i onda izlazi s novim konceptom Srbije u Evropi. Ta ideja je uzela korena kao jedina strategija koja je fizički preživela Đinđića. Atentat na njega doživljava se kao pokušaj da se ta ideja onemogući, a to nije uspelo. Ne kažem da je sveopšta, ali druge se ne pojavljuju.

Ko su legitimni naslednici Đinđićeve politike?

– Mislim da takvih nema. Njegov koncept je preživeo, svi se kače na njega i drugo ništa ne postoji. Neki iskreno, neki neiskreno, a neki otvoreno protiv, ali to je jedino što je na stolu. Od onih koji su neiskreni, neki su više neiskreni a neki manje, ali svi su postali jako pragmatični. To je jedina ideja.