Putovanje kroz prostor i vreme

Od 16. do 20. aprila boravio sam u Prištini, u okviru programa razmene pisaca Merimanga (Pauk), koji organizuje Qendra Multimedia sa partnerima iz regiona. Program je osmišljen tako da svaki pisac koji dođe iz nekog od regionalnih centara ima svog vodiča kroz Prištinu. Moja domaćica bila je Doruntina Baša (za prijatelje Dori), vodeća dramska spisateljica na Kosovu.

Dori je upoznavanje sa prestonicom Kosova koncipirala kao putovanje kroz prostor i vreme, tako da smo uglavnom obilazili mesta koja su bila bitna devedesetih, ili lokacije sa jakim simboličkim i istorijskim nabojem. Program smo započeli u nedelju, pošto je subota bila rezervisana za promociju antologije mlađe kosovske književne scene “Iz Prištine, s ljubavlju” i antologije nove srpske priče “Iz Beograda, s ljubavlju”, koje su realizovane kao zajednički projekat Qendra Multimedije i Betona.

Situacija i represivne mere

Prelomna tačka u životima kosovskih Albanaca dogodila se u leto 1990. godine, kada su svi Albanci zaposleni u državnim institucijama ostali bez posla i bili primorani da stvore svoj paralelni svet. Dorini roditelji su do tada radili na televiziji i radiju, ali njen otac Ećrim Baša, pisac, erudita i prevodilac Sartra, Kamija, Joneska i Beketa, više nije bio potreban Miloševićevoj državi. Bili su joj potrebniji policajci, kojima je Fadilj Bajraj (živopisni boem koji izgleda kao Džim Morison koji je dočekao pedesetu, prevodilac bit i rok poezije, od Ginzberga i Ferlingetija do Vejtsa i Kejva) često recitovao Radeta Drainca kada bi ga zaustavili na ulici: “Dao bih sve, a ništa nemam. /Glad mi je beskrajna, a ruke večno prazne.”

Dori je tada imala devet godina i seća se da njeni roditelji nisu bili depresivni, jer su situacija i represivne mere (šifrovani izrazi koji su bili u konstantnoj upotrebi devedesetih) pogodili sve. Tada silom prilika nastaju paralelne institucije, škole, univerzitet, pozorište, kulturni centar, prve privatne radnje. Dori je pohađala jednu od retkih škola koje su bile podeljene na srpski i albanski deo razdvojen zidom. Sa jedne strane zida đaci dobivaju diplome Republike Srbije, sa druge Republike Kosovo, države koja je tada postojala samo kao fantom.

Obilazimo pozorište “Dodona”, koje je početkom devedesetih osnovao Enver Petrovci. Tu su održavane književne večeri, izvođene predstave, studenti dramskih umetnosti imali su svoje završne ispite. Zaštitni znak “Dodone” bio je Faruk Begoli, uvek za šankom. Tu se i spavalo, kad se ostane posle policijskog časa koji je počinjao u osam sati uveče. Uprkos represiji, život se nekako odvijao. Dori mi uglavnom priča o tome kako je život funkcionisao u to doba, bez mnogo detalja o odnosu srpskih vlasti prema Albancima. Tek posle par dana, na moje insistiranje, stičem potpuniju sliku: policajci su bili na svakom koraku, tenkovi su patrolirali gradom, maltretiranja su bila svakodnevna, jedno vreme bilo je zabranjeno šetati ulicom u grupi koja ima više od dvoje ljudi, pijaca je bila poprište brojnih ubistava, a svaki usmrćeni diler deviza ili švercer farmerki proglašavan je teroristom. Život se nekako odvijao, ali njegov okvir bio je sačinjen od čistog užasa koji je proizvodila država. Samo što se čovek na sve navikne, pa i na svakodnevnu torturu.

Haos sećanja

Danas je na Kosovu u toku proces koji bi se mogao nazvati “istorija uživo”. Odmah po povlačenju srpskih snaga 1999. godine, nove vlasti su na centar “Boro i Ramiz” nalepile džinovsku sliku Adema Jašarija. U centru grada postavljen je spomenik Zahiru Pajazitu, koji je ubijen 1997. Na spomeniku je predstavljen sa puškom u ruci, iako nije bio aktivni borac OVK-a, već se bavio logistikom. Ali, ratnik mora da ima oružje, ne može u ruci da drži tain ili manjerku. Novi heroji zamenjuju stare. Dorin dečko, Ćerim Ondozi, priča mi da su u Orahovcu, njegovom rodnom gradu, srušili spomenik bratstva i jedinstva i umesto njega postavili dva borca OVK-a. Srušeni trokraki spomenik mnogi su doživljavali kao “tri prsta”, socijalistička ideja čita se kao zlokobno nacionalističko znamenje. Sličan spomenik još uvek postoji u centru Prištine, ali neće još dugo. Umesto njega, planira se izgradnja kompleksa “Adem Jašari”.

U Prištini je najzanimljivije brdo Velanija na kome vlada pravi haos sećanja. Na samom vrhu brda nalazi se zapušteni i devastirani spomenik palim borcima u Drugom svetskom ratu. To se može saznati samo iz priče, jer su od natpisa na spomeniku ostala tek dva-tri slova. Nekada su na ovom monumentalnom obeležju stajale desetine metalnih ploča sa imenima stradalih partizana. Nekim čudom, jedna je ipak pretekla: Murat Žuj Paci (1918-1943). Dvadesetak metara od spomenika počinje groblje boraca OVK-a, humke su još sveže, aleja velikana je tek u nastajanju. A sa druge strane je aleja koja vodi do groba Ibrahima Rugove, koji je prilično omražen kod sadašnjeg establišmenta, jer je bio pristalica nenasilnog otpora. Velanija je brdo-palimpsest na kojem se prepliću slojevi istorije i sećanja.

Mačak na Gazimestanu

Poslednjeg dana Dori me vozi do Gazimestana i Gračanice, da obiđemo malo i srpske toponime. Nakon deset minuta vožnje stižemo do Gračanice. U manastiru je u toku večernja služba, preko puta se nalazi Komercijalna banka, okolo parkirani automobili sa srpskim tablicama, pravoslavni sveštenik izlazi iz manastira i seda u kola, svuda se čuje srpski jezik. Kao da sam u Srbiji. Potom prolazimo kroz Kosovo polje, poprište bitke od koje je konstruisan čudovišan mit. Sada su tu samo njive koje niko ne obrađuje, kuda nacionalistički mit prođe tu ni trava ne raste. Gazimestan je ograđen žicom, čuvaju ga tri policajca u smeni. Sve je pusto, nema posetilaca, Lazareva kletva stoji tamo gde je i bila.

Pustoš je istinski rezultat čuvenog Miloševićevog govora iz 1989. Jedini trag života na ovom pomalo sablasnom mestu je debeli žuti mačak koji se bezbrižno šetka.