Da li baš u tuđem veku?

Poznata je činjenica da se kalendarske granice vekova i istorijskih epoha baš i ne slažu, te otuda Erik Hobsbaum dvadeseti vek naziva “kratkim vekom” koji je omeđen Prvim svetskim ratom i padom Berlinskog zida. Raspad Jugoslavije bi prema tome otpočeo u novom, 21. veku, a Dobrica Ćosić koji je ovih dana objavio još jednu od svojih “poslednjih knjiga”, “U tuđem veku”, dospeo je na vrhunac moći, tj. na čelo SRJ baš tih godina: oficijelno je vladao državom od juna 1992. do maja 1993, kada su ga sa te dužnosti razrešili Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj. Ali Ćosićevo vreme vlasti nije time prestalo. Ostao je delatan sve do današnjih dana, zakulisno utičući na političko odlučivanje, preko svojih veza u svim sferama srpskog društva. Dakle, taj tuđi Ćosićev vek otpočeo je upravo njegovim ustoličenjem, početkom propasti Jugoslavije čijim je krnjim delom, privredom i gotovo celovitim vojnim resursima, jedno vreme on sam upravljao.

Vreme vlasti

Ćosićevo “razumevanje” povesti može se lepo pratiti i preko njegovih romanesknih ciklusa od “Vremena smrti”, tetralogije o Srbiji u Prvom svetskom ratu (izlazila tokom sedamdesetih godina), preko “Vremena zla”, trilogije o Srbiji u političkim previranjima između dva rata (izlazila tokom osamdesetih) i dvotomnog “Vremena vlasti” o Srbiji u titoističkoj epohi (objavljenog 1996. i 2007). Ova tri stepenika načinjena od devet tomova predstavljaju put Ćosićevog uspona na vlast, reciklažu vlastite političke kratkovidosti, književne netalentovanosti i potpune izglobljenosti iz savremenosti, koja je tih godina, u vreme nastajanja “Vremena zla” bila usmerena ka demokratizaciji društava (i literature) kao i borbi za ljudska, osobito manjinska prava. Ništa od toga nije našlo odjeka u političkom delovanju Dobrice Ćosića, naprotiv, moglo bi se reći da je radio sve suprotno od procesa koji su tekli u susedstvu, čitavoj Istočnoj Evropi i svetu. Ta suprotstavljenost svetu posledica je izopačenog razumevanja prošlosti.

Naime, Ćosić se najpre spustio u osvit Prvog svetskog rata i ponudio čitalačkoj publici “novo” autoviktimološko štivo u kome je srpska nacija tretirana kao ničim motivisana žrtva za izgradnju Jugoslavije koja će postati njena “tamnica”. Ovo opasno operisanje starim stereotipom proizvelo je Ćosića u “oca nacije” koju je počeo predano da izmišlja u svojim narativnim tekstovima, konstruišući diskurs tobože srpskih zabluda, a u stvari potvrđujući palanačku priču o srpskoj ugroženosti i to, pre svega, u Jugoslaviji, koja je bila prećutani konstruktivni deo svih njegovih naslova. A ta Jugoslavija, prema Ćosiću, počela je masovnim stradanjem Srba, dakle ritualnom smrću, da bi se zlom vratilo sve što je za nju učinjeno, i na kraju pogubnom manifestacijom vršenja vlasti jednog diktatora, koji se nije mnogo oglušavao na Ćosićeve prigovore. (Ali ga je povremeno rado vodio na putovanja brodom i omogućavao mu je da možda jedini u komunističkom delu Evrope glumi disidenta bez disidentstva i gradi paralelno dve karijere, književnu i političku.) Zaključak koji može da sledi je imperativ što hitnijeg razaranja takve političke zajednice.

Osamdesetih godina, dok je Ćosić pisao “Vreme zla” i obračunavao se sa svojom komunističkom religijom, paralelno je upravljao procesima implementiranja planova za razgradnju zajednice, i to pre svega preko institucije nad čijim je najvažnijim delom uspostavio apsolutnu vlast. Bila je to Srpska akademija nauka i umetnosti, koja je Ćosićevu viziju Jugoslavije kao i položaja srpskog naroda u njoj iz već pomenutih romanesknih ciklusa preradila i unela jedan drugi žanr, kvazinaučni, koji će istorija upamtiti kao Memorandum SANU. Bilo bi više nego interesantno uporedo analizirati Ćosićev književni opus i ovaj dokument i to iz pozicije konstruisanja nacije i njenog položaja u jugoslovenskoj zajednici. Neko bi od branilaca srpskog imaginiranja kolektivne nesreće već skočio sa prigovorom da bi to predstavljalo “zlostavljanje književnosti”, ali uprkos tome verujem da bi dalo vanredne sociološke, politikološke pa i književno-interpretativne rezultate.

Vreme razaranja

Dakle, smrt, zlo i vlast, kao na Direrovoj graviri jašu ka svom konačnom odredištu. Ono što ih povezuje je vreme, ali bili bi to isuviše bezlični naslovi da nije onog podrazumevanog izostavljenog dela koji je svaki čitalac u to doba “hvatao” bez poteškoća: radilo se o Jugoslaviji. Sa današnjeg aspekta zvuči čudno, ali tako je “otac nacije” pred kraj “kratkog XX veka” postao otac po drugi put i to “otac srpske opozicije”, što on zapravo nikada nije bio. Pre bi se moglo reći da je otac srpskog nacionalističkog pokreta, kako bi se zbirno mogle nazvati sve srpske nacionalističke partije, oformljene diljem “srpskih zemalja” na početku veka Ćosićeve apsolutne moći. U tom veku, koji je on ovih dana nazvao tuđim, Ćosićeva “izmišljena nacija” proizvela je više smrti i zla nego što je sama podnela nesreće u sva tri romaneskna ciklusa. Šapka vojvode Mišića, junaka “Vremena smrti”, pronašla je svoju repliku u kapama Arkana i Ratka Mladića, dok je sam autor mogao da sedi u dugim dedinjskim noćima, pašićevski zamišljen nad sudbinom Srbije, okružen ordonansima i čaušima iz raznih srpskih autonomnih oblasti. Takvo rukovođenje operacijama razaranja nije moglo da proizvede drugačije rezultate osim katastrofalnih, na koje će se on požaliti u svojoj najnovijoj knjizi. Njegovo učlanjenje u Otpor pred kraj Miloševićeve vladavine stoga deluje komično i prozirno. Ta politička perestrojka neposredno pre 2000. govori samo u prilog tome da sa igračima kakav je bio Milošević on više nije mogao ništa, pa je čekao dolazak onog koji će mu slati čestitke za rođendan kada jednog dana bude došao na mesto predsednika SRJ. I nije se prevario, to se zaista dogodilo.

Na promociji knjige “U tuđem veku”, ipak, rečeno je i nešto pametno, ali naravno ne do kraja. Naime, urednik se zapitao “da li će Srbija kao država imati državničke pameti, političke volje, umne snage i kulturnog kapaciteta da prepozna sopstvene zablude i fatalne greške koje je napravila u dvadesetom veku”? Odgovor je da, hoće, kada isti taj Ćosić (a sa njim skupa i Srbija koju predstavlja) konačno prihvati sopstvenu političku odgovornost za sve katastrofe koje je prouzrokovao i kada konačno prestane da problem traži u drugome. Do tada će ostati samo u svom veku.