Dragan Protić iz grupe Škart o “Pesničenju”

Festival poezije pod nazivom “Pesničenje” lagano prerasta u možda najuzbudljiviji literarni festival u regionu. Kada si, kako i s kojom namerom pokrenuo čitavu tu stvar?

– Kao klinac sam godinama slao pesme po raznim književnim redakcijama, ali desetak godina (zaista!) nisam dobio nikakav odgovor. Naravno, pesme su bile klinački prepotentne i traljave, ali ne dobiti čak ni odgovor bilo je baš obeshrabrujuće. Onda smo Žole i ja pokrenuli Škart i, između ostalog, odlučili da se poezijom pozabavimo na neki drugi način, samizdatom, akcijama, performansima, dizajnom. Iz svih tih iskustvava, evo, dvadeset godina kasnije – neko bi rekao prekasno, hihihi, ali nije, nije – odlučili smo da taj prostor otvorimo i za druge odbijane, neupisane, skrajnute, nevešte, zakasnele i nesortirane. Poezija muzičke scene ravnopravno je prezentovana s uknjiženim pesnikinjama. Da slepi pesnici više ne čitaju samo slepoj publici i pankeri pankerima. Predugo smo živeli u getima. Ukratko – izvinjavam se na odugovlačenju – “Pesničenje” je pokušaj degetoiziranja malih literarnih formi.

Da li si očekivao da će publika tako dobro reagovati s obzirom na to da je, na kraju krajeva, ipak reč o pesničkom festivalu, a da je poezija tradicionalno nepopularna i da je gotovo niko ne čita?

– Stvar je pristupa. “Pesničenje” se naslanja na različite prethodnike i posestrime: open mike i slam forme zapadnih kultura – nekada se i kod nas to zvalo “pokloni se i počni” i “mikrofon je vaš” – i pop koncerte, dakle jedan “slobodni stil” i krajnje neakademski pristup poeziji doveo je i zaista iznenađujući broj uporne i ohrabrene publike. Da, i dan-danas redakcija svaki put misli da niko neće doći, a sve je punije… nema gde da se sedne… čudno…

Glad za otvaranjem

Koliko je do sada održano “Pesničenja” i kad se i gde održalo prvo? Kakva je atmosfera vladala na prvom festivalu u odnosu na sadašnju?

– Do sada je održano trinaest “Pesničenja”. U januaru 2010. održaće se četrnaesto. Prvo je nastalo slučajno, naravno. Dizajnerska grupa “od-do” pozvala nas je da izložimo rad na njihovoj izložbi u galeriji “Ozon” 28. oktobra 2008. Mi smo predložili da umesto toga bude pesnički festival. Pozvali smo sve pesnike iz hora “Proba” i, na sveopšte iznenađenje, došlo je toliko ljudi da nije moglo da se uđe. Isti eksperiment smo ponovili u istom prostoru mesec dana kasnije (novembar 2008) i bilo je još krcatije. Onda smo prešli u “Rex”. Pesničenje je, dakle, nastalo slučajnim nastupom članova hora “Proba” na dizajnerskoj izložbi. Pravi nepesnički početak. I nastupi pesnika i reakcije publike bili su zatečeno stidljivi, ali se završilo čudnom željom da se svi što pre ponovo sretnemo i nešto razmenimo. Prepoznata je nekakva glad za takvom vrstom otvaranja, šta god to bilo.

Pomenuo si uticaj slam i open mike festivala. Postoji li nešto što “Pesničenje” razlikuje od tih sličnih živih čitanja poezije?

– Radili smo “Pesničenje” u Londonu, u galeriji “Space” na Hackneyju. Prethodno izviđali potencijalne učesnike po najrazličitijim rupama. Pozvali i sedamdesetogodišnju balerinu “sumnjive prošlosti”, i stidljivog kantautora, i zvezde grupe “Apples and snakes”, tamošnjih pesničara, i čoveka koji crta po žvakama… Ukratko, pozvali smo razne koji su se predstavili raznima… I sami su rekli da im je ovo nešto sasvim novo… Jer i slam i open mike su getoizirani na svoj način. Treba da imaš dvadeset tri godine da bi ostao do ponoći u open mike rupama. Ili da si i sam izabrani pesnik, jer pesničke večeri služe da bi isti čitali istima, jedni drugima… Dakle, postavili smo sebi pitanje: Ko su ti “drugi” koji bi mogli da učestvuju i koja je to druga publika koju to može da inspiriše. Obraćanje drugom, a ne samo sebi. Što je rizično, naravno, jer tog drugog ti i ne poznaješ. Sigurnije je pozvati “svoje”, otići posle na čašicu u pab… Mi smo posle svakog “Pesničenja” toliko potrošeni da se svi razjurimo po kućama… u tišinu… i novi rizik…

 Tu i tamo stavi enter…

Kako se učestvuje u “Pesničenju”? Koje su propozicije?

– Učesnici se prijavljuju sami preko sajta pesnicenje.org. Oni često sami predlože naredne, čime se mreža beskrajno širi i otvara u nepredvidivim smerovima. Jedan učesnik je, na primer, nedavno predložio ženu koju je njegova mama, i sama već u penziji, prva zatekla na poslu, gospođu Dragmilu. Nekoliko učesnika mi sami pozovemo, izviđajući po raznim kružocima. Tu je i odlična nova muzička scena, iz koje uvek pozovemo nekog predstavnika. Sada se uključuju i likovnjaci i dizajneri… biće zanimljivo…

A kako stoje stvari s regionom? Da li su vam nastupali ljudi iz susednih zemalja i, s druge strane, da li su u planu eventualna gostovanja “Pesničenja” po regionu?

– Imali smo goste iz Zagreba, Splita, Sarajeva, Skoplja. Svaki put je tu i poneko iz vanbeogradskih sredina. Stranci navrate kad su u Beogradu. Još uvek radimo bez sredstava, tako da nemamo nikakav novac za pokrivanje troškova puta (doduše, u poslednje vreme nam ostane malo novca od karata, čime pokrijemo nekoliko karata za susedne gradove). Do sada smo imali “Pesničenje” u Londonu, Rigi, Vranju, Leskovcu. Čeka nas Novi Sad u januaru. Mnogi su zainteresovani, ali treba naći pravu formulu koja malo košta, mi smo tu za sada blokirani… I Pančevu, zaboravih reći…

Interesantno je da pare od prodaje ulaznica odlaze na pripremu i štampu pesničkih knjiga. Kako odabirate čije ćete zbirke objavljivati i gde se te knjige mogu kupiti?

– To je jedna od tih malih “tradicija” samizdata, ali ujedno i primer ostalima koji stalno kukaju kako “nema para, nema razumevanja” za autorske inicijative. Prva knjiga pesama je zbirka zapisa Tamare Petrović koja uopšte i nije pesnikinja. Drug joj je savetovao da “tu i tamo stavi enter, pa veliko slovo” i ona je to i uradila. Tako joj se i zove knjiga. U prvih deset knjiga su pesnici kojima je ovo prva knjiga ili koji su se pokazali kao odlični pesničari. Izbor pravi desetočlana redakcija. Zanimljivo je da su u redakciji takođe ne-pesnici, od arhitekata do filozofa i muzičara. Knjige se nigde ne mogu kupiti. Dele se besplatno na samom “Pesničenju”. Već postoje kolekcionari koji potražuju prethodna izdanja, mahom razdeljena.

Ne dam da mi uzmu još jednu godinu

Da li je “Pesničenje” projekat Škarta ili nešto mimo toga i kakav je odnos Škarta i “Pesničenja”? Dalje, vi ste pre svega dizajnerska grupa, čini mi se, iako dajete sve od sebe da izbegnete bilo kakve olake definicije i klasifikacije. Bavili ste se vizuelnim stvarima, dizajnom, ali i muzikom (Horkeškart) pa, evo, i organizacijom pesničkog festivala. Kakva je veza između svih tih raznorodnih stvari koje radite? Ima li je uopšte?

– Inicijativu, formu i naziv “Pesničenja” smislili smo mi u Škartu. Svi kasniji sadržaji svakomesečnih festivala su proizvod (tajnih, hihi) redakcijskih sastanaka. U samom “Pesničenju” Škart, srećom, ostaje nevidljiv, osim što ja ponekad vodim program (što rade i ostali iz redakcije). Spomenuo si Horkeškart kao muzički Škart-prostor. Vratio bih se korak unazad. Zanimljivo je da je prva nezavisna izdanja kod nas napravio i uređivao Slobodan Mašić, arhitekta, znači neko “s druge strane”. Nas u Škartu oduvek je izazivala ta “druga strana”. I sami “oblikovani” na Arhitektonskom fakultetu, sve vreme zavirujemo u tuđa dvorišta. I Pesničenje je deo tog “tuđeg”, verovatno posao kojim bi trebalo da se bavi neko drugi, ali, eto, svi ti na koje oduvek čekamo radije su u svojim sigurnim fiokama.

Na kraju, evo nas u novoj deceniji. Kako je zamišljaš? I koji su planovi “Pesničenja” za neposrednu budućnost?

– Već godinama unazad moj drug Branko govori: “E, ne dam da mi uzmu još jednu godinu.” Nadam se da će i on sada konačno prestati. Lokalno, biće ovo decenija provetravanja, konačnog slobodnog hoda i suočavanja s našom nebitnošću u širem okruženju. Globalno, biće ovo decenija proveravanja, borbe za novu nadu, ekološku, političku… “Pesničenje” nastavlja dalje. Baš danas imamo pred-sastanak. Pesnice i pesnici već vežbaju. Dođite da ih podržite!