Svi smo mi sinovi jednog naroda

Đorđe Kadijević, srpski filmski redatelj, scenarist, likovni kritičar i povjesničar umjetnosti, pionir je žanra horora i fantastike u Jugoslaviji. Autor je dvadesetak filmova i četiri serije. U Zagrebu je gostovao u sklopu netom završenog Fantastic Film Festivala, na kojem su prikazana i njegova dva ostvarenja: kultna “Leptirica” iz 1973. i “Sveto mesto” iz 1990.

Pred prikazivanje vaših filmova, na platou ljetnog kina “Tuškanac” tražila se stolica više. Kako komentirate toliki interes za žanr fantastike?

– Interesovanje za žanr fantastike višestruko je opravdano zato što je ona, za razliku od svetske kinematografije gde ima reprezentativnu produkciju, decenijama zapostavljana u jugoslovenskoj, srpskoj i hrvatskoj kinematografiji. Razloge vidim u tome što smo mi jedan realističan svet, koji nema mnogo afiniteta za produkte imaginacije, posebno u umetnosti. Tu je i jedno pragmatično shvatanje filma, koji se uvek motiviše nekim navodno aktuelnim životnim aspektima, počev od onih opštedruštvenih, socijalnih, do političkih. Fantastika pripada žanru univerzalnog interesovanja. Ona privlači ljude još mnogo pre pojave filma: nema svetske umetnosti u kojoj ne postoje elementi fantastike, počev od antike do danas. Ona  je integralni deo ljudske realnosti. Kad bi čovek video samo realnost, ne bi mogao dugo da izdrži tu recepciju – poludeo bi. Nas održava smisao za nadgradnju realnosti, što se popularno naziva smislom za fantastiku. U sebi sam osećao motivaciju da reagujem na takvu pobudu, a zatim da participiram u ubeđenju da ona ima rezonancu kod drugih ljudi. Kad sam radio “Leptiricu” i “Sveto mesto”, trudio sam se da sledim liniju slavenskog metafizičkog osećanja strave, koje mora imati rezonancu u duhovnoj strukturi našeg auditorijuma. To se i u Zagrebu pokazalo potpuno opravdanim. Publika je reagovala sjajno, doživeo sam nešto što u Beogradu nikad nisam: posle projekcije “Leptirice”, prilazili su mi ljudi s pitanjima i potrebom da mi saopšte svoje emocije i sugestije. Rezonanca je time postignuta.

Japanski film srpskog porekla

“Leptirica” je jedan od prvih fantastičnih horora snimljenih na tlu bivše države…

– Ona je prvi film takve vrste.

Jeste li svjesni da ste “odgovorni” za mnoge traume koje je taj film izazivao kod klinaca, o čemu vam osobno mogu svjedočiti. Navodno je zabilježen i smrtni slučaj nakon njegova prikazivanja?

– (Stanka i smijeh). “Leptirica” se prikazivala u osam sati uveče kad se desio smrtni slučaj u Makedoniji. Jedan je srčani bolesnik u trenutku metamorfoze, gde se glumica iz lepotice pretvara u čudovište, doživeo infarkt. U štampi se razvila polemika jesam li preterao i da li je televizija izgubila sve kriterijume kad pušta nešto što graniči sa faktičkom demonologijom i gotovo destruktivnom količinom strave. Intelektualci i kulturni radnici su stali na moju stranu, jer su tvrdili da je taj film napravljen iz pobude da uzrokuje katarzu i da oslobađa od straha, baš zato što vas suočava s traumom i uništava ono iracionalno što je latentno, nedefinisano i čak nesvesno tinjalo u vama. Snimljen u vremenu realnog socijalizma, on je naišao na izvestan otpor. Ništa slično nismo imali, ljudi su bili začuđeni takvom vrstom filma. Možete zamisliti kao je izgledao u okruženju produkcije koja je bila zahvaćena dominantnom mitologijom tzv. partizanske epopeje. Kralj filma tada je bio Veljko Bulajić. Postavljalo se ideološko pitanje: ako smo mi društvo koje gradi jedan novi, bolji svet, koji veruje u svetlu perspektivu, šta hoće ovaj koji nas plaši u tom poslu, šta će nam strah? Producenti nisu u njemu našli ono što su našli u filmovima Žike Pavlovića, a to je sitno podjebavanje realnog socijalizma. Čemu takav film koji ne ujeda stvarnost onakvu kakva je, nego preferira neku paralelnu imaginarnu stvarnost? Po meni, to je jedna daleko konzistentnija stvarnost, koja ima svoj kontinuitet od antičkog doba do danas, za razliku od realnog socijalizma, koji danas izgleda smešno u svojim protivrečnostima i konfuziji koju izazva.

Koji su vaši filmski uzori i ima li filmska fantastika budućnost na ovim prostorima?

– Postoji uticaj japanskog filma. Najjači utisak, kome nisam mogao da odolim, filmovi su Kaneta Šinda, Kobajašija, Kurosave… Osetio sam jednu nadnanacionalnu i transkulturnu rezonancu prema filmovima Dalekog istoka. To je jedan svet u kome nikad nisam bio, svet koji se toliko neverovatno razlikuje od nas. Međutim, pokazalo se da je čovek sebi sličan ma gde bio. To opšteljudsko, prilagođeno mom vlastitom senzibilitetu i konstituciji moje ličnosti, otkrio sam ispunjeno rezonancom japanskog filma. Nije džabe jedan profesor na Akademiji za film, televiziju i teatar u Beogradu, prikazujući studentima jedan moj film, rekao: “Sada ćete videti jedan japanski film srpskog porekla.” Kod Japanaca me oduševila ta neposrednost u izrazu, taj energetski potencijal kojim su ispunjeni njihovi filmovi. Ubeđen sam da je fantastika žanr koji ne može da iščezne. To je uzrokovano njenom fundamentalnom vitalnošću. Prije svega jer je apolitična, isključena iz obaveze prema diskurzivnoj, ordinarnoj stvarnosti. Mislim da kod nas tek predstoji afirmacija tog žanra.

Šibenik, tuga moja

Malo ljudi zna da te vi po rođenju Dalmatinac?

– Rođen sam u Hrvatskoj, u Šibeniku. Moja majka je Hrvatica, a otac Crnogorac i ja se osećam Jugoslovenom. Šibenik, tuga moja. U njemu sam proveo svoje najranije detinjstvo, gotovo do izbijanja Drugog svetskog rata. Moji preci su nekoliko vekova unazad Šibenčani po majci, članovi Hrvatskog sabora, pravnici uglavnom. Rođen sam u renesansnoj kući iz 16. veka, ispod tvrđave Svete Ane, preko puta kuće u kojoj je rođen Arsen Dedić. Jedina krivica zbog koje sam morao napustiti Šibenik bila je ta što je moj otac bio pomorski oficir Kraljevine Jugoslavije. I stvar je otišla dovraga. Prešli smo preko Save i Dunava i tamo ostali. Da nije bilo tog rata, verovatno bih otišao da studiram u Zagreb, oženio se Zagrepčankom i živeo ovde. Umesto toga, ja svoj Šibenik nisam video od vremena snimanja serije o Vuku Karadžiću u drugoj polovini osamdesetih. Tada sam verovatno poslednji put stajao pred rodnom kućom. Sumnjam da ću ikad više videti Šibenik i to je moja neizmerna tuga.

Zašto tako mislite?

– Ne znam. Teško mi je da o tome govorim. Hoću da kažem, bez obzira na sve što se desilo, osećam nepomućenu ljubav prema našem, mom narodu, koji živi na prostoru od Triglava do Đevđelije. Ubeđen sam da je to jedan narod koji će kad-tad to shvatiti i da će pobediti ljubav koja živi u tom narodu.

Jeste li nostalgični za prošlim vremenima, posebice prema umjetnosti i umjetnicima koji su onda nešto značili u društvu?

– Nisam nostalgičan, već sam ubeđen da je dublja istorijska perspektiva koja je pred nama ono što će opredeliti reintegraciju Južnih Slovena. Mi možemo proći kroz jedan pozno pubertetski period antagonizma, možemo proći kroz period potrebe za iživljavanjem ove ili one strasti, ali će doći vreme kad će se sve to stišati. Uzmite primer Nemačke, ona je te procese prošla na vreme. Danas niko neće vikati: “Živela slobodna i nezavisna Bavarska!” Kad bi neko to učinio, taj bi završio ili u zatvoru ili u ludnici. Zašto? Zato što su svi Nemci shvatili da su samo Nemci. Kao što smo svi mi, Srbi, Hrvati, Bosanci, Slovenci, Makedonci, Crnogorci, sinovi jednog istog naroda, koji je u periodu od šestog do devetog veka prešao preko Karpata, naselio ovaj prostor i ostao ovde. Niko nije potrebniji Hrvatima od Srba, a niko Srbima od Hrvata. To važi i za ostale narode. Mi smo jedni drugima najbliži, i baš kao što mi u Srbiji najiskrenije navijamo za Blanku Vlašić, tako sam čuo da se Hrvati raduju pobedama Novaka Đokovića. To je simbolički predznak jedne integralne kvalifikacije našeg bića, što smo zapostavili zbog spoljnih performativnih manifestacija nekih razlika.

Jedini sam se bavio fenomenom kontrarevolucije

Karijeru ste započeli ratnim filmovima, a bavili ste se i povijesno-biografskom tematikom. “Praznik”, koji je ušao u krug nekoliko najistaknutijih filmova jugoslavenske kinematografije, snimili ste 1967, u trenutku kad ta kinematografija proizvodi ostvarenja poput “Buđenja pacova”, “Ljubavnog slučaja ili tragedije službenice PTT” , “Skupljača perja”,  “Malih vojnika”… Koliko ste bili dijelom crnog talasa, koji je u ono vrijeme doživio političku osudu?

– Ispočetka sam bio dio crnog talasa, doduše s nešto ublaženom dozom represije koja je prema meni preduzeta. To je zato što nikad nisam ulazio u filmsku interpretaciju aktuelne stvarnosti. Tematikom svojih filmova nikad nisam prešao 1944. godinu, kraj rata. Moji ratni filmovi su specifični po tome što sam se jedini bavio fenomenom kontrarevolucije. Preživeo sam taj rat u ambijentu kontrarevolucije i meni niko nije trebao da priča kako je izgledala okupacija i kako su izgledali partizani i četnici, jer sam četiri godine živeo među njima. Mi smo nakon savezničkog bombardiranja postali bežanija po šumadijskim selima, koja su bila puna četnika: banu partizani, pa opet četnici, pa bude masakra ove ili one vrste, sto puta sam bio na poligonu direktnog okršaja s jasnim osećanjem da neću dočekati sutrašnji dan. Pošto sam to video svojim očima, kad sam počeo da se bavim filmom, postavio sam pitanje šta je poetika onoga što bih mogao nazvati svojim filmovima. Tada sam se specijalizovao za fenomen kontrarevolucije. To me donekle poštedelo onih reperkusija kakve su doživeli gore pomenuti reditelji. Nije mi dato da radim na filmu, pa sam prešao na televiziju, gde je prema meni pokazano mnogo više tolerancije.